Против Јудеја - прва

ПРОТИВ ЈУДЕЈА

БЕСЕДА ПРВА[1]

Хтедох вам данас отплатити остатак онога предмета о коме сам пре неки дан говорио и још јасније доказати да је Бог непојаман. Јер о томе сам прошле недеље многу реч утрошио и дуго беседио, када сам као сведоке навео и Исаију, и Давида и Павла. Јер један је завапио: Род Његов ко ће исприповедати? (Ис 53,8), а други Му заблагодари за непојамност, говорећи: Исповедаћу те, јер си ме страшно задивио, чудесна су дела Твоја (Пс 138,14) и: Чудесно је знање Твоје за мене, надјача ме, не могу ка њему (Пс 138,6). А Павле, не упустивши се у истраживање Суштине (Божије) него једино у Промисао Његов, или још боље узевши мали део самог Промисла (Божијег) који је Овај показао о позиву паганима, и видевши га као море неизмерно и непојамно, овако је завапио: О дубино богатства и мудрости и знања Божијега! Како су неиспитиви судови и неистраживи путеви Његови (Рм 11,33). Довољан беше и то доказ, но ја се не задовољих Пророцима, не стадох на Апостолима, него се успех на небо, показах вам хор Анђелa како говори: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк 2,14). Чусте, опет, и задивљене Серафиме како са страхопоштовањем узвикују: Свет, Свет, Свет Господ Саваот, сва је земља пуна Славе Његове (Ис 6,3). Дометнух и Херувиме како вапе: Благословена слава Његова са места Његова (Јез 3,12). Горе три сведока, доле три сведока[2] објављују неприступност славе Божије. Доказ коначно постаде несумњив и разлеже се пљесак многи, слушалиште се распали а сабрање успламте. А ја сам се радовао, не што сам ја см био хваљен, него што се Господар мој прослави. Јер тај пљесак и похвала био је доказ богољубивости душе ваше. И као што љубезне слуге, када чују некога да хвали господара њиховога, због љубави према господару успламте жељом и ка томе који хвали, тако и ви тада учинисте – обиљем аплаузa показасте благоволеније много о Господу. Хтедох се, дакле, и данас рвати тим рвањима. Јер ако непријатељи истине не осећају сусталост када хуле на Добротвора, много пре не би требало да ја осетим засићење у благодарењу Богу свих. Шта, међутим, осећам? Друга, тежа болест позива ми језик на лечење, болест узнапредовала у телу Цркве. Треба најпре то ишчупавши, тада се побринути о онима изван (Цркве), најпре своје понеговати, а онда се побринути о туђима. А која је то болест? Светковине јадних и кукавних Јудаја без прекида и једна за другом ће наићи – трубе, празници сеница, постови – и многи од оних који су се са нама сврстали и који говоре да мисле као и ми, једни ће отићи да гледају празновања, а други ће и празновати са њима и почеће да посте (њихове) постове, е ту неваљалу навику хоћу сада да изагнам из Цркве. Јер беседе о аномејима могу да настану и у неко друго време, и од тог одлагања никаква штета неће настати, а ове који болују болести јудејске, ако не бисмо понеговали сада када су празници Јудејa близу и пред вратима, бојим се да једном под том неблаговременом навиком и незнањем многим понеки не прихвате њихово безакоње, те би надаље моје беседе о њима постале узалудне. Јер ако ниште не чувши данас буду постили са њима, пошто саврше прегрешење, надаље ћемо им лек залуд наметати. Зато хитам да то предупредим. И лекари тако чине, најпре устају на галопирајуће и најоштрије од болести; па и ова борба је на сваки начин сродна са оном претходном[3]. Будући, наиме, да је неблагочестије аномејa сродно са онима Јудејa и садашњи захвати наше борбе биће сродни онима претходним. Јер оно што су (Исусу) пребацивали Јудеји, исто то Му пребацују и аномеји. А шта су пребацивали Јудеји? Да је говорио како Му је Бог Отац, градећи тако себе једнаким са Богом (в. Јн 5,18). Исто Му то пребацују и ови, или још боље, не да пребацују, него и бришу казано[4] са намером, ако и не руком, оно по смислу.

2. И не чудите се ако сам Јудеје назвао јадним. Јер уистину су јадни и кукавни када су толика добра која су им у руке са небеса допала од себе одбили и одбацили са ревношћу многом. Њима изађе јутарње Сунце правде, а они одбацише зрак његов и заседоше у таму, а ми који смо у тами подигнути, му ту светлост привукосмо к себи и ослободисмо се мрака лутања. Они беху изданци светога онога корена, али се покидаше, а ми не имадосмо корен а плод благочестија изнесмо. Они знадоше Пророке од најранијег узраста и разапеше Онога који је најављиван, а ми не чусмо речи Божије, и поклонисмо се Пророкованоме. Е због тога су јадни, што док други грабе добра која су њима послата и присвајају их себи, они сами их одбијају од себе. Они који се позивају на усиновење, позвани падоше до сродства са псима, а ми, пси будући, успесмо да по благодати Божијој отуримо од себе претходну ону бесловесност и да се успењемо до части синова. Откуда је то јасно? Није добро узети хлеб од деце и бацити га псима (Мт 15,26), говорио је Христос Хананејки, Јудеје децом називајући а псима оне из паганства. Али гле како се редослед после тога изокрену, те они постадоше пси, а ми деца. Чувајте се паса, вели Павле о њима, чувајте се злих посленика, чувајте се подрезаних, јер ми смо обрезање (Флп 3,2-3). Виде ли како пси постадоше оникоји су претходно били деца? Хоћеш ли да научиш како то ми који смо претходно били пси постадосмо деца? А онима који Га примише, вели (Еванђелист), даде власт да постану деца Божија (Јн 1,12). Ништа није кукавније од њих који свуда хитају против свога спасења. Јер када је требало држати закон они га погазише, а сада када је закон престао (да важи) они се утркују да га сачувају. Шта би то било жалосније од њих који Бога не љуте само преступањем закона него и чувањем његовим? Због тога (Првомученик Стефан) вели: Тврдоврати и необрезани срцем ви се свагда противите Духу Светоме (ДАп 7,51), не само преступањем закона него и неблаговременим хтењем чувања. Тврдоврати. И добро је казао: тврдоврати, јер нису понели јарам Христов, премда беше благ и није имао ништа тешко нити тврдо. Научите се, вели, од мене јер сам кротак и смирен срцем, и: Узмите јарам мој на себе, јер јарам је мој благ и бреме је моје лако (Мт 11,29-30). Па ипак, они га не понеше због отврдлости врата, и не само да га нису понели него га и скршише и разбише. Од века си, вели (Пророк) скршио јарам свој, покидао везе своје (Јер 2,20; 5,5 и Пс 2,3). Не говори то Павле него Пророк вапи, јармом и везама називајући символе власти, јер (Јудеји) су одбили владавину Христову, говорећи: Ми немамо цара осим ћесара (Јн 19,15). Скршио си јарам, покидао везе, одбацио од себе Царство небеско и подметнуо се под власти људске. А пази како је Пророк тачно назначио разузданост њихову. Јер није казао: одбацио си јарам, него: скршио си јарам, што чине побеснеле животиње, разуларене, које не трпе власт. Али откуда им дође та тврдовратост? Од преједања и пијанства. А ко то каже? См Мојсије: Наједе се Израиљ, насити се и ужири, и ритну се љубљени (5Мојс 32,15). Као што бесловесне животиње када имају обилну храну, кад прекораче меру угојености, постају раздражљивије и теже за чување, те не трпе ни јарам, ни поводац, ни руку кочијаша, тако и народ Јудејски од пијанства и угојености спустивши се до крајњег неваљалства, поскочи и не прихвати јарам Христов, нити повуче плуг поуке (Христове). Штоје и други један Пророк, загонетно назначујући, говорио: Јер се Израиљ бацакао као бесна јуница (Ос 4,16). А други га је називао јуне неуко (в. Јер 31,18). А те такве животиње које нису згодне за рад постају згодне за клање. Што су, наиме, и ови претрпели, учинивши себе неприкладним за рад постали су прикладни за заклање. Због тога је Христос говорио: Непријатеље моје, оне који нису хтели да царујем над њима, доведите овде и убијте4) их (Лк 19,27). Тада је требало постити, о Јудеју, када ти је пијанство произвело толике страхоте, када је преједање изродило неблагочестије, а не сада, јер сада ти је пост неправовремен и мрзак. Ко то каже? Сâм Исаија, снажним гласом вапећи: Нисам такав пост изабрао, говори Господ (Ис 58,5). Зашто? Јер постите на распру и сукобе, и батинама ударате подчињене по задњици (Ис 58,4). А ако ти је пост био мрзак када си ударао робове сличне себи, када си Господара предао на заклање, тада ти пост постаје прихватљив? И како би то имало смисла? Онај који пости треба да је доведен у ред, скрушен, смирен, а не да је опијен бесом, а ти удараш по стражњици слуге сличне себи? Онда су, дакле, постили на распре и сукобе, а сада на похоту и неуздржање крајње, босим ногама плешући по тргу, те је претпоставка пост, а облик пијанство. Послушај како Пророк заповеда постити: Посветите, вели он, пост, није казао: помпезно прославите пост, објавите служење, саберите старешине (Јоил 1,14). А ови, сабравши хорове људи мекопутних и многи отпад блудних жена и сво гледалиште театарско и људе са сцене вуку са собом у синагогу, те нема разлике између театра и синагоге. И знам да ће понеки осудити смелост те речи, то што рекох да нема разлике између театра и синагоге, а ја ћу осудити њихову смелост ако не мисле тако. Јер ако ја то тврдим см од себе – осуди; а ако говорим речи Пророкове – прихвати тврђење.

Наставак беседе у штампаном издању

 

 



[1] Заједнички наслов свих осам беседа на грчком гласи просто: Λγοι κατ ουδαων, дакле: Беседе против Јудеја. Прве три Златоусти је држао у јесен 386. а осталих пет у јесен 387. године. Прва беседа држана је непосредно после прве беседе Против Аномеја, како се може видети из текста саме беседе. Свака од беседа има поднаслов који поближе одређује њен садржај и који види уз сваку појединачно. Њихов латински назив је: Adversus Judaeos (orationes 1-8). Грчки тест у PG 48, I 843-856; II 857-862; III 861-872; IV 871-882; V 883-904; VI 903-916; VII 915-928; VIII 927-942, дакле у 48 тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologia graeca), колоне како горе стоји за сваку поједину беседу. Критичко издање грчког текста: R. Bradle, 1995.

[2] Горе (на небу) Анђели, Серафими и Херувими, а доле на земљи Исаија, Давид и Павле.

[3] Тј. борба против Јудеја са оном против Аномеја.

[4] Мисли се на Јн 5,17: Отац мој до сада дела, и ја делам. Види овде Дванаесту Беседу против аномејa, стр. 289.