О проклињању

О ПРОКЛИЊАЊУ

О томе да не треба проклињати ни живе ни мртве[1].

Када сам вам ономад говорио о познању непојамнога Бога, те покренувши многу реч о томе доказао и на изрекама (Светога) Писма и на природним мислима (разума) да је појам Бога и самим невидљивим Силама потпуно недоступан – њима које имају нетварно и блажено трајање – и да смо се ми који живимо у охолости сваке врсте и пролазности живота и који смо сваки вид неваљалства показали подухватили тога да схватимо оно што ни та невидљива суштаства не знају, имајући за претпоставку таквих рачуница суд сопствених помисли и исту ону испразну славу код слушалаца, не оцртавајући у разуму меру сопствене природе, нити се повинујући Светоме Писму и Оцима, попут побеснеле воде ношени лудилом сопствене представе (о томе) ми смо и запали у толики грех. Али хајде да сада, проговоривши вам о ономе што приличи проклињању, и показавши вам силу тога зла, за које се мисли да је ништа, зауставимо необуздана у томе уста откривајући вам болест како је погодила оне који се тиме користе. Јер су наше прилике дошле у тако лоше стање да ни у крајње лошем стању будући, ми то и не знамо, не заобилазећи оне најгоре од страсти, тако да се на нама испунио глас пророчки: нити мелем метнут, ни уље, ни повој (Ис 1,6).

Одакле ћу, наиме, започети да говорим о томе злу? Од наложених нам од Господа заповести или од ваше неразумне суровости и неосетљивости? И неће ли ме понеки (одвас) исмејати док будем то говорио, и нећу ли изгледати као да сам ван себе? Неће ли ме извикати што намеравам говорити ствари тако жалосне и суза достојне? Али шта да радим? Осећам бол, цепа ми се разум и кида утроба док гледам толику неосетљивост, да су дела наша превазишла јудејско безакоње и паганско неблагочестије. Јер док пролазим гледам мужеве који нису стекли ни основне појмове из (Светога) Писма, нити уопште ишта знају из самога Писма, те веома црвенећи ћутим док они лудују и заподевају свађу не разумејући нити шта говоре, нити шта тврде (1Тим 1,7), и исто то усуђујући се да неуко прописују као правило, анатемишући оно што не знају, не бринући се о лепом понашању и не научивши се доброме делу, тако да се и људи страни нашој вери нама подсмевају.

2. Јао мени, од тих страхот а куку! Колико је праведника и пророка пожелело да види оно што ми видесмо и не видеше, да чују оно што ми чусмо и не чуше (в. Мт 13,17), а ми се са тим стварим шалимо! Пазите на ово што слушате, молим вас, да вам како не промакне. Јер ако је реч казана преко Анђелa била тврда, и сваки преступ и непослушност добили праведну плату, како ћемо ми то избећи када у тој мери не бринемо о спасењу? Кажи, наиме, шта је циљ Еванђеља благодати? Шта значи присуство Сина Божијега у плоти? Да се узајамно гриземо и уједамо? И заиста, (заповести) Христове које су са свих страна савршеније од оних (Мојсијевог) закона, захтевају од нас више љубави. Јер тамо се каже: Љуби ближњега свога као себе самога (3Мојс 19,18), а овде (ваља) и умрети за ближњега. Чуј од самога Христа где говори: Човек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и допаде разбојницима, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. Случајно пак силазаше оним путем неки свештеник и видевши га, прође. А тако и левит, када је био на оном месту, приступивши погледа га и прође. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га виде сажали му се. И приступивши зави му ране и зали уљем и вином, и посадивши га на своје кљусе одвезе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан полазећи извади два динара и даде гостионичару и рече му: Побрини се за њега, и што више потрошиш ја ћу ти платити када се вратим. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што беше запао међу разбојнике? А он рече: онај који му милост учини. А Исус му рече: Иди, па и ти тако чини (Лк 10,30-37).

Гле чуда! Није назвао ближњим свештеника, нити левита, него онога који је по учењу био одбачен од Јудеја – Самарјанина велим – туђина, њега који хули у многим стварима, њега је јединога назвао ближњим будући да се у њега нашло милости. То су речи Сина Божијега, њих је Он и на делима показао када је дошао умревши не само за пријатеље и блиске, него и за непријатеље, за тиране, варалице, за оне који су Га мрзели, који су Га распели, а за које је и пре стварања света знао да ће бити такви, но видевши то унапред Он их је створио, добротом (својом) победивши то предзнање, и за њих је сопствену крв излио, за њих је заклање прихватио. Хлеб, вели Он наиме, је тело моје, које ћу ја дати за живот света (Јн 6,51). Па и Павле, пишући о томе, говори: Јер ако смо се као непријатељи измирили са Богом кроз смрт Сина Његова (Рм 5,10). И опет, у Посланици Јеврејима да је Он окусио смрт за све (в. Јевр 2,9). Ако је, дакле, са Њим тако било и ако Црква следи такве узоре чинећи прозбе свакога дана за све, како се ти усуђујеш да узвикујеш онакве ствари? Кажи ми, наиме, шта значи то што говориш „Анатема!“ Видиш ли шта говориш, разумеш ли шта кажеш, знаш ли силу тога? Премда ћеш у богонадахутом Писму наћи да се то говори о Јерихону: А сав град да буде проклет Господу, (ИсНав 6,16). И код нас је до дана данашњег код свих завладала заједничка навика да када тај и тај што учини, (кажемо) да је навукао анатему на то место. Да ли је и то анатема? Премда је исто то казано као посветити Богу неко добро. Шта, дакле, друго значи кад говориш „анатема“ него: нека овај буде предат ђаволу и нека му више нема спасења, нека буде туђ Христу!

Наставак беседе у штампаном издању.