О Лазару - пета

БЕСЕДА ПЕТА

На апостолску изреку: А о уснулима нећу да будете у незнању,

браћо, да се не жалостите (уп. 1Сол 4,13), и о Јову и Аврааму.

Четири дана утроших тумачећи вам причу о Лазару, црпећи ризницу коју открисмо у телу које је лежало у ранама, ризницу која не садржи злато, сребро и драго камење, него мудрољубље, храброст, трпљење и истрајност многу. Јер као што и са овим чулним ризницама бива, површина обрасла у трње, обичне бодљике и земљу најтврђу, а ако човек крене да копа доле, много богатство налази, управо тако је и код Лазара, споља ране, а унутра богатство неизрециво, тело запуштено, али душа племенита и будна, на њему се беше испунила она апостолска (изрека): Колико се спољашњи човек распада, толико се унутарњи обнавља (уп. 2Кор 4,16). И могли смо и данас указати на исту ту причу, и борити се против јеретика који одбацују Стари (Завет), оних што осуђују патријархе, који оштре језик против Бога Творца свих ствари, но да нам беседа не би постала досадна, сачувавши те борбе за друго неко време, хајде да беседу наведемо на други један предмет, будући да и трпеза, када је једнолична, доноси досаду, а када је разнолика, она том изменом буди жељу (за храном). Да би се, дакле, и код слушања исто десило, вратимо се, после дугога времена, блаженоме Павлу, јер данас нам, у право време, би прочитано оно место апостолско, и биће у сагласју са оним што је говорено ономад. Чусте, дакле, данас Павла где вапи и говори: А о уснулима нећу да сте у незнању, да се не жалостите, као остали који немају наде (уп. 1Сол 4,13). Оно је еванђељска струна, она (прича) о Лазару, а ово је апостолски глас, но сагласје је једно.1) Јер и код оне приче философирали смо о многим стварима које се тичу Васкрсења и тамошњега суђења, а и сада нас је беседа поново навела на исти предмет. Тако да ако одгрнемо оно апостолско место, и ту ћемо открити исту ризницу. Јер и ономад се сва моја беседа потрудила да слушаоце поучи томе да све блиставе ствари овога живота треба држати за ништа, и у надама ићи даље преко (њих), и свакога дана замишљати тамошње пресуде, и страшни Суд, и неумољивога Судију. А исто то нам у ономе што је данас прочитано саветује и Павле. Али пазите: А о уснулима нећу да будете у незнању, браћо, да се не жалостите као остали који немају наде. Јер ако верујемо да је Исус умро и васкрсао, тако ће Бог и уснуле у Исусу довести са Њим (уп. 1Сол 4,13-14). Најпре нам ваља, зауставивши се овде, истражити ово: како то да он када говори о Христу, Његову смрт назива смрћу, а када говори о нашој кончини, њу назива уснуће, а не смрт. Јер није казао: А о умрлима, него: а о уснулима. И опет: Тако ће и Бог уснуле у Исусу довести са Њим, а није казао: умрле. И опет: Ми живи, који преостајемо до доласка Господа, нећемо претећи уснуле (уп. 1Сол 4,15). Па ни овде није казао: умрле, него трећи пут поменувши их, и тај трећи пут смрт њихову назвао је уснуће. А о Христу није (учинио) тако, него како? Јер ако верујемо да је Исус умро. Није казао: уснуо, него: умро. Због чега је, дакле, смрт Христову назвао (смрт), а нашу уснуће? Он се, наиме, таквом обазривошћу (у погледу) речи не користи тек тако, нити узгред, него уређујући нешто мудро и велико. Код Христа ју је назвао смрт како би нас уверио у страдање (Његово), а код нас ју је назвао уснуће како би нам утешио тугу. Јер тамо где се Васкрсење већ десило, соколећи нас, Он (смрт) зове смрћу, а тамо где је оно ствар наде, назива је уснуће, тешећи нас самим тим називом и укрепљујући нас у добрим надама. Јер онај који је заспао свакако ће устати, а смрт и није ништа друго него дугачак сан. И немој ми казати да умрли нити чује, нити гласа пушта, нити гледа, нити ишта осећа, јер је тако и код спавача. А ако треба и што необично казати, душа спавача некако спава, а код умрлога није тако, него је будна. Али умрли, кажеш, трули и распада се, постаје прах и пепео. И шта с тим, мили мој? Због тога се понајвише треба радовати. Јер и када човек намерава обновити оштећену и остарелу кућу, пошто најпре избаци из ње укућане, тек тако је руши и подиже лепшу. И избачене из ње то што се десило не жалости, него још више радује, јер не обраћају пажњу на то видљиво рушење, него замишљају будућу грађевину, ону невидљиву. Управо тако и Бог чини намеравајући да разруши тело наше, душу која станује унутра најпре избацује, као из каквога дома, како би подигавши га блиставијега, њу поново увео у њега у слави. Немојмо, дакле, да пазимо на рушење, него на будући сјај.

2. И опет, кад неко има рђом и временом нагрижену статуу, на многим местима излизану, разбивши је он је убацује у топионичарску пећ, те када је сасвим истопи, он јој даје (нови) сјај. И као што то мрвљење за топионичарску пећ није уништење, него некаква обнова оне статуе, тако и смрт наших тела није никаква погибија, него обнављање. Када, дакле, видиш плот нашу како се као у некој топионичарској пећи распада, немој се зауставити на том призору, него се присети претопа, и немој се задовољити ни само том мером примера, него пређи разумом на оно претходно. Јер израђивач статуа кад убаци (у пећ) бронзано тело, неће ти вратити златну или сребрну статуу, него ће ти опет начинити бронзану, а Бог не чини тако, него убацивши (у земљу) блатно и смртно тело вратиће ти златну и бесмртну статуу, јер земља прихвативши тело трулежно и смртно, враћа га нетрулежнога и нетакнутога. Немој, дакле, да гледаш на онога који је склопио очи, који лежи безгласан, него (гледај) на онога који је васкрснут, који је добио славу неизрециву, страшну и чудесну, те своје мисли пребаци саовог овдашњег призора на наду у будуће. Но притиснут си навиком и због тога тугујеш и јадикујеш? И како да није необично то да, ако даш кћер женику, и он је затим узевши одведе у земљу далеку, и све добро буде, не сматраш да се ишта страшно десило, гласом о напретку њиховом тешећи тугу због одласка (кћери), а овде где не човек, не слуга теби налик, него см Господар узме ближњега, ти тугујеш и жалиш? Па како је, кажеш, човеку могуће не туговати? Ја не говорим о томе, нити поричем тугу, него претераност туге, јер туговати је ствар природе, а чинити то преко мере, то је ствар лудачке, неразборите и женске душе. Пожали, заплачи али се немој озловољити, немој се обесхрабрити, немој се срдити, заблагодари Ономе који га је узео, украси умрлога, и пошаљи заједно са њим и лепо погребно одело. Јер ако се озловољиш, и њега ћеш увредити, и наљутити Онога који га је узео, а себи ћеш нашкодити; ако, пак, заблагодариш и умрлога си украсио, и прославио Онога који га је узео, а себи си корист донео. Заплачи као што је Господар твој оплакао Лазара, поставивши нам меру, правила и границе туге које не треба прекорачити. Тако је и Павле казао: А о уснулима нећу да сте у незнању, вели, да се не жалостите као остали који немају наде. Тугуј, каже, али не као Јелин који не познаје Васкрсење, који нема наде у будући живот. Верујте ми да се стидим и црвеним гледајући на тргу хорове жена како се недостојно владају, чупајући косу, кршећи руке, нагрђујући образе, а све то пред очима Јелина. И шта све они неће рећи? Шта неће говорити о нама? Ово ли су они што философирају о Васкрсењу? Јесу. Па ово што чине не следи њихове догмате, на речима философирају о Васкрсењу, а на делима чине оно што је својствено људима без наде, да имају поуздања у то да има Васкрсња, не би то чинили, да су (уистину) себе убедили да је покојник отишао ка бољем, не би јаукали. То и више од тога говоре неверници када чују њих како јаучу. Застидимо се, дакле, уразумимо и немојмо ни себи ни онима који гледају наносити толику штету. Реци ми због чега тако оплакујеш умрлога? Јер је био неваљао? Зар не би требало због тога заблагодарити, јер престаде злоћа његова. Не, него зато што је био ваљан и исправан? Па и због тога се треба радовати, јер брзо би уграбљен, пре но што му се злобом измени памет (Прем 4,11), и отишао је у земљу где коначно стоји на сигурном, и где се не треба бојати неке промене. Или био је млад? И због тога треба прославити Онога који га је узео, јер га је одмах позвао у бољи живот. Или је био стар? И због тога заблагодари и опет прослави Онога који га је узео. Постиди се начина погребења – појање Псалама и молитве, сабрање отаца и толико мноштво браће (нису ту) да плачеш, тугујеш и ропћеш, него да заблагодариш Богу који је покојника узео. Јер као што оне који су позвани у власт многи испрате са помпом, тако и свете који одлазе (на онај свет) сви испраћају са побожним ћутањем многим, као да су позвани на већу почаст. Смрт је одмор од знојења, и ослобођење од животних брига. Када, дакле, видиш некога од ближњих да одлази одавде, немој се озловољити, него се скруши, врати се на себе, испитај савест (своју), помисли да мало касније и тебе чека тај крај. Постани целомудренији и покажи страх од кончине другога, те пресеци сваку лакомисленост, наброј све што си учинио, исправи прегрешења, учини најбољу промену. Ми се тиме разликујемо од неверујућих, тиме што имамо другачије судове о стварима. Неверујући човек гледа небо и клања му се, јер он сматра да је оно бог, гледа земљу и служи јој, и (уопште) гледа у ствари чулне. А ми не (чинимо) тако, него гледамо небо и дивимо се Ономе који га је створио, јер верујемо не да је оно бог, него дело Божије. Гледам сву творевину и њоме се руководим ка Творцу. Онај гледа богатство, зине и избезуми се, ја гледам богатство и смејем се. Онај гледа сиромаштво и осећа жалост, ја гледам сиромаштво и радујем се. Ја другачије гладам на ствари, а другачије он. Исто тако да чинимо и код смрти, гледа онај умрлога и мисли да је мртав, ја гледам умрлога и видим сан уместо смрти. И као што бива код слова, истим очима их гледамо и ми којиих знамо, и они који их не знају, али не и истим разумом, него они који не знају слова сматарају да је то што виде ствар обична, а писмени са умењем многим читају (у њима) положену мисао, тако и код (осталих) ствари, истим очима гледамо догађаје, али не истим разумом и мишљу. Зар ћемо се, дакле, разликујући се од њих у свему другом слагати са њима у судовима о смрти?