О Лазару - прва

БЕСЕДА ПРВА

Изговорено сутрадан после (новогодишњих) Календи у Антиохији,

против оних што се опијају, и оних који залазе у крчме и у граду плешу

(у паганским светковинама), и да учитељ не треба да одустане од

ученикa ако се привремно и нису убедили (у оно што их учи),

и о сиромашном Лазару и богаташу^[1].

Јучерашњи дан, празник сатански, ви учинисте празником духовним, са благоразумијем многим прихвативши наше речи и већи део дана провевши овде, опивши се пехаром целомудрености испуњеним заиграсте са (Апостолом) Павлом. Тако вам, дакле, двострука корист настаде: ослободисте се, наиме, игре пијаних људи без икаквога такта, а заиграсте кола духовна, ваљаног такта се држећи, и пехар пописте не вина чистога пун, него поуке духовне, постадосте фрула и китара Духа Светога, и док су други ђаволу плесали, ви од себе начинисте органе и сасуде духовне, боравком овде дадосте Духу да се дотакне душе ваше и да благодат Његова надахне срца ваша, стога и одјекнусте најскладнијом мелодијом, милозвучном не само људима, него и силама вишњим. Дедер, дакле, да и данас наоружамо језик против пијанства, и низложимо живот у пијанству, да осудимо оне који у пијанству дан проводе, али не да их понизимо, него да их срамоте ослободимо, не да их наружимо, него да их исправимо, не да их осудимо, него да их од срамне осуде избавимо и ђаволу из руку истргнемо, јер ко проводи дане у пијанству, разузданости и ждерању, тај је допао тиранији ђавола. Дај Боже да буде нешто од нашихречи, а баш и да остану при том и после опомене^[2], ни тада нећемо одустати од (давања) савета њима, јер врла навиру и кад нико не узима воду са њих, и извори извиру и кад их нико не црпи, и реке теку и кад нико не пије са њих. И беседник дакле треба, и кад нико не пази, све што је до њега да испуњава. Јер, нама којима је уручена служба беседе, човекољубиви Бог поставља правило да никада не одустајемо од онога што је до нас, нити да ћутимо, па било да нас ко слуша, било да нас заобилази. И (Пророк) Јеремија једном, много Јудејима претећи и страшне догађаје предсказујући, од слушалаца изруган и читавог дана исмеван, одлучи да се (коначно) једном окане пророштва страдајући од (слабости) људске и поруге и погрде не подносећи. Чуј га како износећи то на видело, вели: Бих изложен смеху читавог тог дана и рекох: нећу више говорити, нити ћу назвати име Господње. И настаде у мени као огањ распрамсали и пламен у костима мојим, те клонух, да поднесем не могу (Јер 20,8-9). Оно што говори је следеће: хтедох да се одрекнем пророковања, вели, пошто ме Јудеји не слушаху, и тек што то усхтедох, кад као огањ у душу моју упаде сила духовна, и све у души спали, смрви ми кости, тако ме прождирући да не могадох да поднесем онај пожар. Па, ако је он, исмејан, изруган и свакога дана ружен, пошто је одлучио да заћути, такву казну претрпео, којег опроштаја бисмо ми били достојни, још не претрпевши ништа ни налик томе, него смо ради непажње неких (од слушалаца) постали малодушни и одустали од поуке онима, и то још када има толико њих који су пажљиви?

2. А говорим ово не тешећи себе, нити подстичући, јер ја сам душу своју убедио да док год живим и док Богу буде угодно да ме држи у овом животу, ја испуњавам ту службу, те пазио неко, не пазио, чиним наложено ми; но будући да постоје неки људи који заустављају руке мноштва, и осим тога што не уносе ништа корисно у наш живот они и настојања других слабе ругајући се, исмевајући и говорећи: „Престани да их саветујеш, остави се опомињања, неће да те слушају, немај ништа заједничко са њима“[3], пошто дакле постоје неки који говоре такве ствари, ја хотећи да избијем из душе народа ту злу и нељудску намеру и лукавство ђаволско, беседу чиним још дужом. Јер ја знам да су и јуче те речи казали многи који, пошто су видели неке да проводе време у крчми, изругујући се и подсмевајући, говораху: „Баш су га послушали, ниједан једини није свратио у крчму, сви су се уразумили!“ Шта то говориш човече? Зар сам се подухватио тога да их све у једном дану уловим? Јер ако су само десеторица послушали, ако су и само петорица, ма ако је и један, зар ми и то није довољно за утеху? А наводим и другу крајност. Нека буде да моје речи нису убедиле ниједнога – премда је немогуће да у толике уши посејана реч буде потпуно бесплодна, међутим нека буде и то – па ни тако моја беседа није без вајде. Јер ако су и ушли у крчму, нису међутим ушли са истом бестидношћу, него су се и за столом почесто присетили мојих речи, приговорa прекорa и присетивши се постидели се, поцрвенели код те мисли, и већ не учинише оно што обично тамо чине са истом оном дрскошћу. А почетак спасења и најбоље промене је ово: потпуно се постидети онога што се дешава и осудити то. А уз то, из тога нам настаје и друга једна, не мања добит. Каква сад то? Учинити да они разборити буду још часнији, посредством реченога уверити да су најбољи од свих они који се држе савета и не желе да се поводе за мноштвом. Нисам болесне подигао? Али сам здраве учинио безбеднијим. Беседа није одвратила људе од зла? Међутим, оне који живе у врлини учинила је строжим. Да кажем уз то и нешто треће. Нисам убедио данас? Па можда ћу сутра моћи да убедим. Нисам ни сутра? Онда прекосутра, или можда дан после. Ко данас саслушавши одбије (савет), сутра ће можда саслушати и прихватити, а који и данас и сутра то презре, можда ће после много дана обратити пажњу на оно што се говори. И рибар, наиме, почесто читавог дана извлачећи празну мрежу, увече, намеравајући већ да се врати, оде уловивши рибу која је од њега читавог дана бежала. А ако бисмо због свакидашњих потешкоћа намерили да не чинимо ништа и одустанемо од свих ствари, читав наш живот би нестао, не само духовне, него и све животне ствари би нестале. Јер и земљоделац, ако би због непогоде која се десила једном, два или више пута, одустао од земљорадње, брзо би сви глађу били погубљени. И крманош, ако би због једном, два или више пута настале олује побегао са мора, отворено море би нам било непловно, а живот овде опет постао некористан. И за свако умење важи, ако би на тај начин наговарао и саветовао друге, све ствари би листом пропале, а земља не би била за живот. Сви се, дакле, знајући да ако им једном, два или више пута не пође за руком да дођу до краја неког посла у коме се нађу и којим се баве, њега опет хватају са истом вољом.

3. И заиста, знајући све то немојмо, кад вас молим, мили моји галамити и говорити: „Шта ће нам толике речи? Из њих никаква корист не бива“. Јер и земљоделац посејавши једном, два и више пута исту њиву, и кад не види вајду, опет њу исту обради, те често у једној јединој години надоканади штету читавог оног (изгубљеног) времена. Почесто и трговац, пошто многе бродоломе претрпи не одустане од пловидбе, него и брод у море порине, и морнаре себи изнајми, и новац узајмивши прихвати се истих оних послова, иако му је будућност исто онако неизвесна. Па и сваки други, ма чиме да се бави, навикао је да чини тако као земљоделац и трговац. И онда, они се користе толиком ревношћу у погледу ствари животних, премда им је циљ неизвестан, а ја да, ако казавши (беседу) не будем саслушан, одмах одустанем? И какав ћу опроштај имати? Коју одбрану? И још, они у несрећама немају никога ко би их због (претрпљеног) губитка утешио, нпр. ако море прогута брод, нико неће намирити штету од бродолома, ако бујица поплавиораницу и семе пропадне, земљоделац ће кући неизоставно отићи празних руку. Код нас, међутим, који беседимо и наговарамо није тако. Него кад бациш семе а слушалац га не прихвати и не донесе плод послушности, ти од Бога за савет имаш плату коју ти нико не може узети, и толику награду ћеш примити и ако те онај не послуша, колику би добио и ако би послушао – ти си, наиме, све од себе испунио. Ако се слушаоци не убеде, ми не сносимо одговорност за то, на нама је само да их посаветујемо, на нама је да их опоменемо, а на њима је да поверују. И као што ће, ако би они, а да их ми не наговоримо на то, небројене добре ствари учинили, сва награда само њима припасти, а нама неће бити никаве добити, будући да их нисмо ни посаветовали, исто тако ће, ако они не пазе док их опомињемо, сва казна њих стићи, а нама неће бити осуде, него ће нас још и задесити награда многа од Бога, јер ми смо све што је до нас извршили. Заповеђено нам је, наиме, само да дамо сребро мењачима (Мт 25,27), (а наше сребро је) казати и посаветовати. Кажи, дакле, и опомени брата. Но он није послушао? Ти, међутим, имаш плату неодузимиву једино ако то стално чиниш, ако никад не одустанеш, све док не убедиш, док не надахнеш. Граница саветовања нека буде послушност онога који наговор прихвата. Ђаво вазда трчи против нашега спасења, сам ништа не добијајући, него и највеће штете трпећи од те своје хитње, па ипак, он има толику манију да се често подухвата ствари немогућих и навали не само на оне за које очекује да ће се свакако саплести и пасти, него и на оне који ће по свој прилици савладати лукавства његова. Слушајући, наиме, да Бог који зна све тајне хвали Јова, очекивао је да ће бити у стању уништити га, те не стаде Лукави све покрећући и намештајући тако да саплете тога човека, и не окану га се скверни онај и свезлобни демон, премда је Бог досудио праведнику толику врлину. И онда, ми се не стидимо, кажи ми, и не црвенимо ако ђаво никада не одустаје од наше погибије, него је увек очекује, а ми сами ћемо се оканути спасења браће? И премдаје он требало да одустане и пре искуства рвања, јер Онај који сведочи врлину праведника био је Бог, па ипак, ђаво није одустао, него се лудилом многим против нас вођен и након сведочења Божијега понадао да ће тада савладати племенитог оног човека. А нас ништа тако велико не нагони пасти у очајање, а ми се опет одвраћамо. И ђаво се, премда га Бог спречава, не уклања од борбе са нама, а ти којага Бог навраћа и подстиче на помоћ палима – ти узмичеш? Чу ђаво Бога где говори: Човек праведник истинити, који се Бога боји и уздржава од сваке неваљале работе, и: Ниједан није такав од оних на земљи (Јов 2,3), и после толиких и таквих судова ђаво настави да говори: „Можда ћу некако и успети надјачати непрекидношћу и величином зала која наведем на њега, и оборити ту кулу велику?“

Наставак беседе потрaжите у штампаном издању