БЕСЕДА ШЕСТА
Казавши претходну дугу беседу против Јудеја
и изгубивши глас од дужине казанога, сада је казао ово.
Звери док живе по шумама и док су неприпремљене за борбу са људима, некако су питомије и кроткије, а када их ловци, ухвативши их, доведу у градове и затворивши их (у кавезе) наоштре за борбу (са људима), после, када оне кидишући окусе месо и напију се крви људске, даље их није лако одвратити од те хране, него са великом пожудом трче на такву трпезу. Исто то сам и ја осетио. Пошто сам се прихватио битке са Јудејима и напавши на бесрамна њихова супротстављања оборио њихове замисли и сваку охолост која устаје против познања Бога, покорио им замисли на послушност Христу (уп. 2Кор 10,5), некако имам већу жељу за битке са њима. Шта, међутим, осећам? Видите да ми је глас постао слабији те да није наново спреман за онолику дужину (беседе), чини ми се да сада осећам исто што и војник када му се, пошто посече неке од противника и нападне са великом срчаношћу на фалангу непријатеља и многа тела покоси, сломи мач, те се са нерасположењем великим опет врати својима. А страдање моје је можда још и горе. Јер војнику којему се сломио мач могуће је отети га од неког другог од оних што стоје ту и искористивши срчаност показати готовост (за борбу) многу, а када глас изда, од другога га није могуће узети. И шта? Да и ја узмакнем? Али то ми не дa сила ваше љубави. Стидим се и присуства оца (нашега)[1], стидим се и спремности ваше (да слушате). Зато ћу покушати да се прихватим онога што је изнад моје моћи, препустивши све молитвама његовим и љубави вашој. И нека нико од вас не осуди неправовременост беседе, то што се ја, док нас данас мученици призивају, оставивши по страни приповест о подвизима њиховим, спремам за (борбу) са Јудејима, и мученицима је, наиме, ова беседа пожељнија, јер од наших похвала они не постају ништа блиставији. Какву потребу за нашом причом имају они чије су борбе изнад смртне природе и бојне награде изнад моћи наше и замисли? Насмејавши се над овим животом они су згазили на мучења и казне, презрели смрт, окрилатили за небо, ослободили се таласања животних послова, упловили у мирну луку, доневши са собом не злато, сребро и скупоцене хаљине, него ризницу сигурну – трпљење, храброст и љубав. Они сада хоће у хор Павлов, и пре венаца окрилаћени очекивањем венаца и избегавши на крају нејасност будућега. Шта ће њима наше речи? Због тога је и њима овај предмет пожељнији. Јер од наших похвала, као што управо рекох, њима слава неће бити ништа већа, а од борби са Јудејима имаће велико задовољство, а понајвише би да чују речи изговорене у славу Бога. Мученици понајпре мрзе Јудеје пошто су разапели Онога којега су Мученици веома заволели.Јер Јудеји су говорили: Крв његова на нас и на децу нашу (Мт 27,25), а Мученици су крв своју излили за Онога којега су Јудеји убили. Тако да ће они са задовољством саслушати речи ове.
2. Дакле, довољно смо доказали да, ако би садашње ропство (јудејско) требало да добије окончање, Пророци би то предсказали, не би прећутали, (а доказали смо то) показавши да је свако одвођење у заробљеништво наишло на њих по предсказању – и оно у Египту, и оно у Вавилону, и оно у време Антиоха Епифана; да је сваком од њих, наиме, претходило предсказање и времена и места, то смо доказали изБожанских списа; а овом садашњем ниједан пророк није одредио време (трајања), него да ће оно (вавилонско) доћи, да ће све запустети, да ће се изокренути устројство живота (њиховога) и после колико времена ће се збити повратак из ропства у Вавилону, то је предсказао Данило. А да ће доћи крај (овом садашњем) и да ће се ова зла негде зауставити, то није објавио нити он, нити други неки пророк, него је још и супротно предсказао, да ће их ово ропство држати до краја. Сведочи о томе и што је оволико време протекло од онда и све до дана данашњег још нема ни трага ни наговештаја промене на боље, и то док су се они често подухватали тога да поново подигну храм. Они су се, наиме, и једном, и два и три пута – у време Адријана, Константина, и Јулијана – подухватили тога и били спречени, најпре од војникa касније од огња који је избио из темеља и прекинуо их у тој неумесној жељи за истицањем. А ја ћу их, надаље, са задовољством питати: Због чега, реци ми, провевши у Египту толико времена, дочекасте сопствену отаџбину, и у Вавилон одведени, опет се вратисте у Јерусалим; и у време Антиоха претрпевши толика зла вратисте се на претходни облик (живота), и опет жртве, и жртвеник, и Светиња над светињама, и све то поново вратисте у пређашње достојанство, а сада ништа од тога не бива, него пошто је прошло сто, двоструко, троструко, четвороструко и много више од толико година – јер од Антиоха до нас прошло је пет стотина година[2] – ми не видимо да се јавља ни наговештај такве промене, него су вам сви послови коначно пропали и ни у сну се не указује некакво очекивање да ће бити као пре? Ако би се они, наиме, сакрили иза сагрешења својих и казали: „Пошто сагрешисмо Богу и озловољисмо Га, због тога не повратисмо земљу своју“, ако се они које Пророци непрестано оптужују не стиде, они којих (исти ти Пророци) трагички описују скверна убиства не стиде да исповеде и признају сопствена сагрешења, онда бих са задовољствомсвакоме од њих поново казао: Због сагрешења твојих, о Јудеју, проводиш живот ван Јерусалима у време ово? Па шта је ту ново и необично? Да можда не живите само сада у греховима, а на почетку (сте живели) у праведности и добрим делима? Нисте ли од давнине и од искони одрасли у безакоњима? Није ли вас Пророк Језекиљ небројено пута осудио, када је довео две блуднице – говорим о Оли и Оливи – да сте јавну кући саградили у Египту и помамили се за варварима те служите туђе богове (Јез 23 passsim)? И шта? Нисте ли се пошто се море разделило, камење ломило, и толика друга чуда дешавала, ви поклонили телету? Нисте ли се на Мојсија час камењем бацали, час га прогонили, често и на друге небројене начине покушали убити га? Нисте ли истрајавали у хули на Бога? Нисте ли Велфегору служили? Нисте ли синове ваше и кћери жртвовали демонима? Нисте ли сваки вид неблагочестија и греха показали? Не каже ли вам Пророк у име Бога: Четрдесет година негодовах нараштају овом, и рекох: вазда блуде срцем (Пс 94,10)? Како то да се Бог и тада није одвратио од вас, него је и после чедоморства, после идолатрије, после тврдоглавости многе, после неизрециве незахвалности оставио онога великога Пророка Мојсија да буде уз вас, и знаке учинио чудесне и необичне? И оно што се није десило ниједном од људи, то се код вас десило, облак се надвио над вас уместо крова, а стуб вас је водио уместо светионика, противници вам се сами од себе уклањаху, градови готово самом виком беху заузимани. Није вам требало оружје, ни бојни строј, ни битка, него само затрубисте и зидови се сами од себе порушише. Храна вам беше нека чудна и необична, и Пророк завапи, говорећи: Хлеб небески даде им, хлеб анђелски поједе човек, храну им посла у изобиљу (Пс 77,24-25). Због чега сте, кажи ми, онда и неблагочестиви будући, служећи идолима, децу убијајући, Пророке каменујући и небројена друга чинећи зла уживали толико благоволеније, толику заштиту од Бога, а сада кад не служите идолима, не убијате децу и не каменујете Пророке живот проводите у заробљеништву непрекидном? Даније онда био други неки Бог, а други сада? Није ли исти Он и оно прво уредио и ово сада чини? Због чега, кажи ми, онда када су сагрешења била већа ваша част код Бога би многа, а сада када чините мање преступе Он се сасвим од вас одврати и предаде вас бешчашћу непрестаном? Јер ако се одвраћа од вас због грехова, много пре је требало онда, а ако вас је онда трпео док чините неблагочестије, много пре би требало да вас трпи сада када се не усуђујете на онакве ствари. Због чега вас, дакле, не подноси? Ако се ви стидите казати узрок, ја ћу га јавно рећи, или још боље, не ја, него истина самих ствари. Пошто Христа убисте, пошто руке дигосте на Господара, пошто драгоцену Крв пролисте, због тога вам нема поправке, нити на крају праштања и оправдања. Јер онда су дрскости чињене према слугама (Божијим): према Мојсију, Исаији и Јеремији, онда, ако се и десило неко неблагочестије, но није још оно главно од зала. А сада сте бацили у сенку сва стара (неваљалства), због онога лудила према Христу није вам преостао више ниједан вид већега безакоња, е због тога сте сада више кажњени. Па, ако то није узрок садашњег вашег бешчашћа због чега је Бог онда трпео вас чедоморце, а сада када се не усуђујете на такве ствари Он се одвраћа од вас? Није ли очигледно да сте се, убивши Христа, дрзнули на много гору и већу ствар и од чедоморства и од сваког безакоња.
Наставак у штампаном издању.