Против Јудеја - четврта

БЕСЕДА ЧЕТВРТА

Против Јудејa на трубе Пасхе њихове,

изговорена у Антиохији, у Великој цркви.

Опет ће они јадни и од свих људи кукавнији Јудеји постити, и опет је неопходно обезбедити стадо Христово. Па и пастири све док ниједна звер не узнемирава (стадо), спустивши се под неки храст или оморику свирају на свирли, пустивши све овце да слободно пасу, али када осете да се спрема напад вукова, бацивши брзо трску хватају се праћке, оставивши свиралу оружају се тојагама и камењем, те поставивши се пред стадо и снажно и громко вичући, почесто се и самим гласом, и пре хица, ослободе оних звери. Управо тако се и ми претходних дана, као на каквој ливади поскакујући приповедањем (Светих) Списa не дохватисмо ниједне речи полемичке, јер нико нас није ни узнемиравао; но будући да данас, од свих вукова гори, Јудеји намеравају опколити овце наше, неопхдно је тући се и борити, како звери не би уграбиле плен. И немојте се чудити што се ми на десет и више дана пре но што ће пост онај почети овде већ наоружавамо и ограђујемо душе ваше, пошто и трудољубиви земљоделци, када у близини имају поток који плави њиве, не чекају наилазак олујa него још и пре наиласка кишa утврђују обале и граде насипе и одводне канале и на сваки начин се унапред бране од њега. Јер када је (поток) миран и у кориту, лако га је разделити, а када нарасте и почне да носи воду са снагом многом, није више подједнако лако скренути га. Због тога они предупређују његова изливања много времена унапред, са свих страна чинећи свако обезбеђење. Тако обично чине и војници и морнари, земљоделци и жетеоци. Јер и они и пре битке чисте оклоп, прегледају штит, спремају узде, хране коње са старањем многим и све друго ваљано уреде. И морнари, пре но што порину лађу у пристаништу, поправљају кобилицу, обнављају зидове (лађе), стружу дршке весала, ушивају једра и добро припреме сву другу бродску опрему. А слично и жетеоци много времена пре (жетве) брусе срп, спремају гумно, волове и кола и све други што им је потребно за жетву. И човек може видети све људе како пре но што дође време (њихових) послова врше припреме како би им када настане време тих послова посао био лак. Опонашајући њих, и ја осигуравам душе ваше много дана унапред, молећи вас да избегавате тај клети и незакони пост. И немој ми казати да они посте, него ми докажи да ли то чине по вољи Божијој; ако није тако, тај пост је безаконији од свакога пијанства. Не треба пазити само на оно што чине, него истраживати и узрок тога. Јер оно што бива по вољи Божијој, макар се чинило да је погрешно, то је од свега најбоље. А оно што бива против воље Божије и што Му није угодно, макар се сматрало најбољим, од свега је најлошије и безаконије. Ако би неко и убио по вољи Божијој, то убиство је боље од свакога човекољубља, а ако би поштедео (некога) и показао човекољубље (своје) мимо онога што је Богу угодно, то би било безбожније од свакога убиства. Не чини, наиме, природа ствари, него судови Божији да ствари буду добре или лоше.

2. А како би научио да је ово истина, чуј (ово): Ахав је једном, ухвативши некога краља Сираца, њему спасао живот мимо онога што је Богу било угодно, посадио га је поред себе и отпустио га са чашћу многом. А после, пророк неки дошавши рече ближњему: По речи Господњој изударај ме. Тај човек не хте га изударати. И овај му каза: Зато што ниси послушао глас Господњи, гле, отићи ћеш од мене и лав ће ударити на тебе. И кад отиде од њега, нађе га лав и удари на њега. А пророк нађе другога човек и каза му: Изударај ме. И изудара га човек и нагрди му лице (1Цар 20,35-37). Шта би то било необичније од тога? Онај који је изударао пророка остао је цео, а онај који га је поштедео тај је кажњен, е да би се ти научио да када Бог заповеда, онда се не треба трпати у природу тога што се дешава, него једино (треба) бити послушан. Наиме, да га онај први не би постидевши се (ударити) пророка поштедео, он му није просто казао: „Изударај ме“, него: По речи Господњој, а то значи: Бог је заповедио, ништа више не истражуј; Законодавац је цар, постиди се достојанства тога који ти заповеда и буди Му послушан са свим усрђем. Но онај (човек) се није тога држао, због тога је добио казну крајњу, тиме што је доживео опомињући све (људе који ће доћи) после тога, да шта год Бог заповеди, свему се треба повиновати и бити послушан. А затим, пошто га је онај други изударао и нагрдио, (пророк) повеза главу своју ременом и покри очи те учини да га не препознају. А због чега је то учинио? Намеравао је обличити цара и осудити га због тога што је оставио у животу цара сирскога. Будући да се цар одувек према пророцима односио са мржњом, да не би спазивши га (наредио) да му буде склоњен с очију, и онда тако склоњен не буде у стању да се прихвати исправљања, он крије лице своје и причу о самој ствари, тако да (добије прилику) да говорећи надвлада (цара) и то што је хтео добије од њега као признање. Када је, наиме, цар пролазио поред, он завапи к њему и каза: Слуга твој оде у рат са војском, и гле, човек ми доведе човека и каза: Причувај ми овога, а ако ти јурећи измакне, биће живот твој уместо живота његовог, или ћеш платити талант сребра. Деси се да слуга твој гледаше тамо и овамо, и гле онај нестаде. А цар Израиља му рече: Ево, ти си судија уз мене – убио си. И овај похита те одвеза ремен са очију својих, и познаде га цар Израиљев да је један од синова пророчких, а овај му рече: Ово говори Господ: Зато што си пустио човека проклетог из руке своје, живот твој уместо живота његовог, и народ твој уместо народа његовога (1Цар 20,38-37). Видиш ли како не само Бог, него и људи доносе суд не пазећи на природу ствари, него на сврху и узроке? Јер гле, и цар му вели: Судија си уз мене – убио си![1] Човекоубица си, вели, пошто си оставио непријатеља. Пророк је због тога и обмотао главу ременом и навео спорну ствар као да се тиче туђинца, е да би цар изнео тврђење са исправним просуђивањем, што се и збило. Јер, када га је осудио, скидајући ремење пророк вели: Зато што си пустио човека проклетог из руке своје, живот твој умести живота његовог, и народ твој уместо народа његовог. Виде ли какву је казну (Ахав) добио за човекољубље и какву је одмазду претрпео због неправовремене поштеде? И овај је поштедевши (другога) кажњен, а онај је убивши изашао на добар глас. И Финес је извршивши два убиства у истом трену, убивши човека са женом, био почаствован свештенством, јер тако не само да руке није умрљао крвљу, него их је још и очистио. Када, дакле, видиш да је онај који је изударао пророка жив и здрав, а да је онај који га није изударао погинуо, и да је онај који је поштедео кажњен, а да је онај који није поштедео изашао на глас, пре природе самих тих ствари истражи са свих страна судове Божије, па ако би нашао нешто што је Њему угодно, једино то прихвати.

3. Истим тим правилом користећи се испитајмо и ми овај пост. Јер ако не будемо тако чинили, него извевши на среду голе ствари саме по себи, тако их осмотримо, настаће велика збрка и метеж многи. По ребрима, наиме, туку и разбојнике и пљачкаше гробова и варалице, исто то трпе и мученици, те је то што се дешава исто, а мисао и узрок из кога то бива није исти, због тога је велика разлика између једнога и другога. Дакле, као што код мученикa не истражујемо само мучења, него пре њих разлог и узрок због кога настају мучења – због тога ми и волимо мученике, незато што се стављају на муке, него зато што се стављају на муке због Христа, као што и окрећемо главу од разбојникâ не зато што се кажњавају, него што се кажњавају због неваљалства – управо тако и овде просуди то што се дешава, па ако видиш да (Јудеји) посте због Бога, то што се догађа прихвати, а ако видиш да они то чине мимо воље Божије, одврати се од њих и мрзи их више но пијанице, безаконике и доконе луталице. А код овога поста не само да је потребно истражити узрок, него и начин (поста) и време. Или још боље, пре но што навалимо на Јудеје радо бих поразговарао са оним нашим члановима који су се привидно са нама сврстали, а негују њихове обичаје и који се уклањају од сваке борбе са њима и за које ја сматрам да су достојни и веће осуде од свих Јудеја. И у томе би се сагласили са нама не само људи мудри и паметни, него и сви они који имају макар мало смисла и разума. Нема, наиме, овде потребе за софизмима, посебном припремом и дугим реченицама како би се то доказало, биће довољно, поставивши им једно једноставно питање, ухватити их при одговору. А које? Свакога који болује ту болест питаћу: Ти си хришћанин? Због чега онда следиш јудејским обичајима? Или, ти си Јудеј? Због чега онда узнемираваш Цркву? Не држи ли се Персијанац персијских обичаја? Не следи ли варварин варварске обичаје. За онога који живи у земљи римској не важи ли наш начин живота? Ако би неко од људи који код нас живе био ухваћен како се држи њихових обичаја, не би ли одмах био кажњен, без суда и истраге, макар имао небројена оправдања? Па и ако би се неко код њих потчињавао римским законима, неће ли тај исто доживети? Како, дакле, онда да се ти који учествујеш у оном незаконом начину живота удостојиш спасења? Зар је мала разлика између нас и Јудејa. Зар је препирка (између нас и Јудејa о стварима случајним, па да би могао помислити да је то једно те исто? Што спајаш неспојиво? Они су разапели Христа којему се ти клањаш. Видиш ли колика је разлика? Како, дакле, онда трчиш к њима убицама, говорећи (при том) да се клањаш Распетоме? Зар ја уводим то правило осудa (против њих) и облик оптужнице? Не користи ли се и (Свето) Писмо истим тим начином против њих? Чуј шта вели Јеремија против њих истих: Отидите у Кирад и видећете, пошљите на острва Хетиимска и дознаћете да ли је било такво што. А шта то? Да ли народ мења богове своје, а они и нису богови; а ви изменисте славу вашу, од које вам неће бити користи (Јер 2,10-11). Није казао: Променисте Бога својега, него: славу. А то што говори је следеће: Они[2] који се, вели, клањају идолима и служе демонима, толико јако уверење имају у заблуду (своју) да се и не подухватају тога да је напусте и пређу на истину; а ви који се клањате Богу истинитом, оставивши благочестије отаца својих прешли сте на туђе обичаје, и не показасте ни онолику увереност у истину колику ови имају у заблуду. Због тога он каже: Да ли је било што такво, да ли народ мења богове своје, а они и нису богови, а ви изменисте славу своју, од које вам неће бити користи. Није казао: Променисте Бога вашега, јер се Бог не мења (в. Малах 3,6), него: Променисте славу своју. Не чините, вели, неправду мени, не бива, наиме, штета мени, ви сте себе обешчастили, нисте мени умањили славу, него вашу. Дајте да и ја исто то кажем овим нашима, ако уопште треба назвати нашима оне који се држе њихових (обичаја). Идите у синагоге и видите да ли су Јудеји изменили пост свој, да ли су Пасху постили са нама, да ли су тога дана икада јели. А то и није пост, него безакоње, грех и прегрешење; па ипак, нису га изменили. А ви сте изменили славу своју од које вам неће бити користи, и прешли сте на њихове обичаје. Кад су они постили са нама? Кад су са нама прославили празник мученикa. Када су на Богојављење заједничарили са нама? Они не трче ка истини, а ви трчите на безакоње – називам то безакоњем пошто бива у неодговарајуће време. Беше једном време када је ваљало држати те ствари, но сада није. Због тога је оно што је некада било законо сада безаконо.

Наставак у штампаном издању.