Против Јудеја - осма

БЕСЕДА ОСМА

Прође пост јудејски, или боље – пијанство јудејско. Јер човек се може и без вина опијати, може се и трезан пијано владати и у расклашности разметати. Да нема опијања и без вина Пророк не би казао: Тешко вама који се опијате, али не од вина (уп. Ис 29,9), да нема опијања без вина Павле не би казао: Не опијајте се вином (Еф 5,18). Пошто је, наиме, могуће и другачији се опијати, казао је: Не опијајте се вином. Постоји, постоји и опијање гневом, и неумесном пожудом, и среброљубљем, и сујетом и небројеним другим страстима. Јер пијанство није ништа друго него иступ изисправних мисли, неразборитост и уништење душевнога здравља. Дакле, не би се рекло да се жестоко опија само онај који се налива чистим вином многим, него и онај који у души храни и другу (неку) страст. Опија се, наиме, и онај који жуди за женом која није његова и проводи време са блудницама. И као што онај који пије вино много, не подневши га, узвикује речи недостојне слободна човека и види једно уместо другога, тако и овај, као каквим чистим вином пунећи се том незаузданом пожудом, не изговара ниједну здраву реченицу, него све срамне, покварене, ропске и пуне ствари подсмеха достојне, и (такође) види једно уместо другога, будући слеп за оно што му је пред очима, а ону коју жуди да окаља, њу свуда замишља, као да је изван себе и ударен, и на сабрањима, и на гозбама, и у свако време и на сваком месту, ма шта да му говорили, не чини се да чује, него (мислиˆ своје) ка њој окреће и у мислима грех (са њом) чини, и у све сумња и страхује, будући у расположењу ништа бољем од некакве на удицу ухваћене животиње. Па и онај који је захваћен гневом се, опет, опија – лице му се, наиме, тако изобличи, глас му је храпав, очи постају крваве, ум му се помрачи а размишљање потоне (у бесмисао), језик му подрхтава, очи колутају а уши чују једно уместо другога када гнев од свакога вина теже удари у главу и произведе буру (у души) и начини навалу од које нема олакшања. Па ако се човек захваћен пожудом и гневом опија, много више се опија човек када је неблагочестив, хули на Бога, устаје против закона Његових и никада не попушта у тој неправовременој жељи за истицањем, опија се и махнита и јаднији је од лудака и пијаних људи на весељима, макар он см и не сматрао да то осећа. Јер то и јесте понајвише знак пијанства – немати ни осећај за ствари у којима се човек непристојно понаша, као што је најстрашнија ствар лудила управо то што болесници и не знају то да болују, управо као што и Јудеји сада опијајући се то и не осећају. Прође, дакле, пост њихов од пијанства свакога гори, а ми да не прекинемо бригу о браћи нашој, нити да саматрамо како је даље старање о њима неблаговремено, него као што и војници чине – када дође до напада и они окрену противнике (у бекство), враћајући се из гоњења (непријатеља) они не трче одмах у шаторе, него најпре дошавши на место сукоба извлаче своје пале и оне који су умрли предају земљи, а ако би видели да понеки међу мртвима још дишу и да немају смртне ране, узимајући их односе их у шаторе са негом многом, те извукавши им стрелицу (из тела) и позвавши лекаре, справши крв и метнувши (на ране) лекове и побринувши се о свему осталом, враћају их у здравље, тако, дакле, и ми сада (да учинимо), пошто, благодаћу Божијом, Јудеје прогнасмо наоружавши пророке њихове (против њих), враћајући се, хајде да на све стране погледамо да није ко од браће наше пао, да се нису неки повели за постом (њиховим), да нису понеки узели учешћа у празнику, и никога да не предамо гробу, него подигавши их све да ихпонегујемо. Јер код спољашњих ратова, онога који једном падне и испусти душу немогуће је поново учинити војником и вратити у живот, а код рата овога и борбе, ако би неко добио и смртну рану, могуће је, ако то хоћемо, благодаћу Божијом која нам сарађује, да га поново приведемо животу. Јер ова смрт није од природе, као она, него од слободног избора воље и одлуке, а када умре слободни избор воље, могуће је поново да васкрсне и да умрлу душу убеди да се поврати властитом животу и позна Господара својега.

2. И не умарајмо се, браћо, немојмо клонути нити устукнути, и немој нико да ми говори оне речи: пре поста (јудејскога) је било неопходно обезбедити се и све учинити, а сада, после поста, након што је грех настао, пошто је учињено безакоње, каква је даље корист (од исправљања)? Јер ако човек зна шта заправо значи брига о браћи, зна и то да сада понајвише треба дометнути (бриге) и показати сво старање. Јер не треба се осигуравати само пре сагрешења, него треба и после пада пружити руку. Па и Бог, да је од почетка само тако чинио, тј. осигуравао (човека) само пре греха, а после греха (га) се одрекао и оставио га да за стално лежи у паду, нико нас никада не би спасао. Али Он то не чини, будући да је човекољубив и благ и понајвише на наше спасење циља, него Он и после сагрешењa (наших) показује промисао многи (о нама) – пошто је Адама осигурао и пре греха и казао му: Од свакога древета у врту да једеш, а од дрвета познања добра и зла да не једеш, а у који дан будете јели, смрћу ћете умрети (1Мојс 2,16-17). Гле, и лакоћом закона и обиљем дозвољенога, и претњом будуће казне, и брзином њеном – јер није казао после једног, два или три дана, него: у који дан будете јели, смрћу ћете умрети – на сваки начин на који је требало осигурати човека, (Бог) га је осигурао. Па ипак, када је и после такве бриге, поуке, препоруке и доброчинства (човек) пао и није послушао заповести, Бог није казао: „Шта даље, каква је више корист? Јео је, пао, преступио закон, поверовао ђаволу, није испоштовао моју заповест, примио је ударац, мртав постао, себеје смрти предао, подметнуо се под суд, шта му даље говорити?“ Ништа од тога није казао, него је одмах дошао к њему и говорио му, и утешио, и опет други лек дометнуо, онај од напора и знојева, и није престао да све чини и уређује док није васкрсао палу природу и ослободио је смрти, повео је ка небу и дао јој добра већа од оних које је изгубила, самим делима поучивши ђавола да му од онога лукавства (његовог) није испало ништа, него да ће, кад избаци људе из рајскога врта, мало касније видети их на небесима помешане са Анђелима. Исто је то учинио и са Каином, јер и њега је осигурао пре сагрешења, и унапред опоменуо, говорећи: Погрешио си, смири се; ти си упориште његово, ти си пре њега (1Мојс 4,7). Види мудрост и памет. Због тога, вели, страхујеш, да ти некако не буде одузето првенство прворођенога због части (коју је добио) од мене, да ти не уграби власт која ти приличи, јер требало је да прворођени уживају веће поштовање од другорођених. Осоколи се, не страхуј, нити се бој за то: Ти си упориште његово, ти си пре њега. А то што говори је следеће: остани у части прворођенога и буди брату уточиште, заклон и заштита, владај и господари над њим, само немој потрчати на убиство, нити прибегни незаконом оном заклању. Па ипак, ни тако овај то није чуо, нити се смирио, него је учинио оно гнусно убиство и погрузио десницу своју у грло братско. И шта? Да ли је Бог казао: „Да га коначно оставимо? Каква је више корист? Извршио је убиство, убио брата, презрео је савет мој, усудио се на гнусно и неопростиво заклање, уживао је толики и такав промисао и поуку и савет, а све је то избацио из разума и ни на шта се (од тога) није осврнуо. Нека је, дакле, надаље остављен и одбачен, нека више не буде удостојен ниједне речи од мене“. Бог није казао ништа такво, нити је урадио, него опет долази к њему и исправља човека и вели: Где је Авељ, брат твој? (1Мојс 4,9). Не оставља га ни када овај одриче, него га и невољнога наводи на признање, и када је (Каин) казао: Не знам! Бог вели: Глас крви брата твојега вапи к мени (1Мојс 4,10), сама ствар, каже, објављује то гнусно убиство. И шта, дакле, овај (чини)? Кривица моја већа је од опросштаја мени, ако ме избациш из земље и од лица твога крићу се (1Мојс 4,13-14). А то што говори значи следеће: Више сагреших од опроштаја и одбране и отпуста (греха), ако си, међутим, хтео казнити то што се десило, ја ћу свакоме подлећи када будем остављен без помоћи твоје. А Бог? Не тако, свако ко убије Каина седам ће одрешити на себе казни (1Мојс 4,15). Не бој се тога, вели, живећеш живот дуг, ако би те неко убио, биће одговоран казнама многим, јер број седам у (Светом) Писму означава неодређено мноштво. Пошто је, наиме, Каин био подложан казнама многим – страху, трепету, тескобама, унинију, одузетости тела – који те убије, вели (Бог), ослободивши тебе казни, см ће на себе навући одмазду. И чини се да је то што је речено тешко и несносно, а (заправо) је доказ нежне љубави многе. Хотећи, наиме, да уразуми оне (који ће доћи) касније (Бог) је смислио такав начин одмазде који је Каина могао ослободити греха. Јер да га је одмах убио, он би отишао (са овога света) носећи сакривен (у себи) грех, и грех тај не био постао познат онима који ће доћи касније. А овако, пустивши га да поживи много време у трепету оном, он је постао учитељ свима које је сретао, изгледом и дрхтањем тела наговараући све да се никада не усуде на такве ствари како не би пострадали од истих ствари, а он см је, опет, постајао бољи. Јер су га страх и трепет, живот у агонији и слабост тела као каквом уздом држале и нису му допуштале да се поново дрзне на друго нешто такво и непрестано га подсећали на оно претходно и свим тим (страхотама) чинили душу разборитијом.

3. Но док сам ово говорио дође ми (на ум) изнети на среду и истражити (следеће): како то да је он када је исповедио грех свој, осудио оно што се десило и казао да је више сагрешио од опроштаја те да није достојан никавога оправдања, (како дакле) није могао спрати грехове, премда Пророк каже: Кажи ти први безакоња своја да се оправдаш (Ис 43,26), него је (још) и осуђен? Зато што није казао (онако) како је Пророк заповедио. Јер Пророк није просто казао: Кажи ти безакоња своја, неко како? Кажи ти први безакоња своја. Оно што се тражи је следеће: не напросто казати, него казати први и не чекати другога да обличи и осуди. А овај није казао први, него је сачекао да га Бог обличи, или још боље, и тако обличен, он је порекао. Но када је (Бог) догађај једном јасно показао, он тада каза грех, што на крају и није исповедање. И ти, дакле, љубљени, када сагрешиш, не чекај осуду од другога, него и пре но што ти пребаце и пре но што будеш осуђен, ти осуди те (своје) поступке, јер ако други на крају проговори, твоје признање више не бива твоје дело, него је то (последица) његове осуде и исправљања. Због тога и други један вели: Праведан је који осуђује себе у првом исказу (Приче 18,17). Тако да оно што се тражи није осудити себе, него први себе осудити, а не чекати обличења од других. Петар је, наиме, после онога тешкога одрицања (од Христа), пошто се одмах присетио сагрешења и док га нико није осуђивао говорио прегрешење и заплакао горко (в. Мт 26,75), и (тиме) је тако спрао оно одрицање да је постао први од Апостолa и би му дата у руке сва икумена. Али, као што рекох, ваља се поново вратити на предмет; беседа вам је овде довољно показала да палу браћу не треба оставити без старања, нити их осудити, него их с једне стране и пре сагрешења осигуравати, а са друге и после сагрешења показивати о њима старање много. Тако чине и лекари, јер с једне стране говоре здравим људима шта им може очувати здравље и одбити од њих сваку болест, а са друге оне који нису бринули о њиховим саветима и запали у болест, не презиру, него управо тада показују промисао многи како би их ослободили болести. Тако је и Павле учинио, он блудника после сагрешења, после оног тешког безакоња које не налазимо ни међу паганима, није презрео, него га је тако разузданога, кад није хтео да прими лек, док је поскакивао и бежао, привео лечењу, и то га такопривео да ге је поново сјединио са телом Цркве. И није казао себи: Шта више (чинити)? Каква је корист? Начинио је блуд, извршио грех, он и не жели да одустане од похоте, него се још и надима, умишља и пришт тај чини неизлечивим, пустимо га, дакле, и оставимо. Ништа од тога није казао, него је тада и уложио промисао многи управо због тога што је видео да је онај склизнуо у зло неизрециво, и није стао плашећи, претећи и кажњавајући, и он см и преко других све чинећи и предузимајући док га није довео до познања греха, до осећаја безакоња, и сасвим га ослободио од сваке љаге. Исто то и ти учини, поведи се за оним Самарићанином који је у Еванђељу показао онолико старање о рањеноме. Онуда је, наиме, (поред рањенога) прошао и левит, прошао је и фарисеј, и ниједан од њих не сврати до онога, него одоше даље, оставивши га окрутно и без икакве милости. А Самарићанин неки, који му ни са једне стране није био близак, није прошао поред, него се заставши сажали, намаза (ране) уљем и вином, метну га на магарца, однесе у гостионицу и даде пара, и још се обавеза (дати) за (даљу) негу човека који му није био ништа (в. Лк 10,30-35). И није себи казао: Шта ме брига за овога? Ја сам Самарићанин, немам ништа заједничко са њим, далеко смо од града, а он не може ни ходати. И шта ако није кадар поднети дуг пут, однећу га тамо мртвога, бићу ухапшен због убиства, бићу одговоран за убиство?! Јер многи и често пролазећи поред и видећи људе рањене како се батргају, протрчавају мимо њих не зато што се устручавају подићи их, нити паре потрошити, него што страхују да некако сами не буду изведени пред суд као кривци за убиство. Но онај благи и човекољубиви човек није се побојао ничег таквог, него га је презревши све то метнуо на магарца и однео у гостионицу, ништа од тих ствари није га уплашило, ни опасност, ни трошак, нити ишта друго. Па ако је Самарићанин био тако човекољубив и благ са непознатим човеком, какав бисмо ми имали опроштај остављајући без старања браћу властиту у већим злима? Јер и ови који сада посте, пали су у руке разбојникa– Јудејa или боље, њих који су и гори од свих разбојника и који онима што им допадну шака чине већа зла. Јер им не тргају хаљине, нити задају ударце телесне, као онда они (разбојници), него израњаве душу, и задавши јој небројене ране, удаље се оставивши их да леже у јарку неблагочестија.

Наставак у штампаном издању.