БЕСЕДА ДРУГА
Онима који посте јудејски пост, и самим Јудејима. Казана
пет дана пре поста њиховога, и кад је већ била казана друга беседа.
Незакони и нечисти пост јудејски је ту пред вратима. Не чудите се што сам тај пост назвао нечистим, јер оно што настаје мимо воље Божије – било да је жртвовање, било да је пост – то је од свега другог проклетије. Дакле, пост њихов незакони наступиће за пет дана, а ја сам вам пре десет, или и више дана, предупређујући то дао један савет како бих осигурао браћу вашу. Али нека нико не осуђује неправовременост беседе, то што сам је одржао пре толико дана. Јер када се очекује врућица или друга нека болест, предупређујући будућност (лекари) се подухватају тога да тело осигурају многим средствима, настојећи да га избаве од страхота и пре њиховог наиласка у самом искуству. Будући, дакле, да и ја гледам најтежу болест како наилази, унапред и много пре времена посведочих како бисмо је исправили и пре искуства тога зла. Због тога вам оно не посаветовах пред саме дане (почетка поста), е да вас временска стиска не би спречила у лову на браћу вашу, него да имајући довољно времена (пред собом) без икакве бојазни узмогнете пронаћи и придобити за себе оне који болују те болести. Тако некако чине и они који ступају у брак и спремају богато славље, са рибарима и ловцима на птице не разговарају пред саме дане (славља), него много времена пре, како им се никаква препрека у спремању гозбе неби испречила због недостатка времена. Будући, дакле, да сам и ја намеравао понудити вам трпезу о безосећајности Јудејa унапред сам разговарао са вама, као са ловцима, како бисте у своје мреже уловили слабије од браће ваше и довели их да слушају моју беседу. Сви ви, дакле, који сте рибарили и у мрежама својим држите (улов) на безбедном, останите обрадивши га беседом наговора; а ви који још нисте прибавили лепи тај улов, имате довољно времена – ових пет дана – да приступите лову. Раширимо, дакле, мреже поуке, станимо около као пси ловачки, са свих страна их сагонивши у правила Цркве. А наведимо на њих, ако је потребно, као каквога најбољег ловца, блаженога Павла, који вапи и говори: Ево ја, Павле, кажем вам да ако се обрезујете, Христос вам ништа неће користити (Гал 5,2). Наиме, многе шумске и дивље животиње, скривене у шикари, када се деси да чују глас ловца, истрче услед страха гоњене принудом онога гласа, невољно а често и притиснуте криком ускачу у саме мреже; тако ће и браћа ваша, који су као у каквој шикари сакривени јудаизмом, ако чују глас Павлов, добро знам да ће лако упасти у мреже спасења, и да ће одложити са себе сво лутање јудејско. Јер није Павле тај који пушта глас, него је Христос тај који покреће душу његову. Тако да када чујеш њега како вапи и говори: Ево ја, Павле, кажем вам да ако се обрезујете, Христос вам ништа неће користити, сматрај да је см глас Павлов, а да мисао и учење (припадају) Христу који изнутра одјекује у њему. Но, можда ће неко казати: Зар је штета од обрезања толика да ће сав домострој Христов учинити ништавим? Да, толика је штета од обрезања, не по природи његовој, него по незахвалности. Било је некада време када је закон (јудејски) био користан и неопходан, а сада је престао (да важи) и без дејства је. Дакле, ако га неправовремено пригрлиш, он ти дар Божији чини ништавим. Због тога вам Христос ништа неће користити, пошто нећете да Му приђете. Јер ако би неки човек, ухваћен у прељуби и бестидностима, био смештен у тамницу, а онда, када треба да добије праведну казнуи да му буде изречена осуђујућа пресуда, дође царски указ који све оне који су у тој тамници ослобађа без икакве расправе и испитивања, а он, не хотећи да буде ослобођен на дар, навали и почне да се прси да му буде суђено, те да дâ исказ и положи рачуне – тај надаље неће моћи да ужива милост (царску), јер учинивши себе одговорним пред судиштем, судом и испитивањем он је себе својевољно лишио царске милости. Тако је било и код Јудејa И пазите: сва природа људска би ухваћена у бестидним неваљалствима: Јер сви, вели (Павле) сагрешише (Рм 5,12), те беху као у тамници, закључани приклетством безакоња; требало ја да над њима буде донета пресуда, но дође писмо царско са небесa или још боље – сам Цар је дошао, без икаквог испитивања и полагања рачуна све (људе) ослободивши окова греха.
2. Који су, дакле, притрчали (Христу) сви су добили тај дар и благодаћу (Његовом) су спасени, а који желе да се оправдају по Закону, они ће бити лишени благодати. Јер они неће моћи да уживају човекољубље царско, прсећи се да се спасу сами собом навући ће на себе и проклетсво од Закона, јер: Делима закона се ниједно тело неће оправдати (Гал 2,16). Због тога (Павле) говори: Ако се обрезујете, Христос вам ништа неће користити. Јер онај који се отима да се спасе делима закона, тај нема ништа заједничко са благодаћу. О томе је и Павле загонетно говорио: Ако је по благодати, није по делима, јер благодат не би била благодат, а ако је по делима, није по благодати, јер дело не би било дело (Рм 11,6). И опет: Јер ако праведност кроз закон бива, онда је Христос узалуд умро (Гал 2,21). И опет: Ви који се законом оправдавате отпали сте од благодати (уп. Гал 5,4). Умро си за закон, мртав си (за њега) постао, даље ниси у јарму (његовом), нити подлежеш принуди његовој. Па зашто се онда отимаш да то себи наметнеш залуд и улудо? Но, због чега је Павле овде и своје лично име дометнуо и није просто казао: „Ево, ја вам кажем“? (Учинио је то) Хотећи да њима1) покажеревновање које је показао о јудаизму. Ако бих био, вели он, из (реда) паганa и не знао обичаје јудејске, можда би неко казао да због неучествовања у том начину живљења и не познајући снагу обрезања, ја њега избацујем из догматa Цркве. Е због тога је дометнуо име своје, ради подсећања на подвиге које је учинио за закон, те само што не говори: Не чиним то из омразе према обрезању, него у познању истине. Ја, Павле, то говорим, онај Павле који је обрезан осмога дана, који је из рода Израиљевог, Јевреј од Јеврејa из племена Венијаминова, по закону фарисеј, по ревновању гонитељ Цркве (Флп 3,5-6), који улазећи у домове и силом одводећи мужеве и жене, предаде их у тамницу (ДАп 8,3), што све скупа и оне који су веома безосећајни може убедити у то да правило (о необрзању) нисам поставио из непријатељства, нити из непознавања обичаја јудејских, него по познању свенадилазеће истине Христове. А сведочим, опет, сваком обрезаном човеку да је дужан сав закон испунити (Гал 5,3). Због чега није казао: „а јављам“, или: „а налажем“, или: „а говорим“, него: „а сведочим“? Како би нас тим изразом подсетио на будући Суд, јер где су сведоци, ту је судница и пресуда. Он, дакле, плаши слушаоца подсећајући га на Трон царски и показавши да ће му те речи бити сведоци на Дан онај, када свако буде поднео рачун за све што је учинио, што је казао и што је чуо. То су онда чули Галати, а нека и сада чују они који болују исте болести као Галати, ако и нису присутни, али нека преко вас чују Павла, који вапи и говори: А сведочим сваком човеку обрезаном, да је дужан испунити сав закон. И немој неко да ми каже да је заповест обрезања једна; та једна заповест намеће на тебе сав јарам Закона. Јер када се због једног дела подметнеш под власт Закона, нужно ћеш се убедити да се подчиниш и осталим (заповестима), а не испуњавати сву принуду (Закона) повлачи за собом кажњавање и проклетство. И као што дрозд кад упадне у замку, макар му се само нога закачила, губи сво остало тело, тако и онај који испуњава једну заповест Закона – било (да је то) обрезање, било пост – том једном заповешћу свега је себепредао под власт Закона, и неће моћи да је избегне све док има жељу да буде послушан, макар и само делом. А говорим ово, не осуђујући Закон – не било! – него хотећи да покажем преизобилно богатство благодати Христове. Јер Закон није супротан Христу – како (да буде) када га је Он и дао, и када нас Закон к Њему приводи? – него сам приморан све ово говорити због оних који се, због неумеснога надметања, Законом не служе како треба. Они су ти који вређају Закон, они који заповедају једном за свагда одустати од њега и приступити Христу, а опет – њега се држе. Уосталом, и ја исповедам да је Закон донео највеће користи нашој природи, и то не бих никад порекао. Али ти који се њега држиш у невреме, ти не допушташ да се покаже величина његова. Јер као што је највећа похвала васпитачу када младићу којега је он васпитао више не треба васпитачева стража у целомудрености, јер се предао већој врлини, тако је и највећа похвала Закону када ми више немамо потребу за његовом помоћи. Јер исто нам бива са Законом, душа нам је постала прикладнија за прихват већега мудрољубља. Тако да онај који још седи уз Закон и није кадар видети ишта веће од онога што је тамо записано, тај од њега није ништа ни добио. А ја, који сам њега оставио, а хитам ка узвишенијим догматима Христовим, ја понајвише одајем част сили његовој, јер он ме је таквим направио да сам у стању прекорачити маленост онога што је у њему записано и попети се до узвишености поуке Христове. Закон нам је донео велике користи – ако нас води у близину Христу, а ако није тако, он нам је и штету донео, бригом о мањим, лишивши нас ствари већих, и што нас још држи у небројеним ранама од преступа (наших). Јер ако од два лекара, једног слабијег а другог бољега, један ставивши лекове на ране није у стању болесника једном за свагда ослободити муке…[1]
Наставак беседе у штампаном издању