О Лазару - друга

БЕСЕДА ДРУГА

Да душе оних који су насилно умрли не постају демони

и о суду и милостињи.

Задивих вам се, љубљени, јер када пре неки дан покренух беседу о Лазару, ви прихватисте трпљење сиромаха и одвратисте се од суровости и нечовештва богаташа, а то није мали знак добролепија[1]. Јер ако и нисмо стигли до врлине, но врлину хвалимо, те ћемо је свакако достићи; ако и не избегавамо зло, зло грдимо, те ћемо свакако бити у стању избећи га. Пошто сте, дакле, оне речи прихватили са благоволенијем многим, хајде да вам предамо и остало. Тада сте видели Лазара код капије богаташа, данас га гледате у крилу Авраамовом; видесте га како му пси лижу ране, а гледате и како га Анђели носе; тада га видесте у оскудици, а сада га гледате у раскоши, видесте га гладнога, сада га гледате у обиљу многоме, видесте га како се бори, сада га гледате овенчанога, видесте напоре, гледате бојне награде, и ви богати и ви сиромашни, ви богати како не бисте мислили да је богатство без врлине нешто велико, а ви сиромашни како не бисте мислили да је сиротиња нешто зло, а и једнима и другима Лазар је постављен за учитеља. Јер ако он и у оскудици није почео да ропће, какво извињење ће имати они који то чине у обиљу? Ако је у глади и толиким злима заблагодарио, какво ће оправдање имати они који у обиљу неће да крену ка истој тој врлини? А сиромашни, опет, они који се због сиротиње своје зловоље и љуте, које ће они извињење имати када (виде да) се он, који код врата богатога живи непрестано у глади, сиротињи и остављености, од свих презрен и немајући могућности да види другога који трпи исте (муке), покаже тако мудрољубивим? Од њега да учимо и да не сматрамо срећним оне који се богате, нити да сажаљевамо сиромашне. Или још боље, ако треба казати истину, није богат онај који је окружен многим стварима, него онај којему не треба много, нити је сиромашан онај који није ништа стекао, него онај који на много тога смера, то треба сматрати одређењем и сиромаштва и богатства. Дакле, ако видиш некога да нишани на много тога, сматрај да је најсиротији од свих, макар стекао имовину свих, а опет, ако видиш некога коме не треба много, закључи да је он од свих богатији, макар ништа не стекао. Навикнимо се да о сиромаштву и благостању судимо према расположењу воље, а не по мери имовине. Јер као што за онога који је непрекидно жедан нећемо казати да је здрав, макар уживао обиље, макар седео поред река и извора – каква је корист од тога обиља водa када му та страст остаје угашена – тако исто да чинимо и код оних који се богате, оне који вазда жуде и жедни су туђега никада да не сматрамо здравима, нити (да мислимо) како уживају неко обиље. Јер ко није у стању да заустави пожуду, макар све живо имао, како ће он икада бити у благостању? Оне, пак, којима је доста то што имају, који се задовољавају својим и не гледају на туђу имовину, макар били од свих потребитији, њих треба сматрати боље стојећим од свих. Јер онај којему не треба туђе, него љубећи (друге) живи у самодовољности – (тај је) од свих богатији. Него, ако је по вољи, да се вратимо на претходни предмет. Деси се, вели (Господ), да Лазар умрије те га однесоше анђели (в. Лк 16,22). Овде хоћу да ишчупам једну неваљалу болест из ваше душе. Јер многи од људи простијих сматрају да душе оних који умру насилном смрћу постају демони. А није тако, није! Јер не постају душе насилно умрлих демони, него душе оних који живе у греховима, и то не тако што промене суштину своју, него од њиховог слободног избора воље, који опонаша злобу демонa Исто то објављујући Јудејима, Христос је говорио: Ви сте синови ђаволови (уп. Јн 8,44), а назвао их је синовима ђаволовим не зато што су допали његове суштине, него зато што су дела његова чинили, због тога и додаје: јер жеље оца својега хоћете да чините (Јн 8,44). И опет, Јован (Крститељ вели): Породи аспидини, ко вам показа да бежите од гнева будућега? Родите, дакле, плод достојан покајања, и не помислите говорити: Оца имамо Авраама (уп. Лк 3,7-8). Сродницима, наиме, Писмо зна назвати не оне који су то по природи, него оне који су то по врлини или неваљалству, и ако би човек постао исте нарави са некима, за њега вели да је син и брат.

2. Али зашто је ђаво увео то неваљало учење? Подухватио се тога да разори славу мученикa Будући, наиме, да су они умрли насилном смрћу, он је то учинио хотећи да рашири неваљало подозрење о њима. Није, међутим, успео у томе, јер они и даље имају свој сјај, али је прозвео другу, тежу ствар, убедивши таквим учењима врачаре, оне који њему служе, да убијају тела многих младенаца простих људи у нади да ће од њих постати демони и њима служити! Није, међутим тако, није. Како онда, дакле, велиш ти, демони говоре: „Ја сам душа тога и тога монаха“? Ја и не верујем у то управо зато што то демони говоре, они (тиме) заводе слушаоце. Због тога им је Павле, премда су говорили истину, зачепио уста, како не би искористивши повод, са истином помешали лаж, те постали веродостојни. Будући, наиме, да су говорили: Ови људи су слуге Бога вишњега, који нам јављају пут спасења (ДАп 16,17), наљутивши се он је запретио духу Питијину[2] и заповедио му да изађе, премда, шта је лоше говорио? Ови људи су слуге Бога вишњега. Но, будући да многи од људи простијих не знају увек да просуде о томе што демони говоре, једном за свагда им је забранио веровати (демонима). Ти си, вели (Павле) од оних без части, немаш слободе (пред Богом), ћути, умукни! Није на теби проповедати, то је достојанство Апостолa Што грабиш себи оно што није твоје? Ћути, бешчасни. Тако је и Христос учинио, демонима који Му говаре: Знамо те који си (Мк 1,24; Лк 4,34) Он је са жестином многом то забранио, поучавајући нас да демону никако не верујемо, макар нам и што здраво говорио. И заиста, знајући то, немојмо уопште веровати демону, него ако и што истинито казује, бежимо и одвратимо се од њега, јер наше спаситељне догмате у свој тачности ваља учити не од демона него из божанских Списa А да душа када изађе из тела не бива под тиранијом демонa чуј шта каже Павле: Јер ко је умро, ослободио се греха (Рм 6,7), то јест више не греши. Наиме, ако ђаво није могао да учини насиље души док настањује тело, очигледно је да неће моћи ни када га напусти. Како онда (људи) греше ако не трпе присилу? Добровољно и хотимице, сами себе издајући, а не принуђени нити трпећи тиранију. То су показали сви они који су савладали замке ђаволове. Јова, колико год га плашио, ђаво није успео убедити да искаже иједну богохулну реч (Јов 2,9-10). Отуда је очигледно да смо ми власни и поверовати и не поверовати сплеткама његовим, те да не подлежемо никаквој принуди, нити тиранији његовој. А није само из казанога, него је и из оне приче очигледно да душе које изађу из тела не бораве више овде, него се одмах одводе, а чуј и како. Догоди се, вели (Господ), да он умрије и однесоше га анђели (уп. Лк 16,22). А тамо се не одводе само душе праведника, него и оних који живе у неваљалству, па и то је опет очигледно по ономе другоме богаташу. Пошто му је земља обилно родила, казао је у себи: Шта да чиним? Порушићу амбаре и саградити веће (в. Лк 12,16-18). Ништа јадније од такве намере. И тако, он руши амбаре – сигурни амбари нису зидови, него су то стомаци сиротиње – а он се оставивши њих бавио зидовима. И шта му каже Бог? Безумниче, ове ноћи затражиће душу твоју од тебе (Лк 12,20). Гледај, тамо вели: однесоше га анђели, а овде: затражиће, теједнога прате као сужња, а другога као овенчанога победника. И као што на борилишту човека који је задобио ране многе и који је обливен крвљу, после (борбе) овенчане главе они који стоје испред борилишта дочекују са дивљењем многим и тако га одводе дома, пљескајући, славећи и дивећи му се, тако су и Лазара Анђели онда одвели, а душу богаташа тражиле су неке страшне силе, можда послане за њега, јер душа се не удаљује ка ономе животу сама од себе, пошто то није ни могуће. Ако ми, наиме, одлазећи из града у град имамо потребу за водичем, много пре ће за водичима имати потребу душа која се откида од тела и сели у будући живот. Због тога, када се намерава одвојити од тела она почесто узмиче, креће доле ка дубини, страхује и дрхти. Јер нас свест о греховима вазда пробада, а понајвише у ономе часу када ћемо одавде бити одведени на полагање рачуна и на страшно оно Судиште. Јер тада, било да је човек отео, био похлепан, сплеткарио, неправедно непријатељ некоме постао, ишта друго страшно учинио – сво то мноштво сагрешења се понавља, јавља се пред очима и пробада разум. И као што су они који настањују тамницу увек у жалости и мукама, а понајвише на онај дан у који ће бити изведени и доведени до врата судије, те се ставши пред решетке и слушајући глас судије следе од страха и нису ни у шта бољем стању од мртвацa управо тако и душа у самом тренутку сагрешења осећа бол и тескобу, а много више када ће истргнута (из тела) бити одведена одавде.

Наставак у штампаном издању.



[1] Грч. καλοκαγαθα, дословно: оно што је добро и лепо, највиша врлина.

[2] Питија је назив свештеница у чувеном Аполоновом храму у Делфима. Златоусти користи тај назив да њиме означи сваку магијску радњу.