О Лазару - четврта

БЕСЕДА ЧЕТВРТА

Да савест има обичај

да нас подсећа на давне грехове, и о Јосифу.

Неопходно је данас навести и крај приче о Лазару. Ви можда мислите да вам је целина заокружена, ја се, међутим, незнањем вашим нећу користити да уведем у заблуду, нити ћу стати док не добијем плату узевши све из те појаве[1]; па и земљоделац, када обере сав виноград не удаљи се пре но што одсече и (последњи) грозд. Будући, дакле, да и ја сада видим мисли које су словима као каквим листовима покривене, хајде да, користећи се беседом умести српом, и њих са пажњом уберемо. Јер виноград када се једном обере остаје огољен од плода, једино лишће имајући, а духовни виноград Божанских Списа није такав, него и ако све што се види прођемо, већина тога опет остаје. Многи су се, наиме, и пре нас исказали о овом предмету, многи ће можда и после нас говорити, но нико неће моћи да исцрпе сво богатство. Јер таква је природа тога богатства, колико год да копаш у дубину, божанске мисли све више извиру, јер извор је то који никада не пресушује. Требало је на претходном сабрању отплатити вам дуг, но сматрасмо да није безопасно (ћутке) проћи поред подвигa блаженог Вавиле и двојице светих мученика[2] после њега. Због тога одложих отплату, чувајући вам сву отплату за овај данашњи дан. Дедер, дакле, да пошто смо и оцима одали хвалу – не ону по достојанству њиховоме, него према нашој моћи – отплатимо и вама остатке оне приповести. Али немојте се уморити док не стигемо до краја почевши беседу тамо где смо је ономад прекинули. А где смо је прекинули? На провалији која дели праведнике од грешникa Јер када је богаташ казао: Пошаљи ми Лазара, Авраам му рече: Празнина велика је постављена између нас и вас, тако да који хоће да пређу одатле к нама не могу, нити ови одавде прелазе тамо (уп. Лк 16,26). И на многим изрекама смо доказивали да после човекољубља Божијега, наде у спасење треба имати (само) у властита добра дела, а не рачунати на очеве, дедове и прадедове, нити сроднике, пријатеље, блиске нам људе и суседе: Јер брат неће избавити, хоће ли човек избавити? (Пс 48,8). Него колико год позивали и молили они који су одавде отишли са гресима, све ће даље говорити залуд и улудо. Па и оних пет девојака замолише другарице за уље, и не добише га (в. Мт 25,9), и онај који је сакрио таланат у земљу, правдавши се много, опет би осуђен (в. Мт 25,28), и они који не нахранише гладнога (Христа), нити Га напојише жеднога, сами мислећи да ће прибећи незнању, ни они нису добили опроштај и оправдање (в. Мт 25,45). А други нису имали снаге ни казати нешто, као онај одевен у одрпане хаљине, јер када је прозван – оћутао је (в. Мт 22,12). И не само он, него и други који је злопамтио и ближњему затражио стотину динара, када га је затим господар због тога оптужио за суровост и нечовештво – није имао ништа да каже (в. Мт 18,28-34). Отуда је очигледно да нас тамо ништа неће заштити ако не будемо имали добра дела, него било да кукамо и молимо, било да ћутимо, подједанко ће нас сустићи казна и одмазда.

Чуј, наиме, како је и богаташ, затраживши од Авраама две ствари, остао без обе. Најпре га је, наиме, замолио за себе, говорећи: Пошаљи Лазара, а после не више за себе, него за браћу, али није измолио ниједну. Јер прва беше немогућа, а друга сувишна, ова о браћи. Али, ако је по вољи, да саслушамо и саме речи њихове са ревношћу многом. Јер ако архонт када изведе оптуженога на сред трга, постави около џелате и изудара кривога, сви дотрчавају са усрђем многим хотећи да чују шта ће судија питати, а шта ће осуђени одговорити, много пре овде ваља слушати са свом строгошћу шта ће овај осуђени – о богаташу говорим – тражити, а шта ће му праведни Судија одговорити преко Авраама. Јер није праотац био тај који суди, ако и јесте он см говорио, него као код ових спољашњих судница, када се деси да су кривци разбојници и убице, закони им, поставивши их подаље од погледа судије, не допуштају да чују глас судије, као да их и тиме уз све остало обешчашћују, него посредник неки преноси и питања судије и одговоре оптужених, тако је и тада било. Оптужени није слушао глас Бога како му се обраћа, него је посредник био Авраам, служећи да пренесе поруке Судије осуђеноме. Јер то што је говорио, он није говорио см од себе, него му је прочитао законе Божанске, и говорио одлуке одозго саопштене. Због тога богаташ није могао да противречи.

2. Пазимо, дакле, са строгошћу на изговорене (речи ове приче). Ја, наиме, намерно остајем при овој причи и ево четири дана има како је не остављам, пошто видим да од те приповести настаје и добит многа – и богатима, и сиромашнима па и онима које збуњује благостање неваљалаца и оскудица и мука праведникa Јер обично ништа тако не саблажњава мноштво као то што богаташи који живе у неваљалству уживају напредак многи, а праведници који живе у врлини догурају до сиромаштва крајњега и подносе небројене друге, од сиромаштва теже ствари. Ова прича, међутим, нуди довољан лек, уразумљујући оне који се богате, а тешећи сиромахе, оне прве преваспитавајући да се не узносе, а сиромахе тешећи код постојећих (невоља), убеђујући оне прве да се не охоле када (виде) да неваљалци овде не добијају казну, јер ће их тамо дочекати одмазда најтежа, а ове друге тешећи да се не збуњују успесима других, нити да мисле како је оно што се дешава са нама без Промисла (Божијега) када (виде) да праведник овде злострада а неваљалац и човек скверан уживају благостање непрекидно. Јер и један и други ће тамо добити по заслузи, један венац за трпљење и истрајност, а други казне и одмазде за неваљалство. Урежите ову причу, и ви богати и ви сиромашни, богати на зидовима домова ваших, а сиромаси на зидовима разума, па ако је једном заборав наишавши избрише, нанесите је посредством сећања опет одозго. Или још боље, и ви богати, пре но у домовима, урежите је и ви у разум и непрестано је носите около (са собом), и она ће вам бити училиште и претпоставка свакога мудрољубља. Јер ако њу држимо непрестано уцртану у разуму неће нас моћи надути ни радости постојећега живота, нити ће нас жалости унизити и оборити, него као према сликама на зидовима, тако ћемо се односити и према једном и према другом. Јер као што док гледамо богаташа и сиромаха насликане на зидовима нити првоме завидимо, нити сиромаха презиремо, јер је то што гледамо само сенка, а не истина ствари, ако природу богатства и сиромаштва, славе и бешчашћа и свих других немилих и сјајних ствари схватимо исто тако,3) онда ћемо се ослободити оне аномалије која у нама настаје од њих. Јер све те ствари преварније су од сенке, и онога ко је узвишен и племенит неће моћи да подигне ништа од сјајних и прижељкиваних, нити оборити нека од понизних и неочекиваних ствари. Но време нам је коначно саслушати и речи богатога. Молим те, вели он, оче, а то значи: зазивам те, просим, преклињем да пошаљеш у дом оца мојега Лазара, јер имам петорицу браће, да им посведочи како не би доспели на ово место мучења (уп. Лк 16,27-28). Будући да није постигао ништа за себе, моли за друге. И гле како је од кажњавања постао човекољубив и кротак. Јер он који је присутнога Лазара презирао, брине о другима који нису ту, он који је протрчавао поред њега док му је пред очима лежао, присећа се оних које не види, и моли са поштовањем и ревношћу многом, е да се деси нешто сањима на ослобађање од зала која ће их задесити. И он моли да Лазар буде послат у дом оца његовога, тамо где је и било поприште Лазарево и стадион (борбе за) врлину. Нека га, каже, они виде овенчанога, гледаоци борца, они који су сведоци сиромаштва његовога, и глади, и безбројних зала, нека постану сведоци и части, промене, све славе (његове), како би преваспитавши се и научивши са свих страна да наше прилике неће стати са постојећим животом, себе тако припреме да буду у стању избећи ово кажњавање и одмазду. А Авраам, шта он (каже)? Имају, вели, Мојсија и пророке, нека послушају њих (Лк 16,29). Не бринеш ти, вели му, о браћи својој тако као Бог који их је створио. Поставио им је небројене учитеље да опомињу, саветују, поучавају. А он, шта он даље (каже)? Не, вели, оче Аврааме, него ако им неко од мртвих дође, њему ће веровати (уп. Лк 16,30). И заиста, то су речи мноштва. Где су сада они који говоре: Ко је дошао отуда? Ко је устао из мртвих? Ко је казао како је у аду? Колико ли је таквих и сличних ствари богаташ овај казао себи док је живео у раскоши? Јер није он тек онако замолио да (Бог) онога васкрсне из мртвих, него зато што је слушајући (Божанске) Списе њих презрео, исмејао, сматрао да је то што се у њима говори обична прича, дакле, то што је см доживео, то је мислио и за браћу. И они, каже, исто то подозревају, а ако им дође неко из мртвих, њему ће веровати, неће се смејати, него ће пре пазити на оно што им говори. А Авраам? Ако не слушају Мојсија и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити (Лк 16,31). А да је то истина – то да онај који не слуша (Божанске) Списе неће послушати ни васкрсле из мртвих – показали су Јудеји, који пошто нису послушали Мојсија и Пророке, нису поверовали ни када су видели мртве да су васкрсли, него су се сад подухватали тога да убију Лазара,4) сад наваљивали на Апостоле, премда су многи васкрсавали из мртвих у време Распећа (Христовога).

Наставак у штампаном издању



[1] Односно из те приче.

[2] Били су то Свети Мученици Јувентин и Максимин. Уједно, то значи да је између претходне и ове Беседе Златоусти уметнуо Беседу о Светом Мученику Вавили.