О Лазару - трећа

БЕСЕДА ТРЕЋА

Због чега (Авраам) није казао: добио си добра своја у животу своме,

него: примио си, и због чега праведници често западну у опасности,

а грешници их избегну.

Прича о Лазару није нам донела тек узгредне користи, и богатима и сиромашнима, једне научивши да лако носе сиромаштво, а друге не пустивши да се узносе код богатства (својега), него их на самим делима поучивши да је онај који живи у раскоши а никоме не даје од свога – најјаднији од свих људи. Хајде, дакле, да се и данас прихватимо истога предмета, будући да и они који копају руду, тамо где би видели многе златне жиле, тамо опет копају и не престају (копати) пре но што би извадили сво (злато) што се показује. Вратимо се, дакле, тамо где смо пре неки дан завршили беседу како бисмо је одатле повели. Било је, дабоме, могуће сву ту причу сажети вам у једном дану, но ја се нисам трудио да се, казавши вам много тога, удаљим, него да ви прихвативши казано са тачношћу и задржавши то (у себи) добијете неки осећај духовне користи од тог таквог чувања. Па и брижна мати када намерава дете које се још храни млеком превести на тврду храну, ако би му одједном излила чистога вина у уста, ништа не користи, јер дете би дато му испљунуло, пролило и исквасило одело на грудима, а ако би му давала полако и мало по мало, оно без муке прихвата дано му. Дакле, да и ви не бисте дато вам испљунули, чашу поуке не нагињем вам одједном, него је делим на више дана, пруживши вам (могућност) да се у међувремену одморите од напора слушања, како би се, мили моји, и оно већ прихваћено са сигурношћу учврстило у разуму вашем, а и оно што ће бити речено било прихваћено са слободном и отвореном душом. Због тога сам вам пре много дана више пута унапред помињао предмет будуће проповеди, како бисте у међувремену узевши Библију и прошавши сав тај одељак, научивши шта је казано а шта преостало, разум учинили прикладнијим за слушање онога што ће после тога бити казано. И то вас вазда молим, и нећу престати да молим – како не бисте само овде пазили на оно што се говори, него и када сте у кући, непрекидно да се бавите читањем Божанских Списа. На то нисам престао позивати и оне који се насамо друже са мном. И немој нико да ми говори хладне оне и осуде многе достојне речи: „Везан сам за судницу, радим државне послове, бавим се занатом, имам жену, подижем децу, издржавам кућу, ја сам човек светски, није моје читати (Свето) Писмо, него оних којима је то заповеђено, који су запосели врхове горa и који се таквога живота једнако држе“. Шта то говориш човече? Није твој посао пазити на Писма, пошто си окружен небројеним бригама?! Па то је твој посао више него оних. Јер њима не треба помоћ Божанских Списа тако како треба онима који се мотају усред мноштва послова. Јер монаси, ослободивши се трга и јурњаве по тргу и подигавши колибе у пустињи, ни са ким општења немајући, него се без бојазни бавећи мудрољубљем у тишини онога мира као у некаквом пристаништу седећи, сигурност уживају многу, а ми као насред пучине љуљајући се и у изнудицама небројених сагрешења будући, ми имамо потребу за сталном и непрекидном утехом (Светога) Писма. Они седе далеко од битке, зато и не задобијају многе ране, а ти непрестано стојиш у бојном строју и примаш ударце сталне, зато теби треба више лекова. Јер и жена те љути, син жалости, слуга доводи до беса, непријатељ сплеткари (против тебе), пријатељ оговара, комшија прети, саборац подмеће ногу, често и судија прети, сиромаштво наноси бол, а разметање блиских производи жалост, благостање надима а неуспех обара, и са свих страна нас окружују многи поводи и принуде за гнев, многи за бриге, многи за нерасположење и тугу, многи за сујету и безумље, и са свих страна доносе небројене стрелице, зато непрестано постоји потреба за свеоружјем (Светог) Писма. Знај, вели, да посред замки ступаш и по зупцима зида градског ходаш (Сирах 10,18). И телесне пожуде, наиме, више наваљују на оне који се врзмају у свету, јер и лепо лице и згодно тело (их) убаци кроз очи, ружна реч кроз слух ушавши узнемири нам мисао, а често и дирљива мелодија смекша крепост душе. И зашто говорим о тим стварима? Јер и оно за шта се често мисли да је од свега тога најпростије – кад однекуд у пролазу попадне мирис уљa (мирисних) од жена хетера, оде узевши са собом заробљеникапо голој случајности.

2. Постоје многе такве ствари које нам опседају душу те су нам потребни Божански лекови како бисмо већ задобијене ране залечили, а оне којих још нема, али које ће настати – спречили, још из далека стрелице ђаволове гасећи и одбијајући непрекидним читањем Божанских Писама. Јер није могуће, није могуће човеку спасити се ако непрекидно не ужива духовна чтенија, него је и то уистину пожељно, ако и уживајући непрекидно ту такву негу, некада успемо спасити се. А када свакога дана примајући ударце не добијамо никакву негу, каква је онда нада у спасење? Не гледаш ли казанџије, златаре, кујунџије, које год хоћеш занатлије како код себе држе спремљен сав (потребан) алат за тај занат, па ако би их притерала глад, ако би их притисла оскудица, пре ће прихватити све то поднети него да продају оруђа занатска и тако се прехране? Многи су се често рађе узајмљивали да прехране дом и децу, него пристали продати и најмању алатку – и с пуним правом. Јер знају да ако продају алат никакве користи од њиховога умења нема и сва претпоставка благостања нестаје. А ако алат остане (код њих) временом ће им једном бити могуће вратити све зајмове непрекидно користећи се тим умењем, ако га, пак, похитавши продају другима, више неће бити устању смислити никакво ублажење сиромаштву и глади. Па и ми треба да смо тако расположени. Јер као што су њима алат: чекић, наковањ и клешта, управо тако су и нама алакте нашега умења апостолске и пророчке књиге, и сво Богонадахнуто и корисно Писмо (в. 2Тим 3,16). Као што они тим алатом уобличавају сваки сасуд који узму (у руке), управо тако и ми овим списима душу своју кујемо, искривљену исправљамо и овешталу обнављамо. Они своје умење показују само на спољашности, нису, наиме, у стању променити материјал посуда, нити од сребра начинити злато, него једино преуређују њихове облике, а ти не тако, него имаш и нешто више од њих, дрвени сасуд узевши моћи ћеш једном учинити га златним. Сведок томе је Павле, који овако говори: А у великоме дому нема само златних и сребрних сасуда, него и дрвених и глинених. Ако, дакле, ко очисти себе од ових, биће сасуд освештан за част, користан домаћину и припремљен за свако добро дело (2Тим 2,20-21). Немојмо, дакле, занемаривати прибављање књига како ударац не бисмо примили у опасна места, нити закопавајмо злато, него стичимо себи књиге духовне. Јер злато, када се умножи, тада понајвише сплетки производи онима који су га стекли, а спремљене (у библиотеку) књиге имаоцима пружају корист многу. Јер као што тамо где је одложено царско оружје, макар се нико њиме не служио, оно ипак људима који ту станују пружа заштиту многу, те се ни лопови, ни провалници, нити други неки злочинац неће усудити да крочи ту, исто тако и тамо где су књиге духовне, отуда је прогнана сва енергија ђаволска, те онима који ту станују настаје позив многи на врлину. Па и изглед тих књигa сaму по себи, чини нас мање спремним на грех. Јер ако се и дрзнемо на нешто забрањено те себе учинимо нечистима, вративши се кући и гледајући књиге, пре ћемо осудити савест своју, те постајемо мање спремни на исте те падове; а ако, опет, време проводимо у подвизима, из њих ћемо добити још више користи. Јер човек, кад се једном дохвати Еванђеља, одмах своје размишљање доведе у ред и одмакне се од послова животних, од самог изгледа Еванђеља. А ако још томе придође и строго читање, душа се као у свештеним тајнама усаврши, тако се чисти и постаје боља док се Бог њој обраћа кроз списе оне. А шта, кажеш ти, ако не разумемо то што је положено у њих? И заиста, ако и не би разумео то што је у њима, и од самога читања настаје освећење много. Уосталом, немогуће је све подједнако не разумети, јер благодат Духа (Светога) је управо због тога уредила да су те књиге саставили цариници, рибари и израђивачи шатора, овчари и пастири, прости и неписмени људи, е да нико од обичних људи не би могао да прибегне таквом изговору и како би казано свима било лако разумљиво, како би се и занатлија, и слуга, и жена удовица, и онај најнеукији од свих људи од слушања окористили и стекли добит. Јер све те књиге су они који су се на почетку удостојили благодати Духа (Светога) саставили не због испразне славе, као ванцрквени (писци), него због спасења оних који то слушају.

3. Јер ванцрквени философи, говорници и писци не траже оно што је на општу корист, него једино гледају на то како ће сами постати предмет дивљења, па ако су и казали што корисно онда и то, као каквим мраком, прикрију уобичајеном нејасношћу. А Апостоли и Пророци су све супротно учинили, своје (речи и дела), будући заједнички учитељи икумене, они су уредили тако да буду свима јасне и очигледне, како би свако см од себе, из самога читања могао знати о чему се говори. Исто то унапред оглашавајући, Пророк је говорио: Сви ће бити научени од Бога, и нико неће казати ближњему својему: Познај Господа, јер ће ме сви од њих знати, од малога до великога (Јн 6,45; Јер 31,34). И Павле каже: И ја, браћо, дођох к вама не да вам са високом речи и мудрошћу јављам тајну Божију (уп. 1Кор 2,1). И опет: Реч моја и проповед моја нису у убеђујућим речима мудрости људске, него у показивању Духа и силе (1Кор 2,4). И опет: Јер мудрост говоримо, вели он, не века овога, нити кнезова света овога који су ишчезли (1Кор 2,6). И коме то нису јасни сви догађаји Еванђеља Ко ће слушајући: „блажени кротки, блаженимилостиви, блажени чисти срцем“ и остало имати потребу за учитељем како би разумео нешто од тога што се говори? А околности знамења и чуда и прича нису ли и случајном пролазнику разумљива и јасна? Речи оне1) су изговор, повод и застор за леност. Не схваташ то што је у Еванђеља положено? Па како ћеш икада моћи (разумети) не хотећи напросто ни да погледаш (на њих)? Узми ту књигу у руке, прочитај сваку приповест, те задржавши (у разуму) ствари познате, на оне неразумљиве и нејасне врати се више пута, па ако ни у наставку читања не будеш могао открити то о чему се говори, иди код мудријега, отиди учитељу, саопшти му своје мисли о казаноме, покажи ревност многу, кад те Бог види у толикоме усрђу неће презрети будност твоју и бригу, него и ако те човек не буде поучио томе што тражиш, Он ће ти то свакако открити. Присети се онога евнуха краљице етиопске, који је као човек варварин, задржаван небројеним бригама и са свих страна окружен пословима многим, не разумевши то што је читао, ипак читао седећи на колима. Па ако је он на путу показао толику ревност, замисли какав је био боравећи у кући, ако он није издржао да време путовања проведе без читања, много пре то не би седећи кући, ако није оставио читање ништа не схвативши од онога што је прочитао, много пре неће (када чита) са разумевањем. А да није разумео то што је читао, чуј шта му вели Филип: Да ли разумеш то што читаш? (ДАп 8,30). А онај чувши то није поцрвенео нити се постидео, него је признао незнање (своје), те каже: Како бих могао ако ме ко не упути (ДАп 8,31)? Будући да је, дакле, тако још немајући водича читао, због тога је убрзо добио некога да га руководи. Бог је видео његово усрђе, прихватио је ту ревност и одмах му је послао учитеља. Но, (кажеш ти) Филип сада није ту. Али је ту Дух који је Филипа и покренуо. Немојмо, мили моји, да презиремо спасење наше. Све је то записаноза нас, за поуку нама на које дође свршетак векова (1Кор 10, 11). Читање (Светих) Списа је велико осигурање да не грешимо, а њихово непознавање је велика стрмина и дубок понор – оно је изродило јереси, оно је увело живот покварен, оно је све изокренуло. Јер немогуће је, немогуће да се човек који непрекидно ужива читање њихово уз надзор, удаљи без икакве користи. Гле колику нам једна прича донесе корист. Колико нам душу учини бољом. Јер ја добро знам да су многи отишли добивши довољну корист од слушања, а ако постоје неки који се и нису толико окористили, ипак су бар тај дан у који су слушали (читање), свакако постали бољи. А није мала ствар ни то – један дан провести у скрушености због грехова, дићи поглед ка мудрољубљу вишњем и души пружити прилику да се мало опусти од животних брига. Ако то будемо чинили на сваком сабрању, и не престанемо (то чинити), та непрекидност слушања произвешће неко велико и племенито добро у нама.

Наставак потражите у штампаном издању.