БЕСЕДА ДВАНАЕСТА
О одузетоме који је тридесет осам година држан у раслабљености,
и на изреку: Отац мој до сада дела, и ја делам (Јн 5,17)
Благословен Бог! На свакоме сабрању гледам како се њива увећава, жито класа, гумно се пуни и снопови умножавају. И премда нема много дана од када бацисмо семе ово, а гле, одмах нам ниче богато класје послушности. Отуда је очигледно да Цркву ову не обрађује сила човечанска него Благодат Божија. Јер таква је природа духовнога сејања, оно не чека на време, нема потребу за мноштвом данa не потребује проток месеци нити годишња доба и одређено време и године, него се код (духовног) семена у истоме дану када је семе бачено може жњети пуном руком. Јер они који ору чулну земљу имају потребу за трудом многим и дугим чекањем. Приморани су, наиме, волове за орање увести у јарам, дубоке бразде заорати и обилно семе бацити, површину земље изравнати, сво бачено семе однеговати, причекати наилазак умерених киша и потрудити се око многих других ствари, сачекати време дуго и тек тада доћи до краја (посла). А овде је могуће, и лети и зими и сејати и жњети, и често и једно и друго буде у истом дану, а понајпре када се деси да је душа која се обрађује добра и родна – што се код вас заиста може видети – зато и ја спремније дотрчавам к вама, па и земљоделац приљежније обрађује ону њиву са које је често пунио гумно. Па пошто сте и ви мени за мали напор донели приход велики, прихватам се ове земљорадње са пажњом многом, те дођох износећи пред вас остатке онога о чему је претходно било речи. Тада, наиме, од (изрека) из Старога (Завеета) саткасмо беседу о слави Јединороднога Сина Божијега, а и сада ћемо исто то учинити и опет на основу истих ствари; дакле, тада сам беседио како је Христос говорио: Да сте веровали Мојсију, веровали бисте и мени (Јн 5,46), а сада говорим да је Мојсије казао: Пророка ће вам подићи Господ Бог, из браће ваше, као мене, њега послушајте (5Мојс 18,15; ДАп 3,22). Наиме, као што Христос упућује на Мосија како би преко њега привукао (Јудеје) к себи, тако и Мојсије предаје ученике Учитељу, заповедајући им да у свему Њему верују. Препустимо се, дакле, и ми оним стварима које Он чини и говори, а и свим другим, па и чуду ономе о коме вам је данас читано. А које је то? Беше, вели (Писмо), празник јудејски и Исус се попе горе у Јерусалим. А у Јерусалиму постоји Овчија бања, која се на јеврејском зове Витезда, која има пет тремова (уп. Јн 5,1-2); у то купалиште би се, постоји прича, у одређено време Анђео (Божији) дошавши спустио – то би се познало по кретању воде – ко би, дакле, први ушао у воду после тога таласања, постајао би здрав, коју год болест да има. Под тим тремовима лежало је мноштво болесних – слепих, хромих, сушичавих, очекујући да се вода покрене (Јн 5,3). Због чега Христос непрестано долази у Јерусалим и на празнике борави са Јудејима? Пошто се тада сакупљало мноштво (народа) Он добро пази на место и време да се прихвати (лечења) немоћних. Јер болесници нису имали толику жељу ослободити се од болести, колику је лекар уложио ревност да њих ослободи немоћи. Када би, дакле, сабрање било пуно, и призор заокружен, тада би Он, излазећи на среду показивао ствари које су се тицале спасења њихове душе. Елем, лежало је тамо мноштво немоћних очекујући таласање воде и први који би ушао после тога кретања воде излечио би се, а други више не; истрошио се лек, истрошила се целебност благодати, надаље су те воде остајале празне, (као да јој је) немоћ онога који је први сишао у њу све одузимала. И спуним правом, јер то је била благодат слуге. Али не и када је Господар пристигао – није се једино онај који први силази у воду крштења лечио, него и први, и други, и трећи и четврти, и дести и двадесети, ако би казао и десетохиљадити, и двоструко толико, и троструко, ако би и сву икумену убацио у купељ тим водама, благодат се не би умањила, него остаје иста, све њих чистећи. Толика је разлика између моћи слуге и Господске самосталности. Онај би једнога излечио, а Овај читаву икумену, онај једнога на годину, а Овај свакога дана, ако хоће и небројене убацити (у воду крштења), све их излечене враћа, Анђео силазећи и таласајући воду, а Овај не тако, него је довољно код воде само голо име Његово призвати и сву претпоставку лечења њој предати. И онај је лечио телесне недостатке, а Овај исправља неваљалство душе. Видиш ли како се у свему јавља разлика многа и бесконачна?
2. Лежало је, дакле, мноштво болесних очекујући таласање воде, јер то место било је духовно лечилиште. Наиме, као што се у болници могу видети многи којима је ископано око, обогаљена нога, или им други неки уд оболео, а сви заједно седе и чекају лекара, исто тако се и на простору ономе могло видети мноштво придошлих. У тремовима беше и неки човек који је тридесет и осам година држан у слабости својој. Исус, видевши га како лежи и познавши да је већ дуго време болестан, рече му: Хоћеш ли здрав да будеш? Одговори Му болесник и каза: Да, Господе, али немам човека да ме спусти у бању када се узбурка вода, а док ја дођем, други сиђе пре мене (уп. Јн 5,5-7). Због чега је Исус, прошавши мимо све друге, пришао овоме? Да би показао и моћ и човекољубље, моћ – јер је болест (онога) постала неизлечива, ствари са његовом болешћу биле су дошле до очаја, а човекољубље – зато што је Заштитник и Човекољубац најпре погледао онога који је уистину пре свих других био достојан самислости и помоћи. И заиста, немојмо тек тако да прођемо мимо овога места и броја од тридесет осам година колико је онај човек био у раслабљености. Нека чују свикоји се рву са непрестаним сиромаштвом, који живе у раслабљености, који подносе потешкоће у животним пословима, који су запали у буру и таласање изненадних зала. Овај паралитичар лежи пред нама као заједничко пристаниште људских несрећa Јер нико није тако будаласт, нико тако јадан и бедан да погледавши на овога не отрпи мужевно и са свом спремношћу све што на њега наиђе. Јер да је онај био (у раслабљености) двадесет година, да је био десет, да је и само пет био, не би ли и то било довољно да му уништи душевну снагу? А овај тридесет и осам година чека, и не миче се и показује истрајност многу. Можда се вама чини да је дужина тога времена чудесна, али ако послушате саме речи, тада ћете заиста познати његово мудрољубље и сву истрајност. Стаде Исус пред њега те му говори: Хоћеш ли здрав да будеш? Па ко не би знао да је он хтео да буде здрав? Због чега га, дакле, онда пита? Дабоме, не зато што не зна, Онај који зна скривене тајне разума, много пре је знао ствари очигледне и свима јасне. Због чега је онда питао? Као што и онда центуриону, вели: Ја ћу доћи и исцелићу га (Мт 8,7), не зато што није знао шта ће центурион рећи, него унапред предвидевши и знајући то веома добро, те хотећи да му дa повод и прилику, тако да свима открије благочестије (своје скривено) у сенци, и каже: Не, Господе, нисам достијан да уђеш под кров мој, тако и код овога паралитичара, знајући шта овај намерава рећи, Он пита да ли хоће да буде исцељен, не зато што то није знао, него да му пружи прилику и повод да искаже властиту несрећу, те да постане учитељ истрајности. Да је, наиме, (Христос) ћутећи исцелио тога човека, ми бисмо претрпели штету крајњу, не поучивши се постојаности његове душе. Христос не исправља само ствари постојеће, него и оне будуће чини достојним бриге многе. То, дакле, да је онај учитељ постојаности и истрајности, Христос је свима који настањују икумену открио оним питањем, принудивши га да одговори (на питање) Хоћеш ли здрав да будеш? А онај? Није се обесхрабрио, није се озловољио, није Њему који га пита казао: „Видишда сам паралисан, знаш дужину времена слабости моје и питаш ме да ли хоћу да будем здрав! Дошао си да се смејеш нашим несрећама и да се шегачиш над туђим невољама?“ Знате, наиме, како су малодушни боленици ако макар само једну годину леже у постељи, а тамо где се болест развукла на тридесет и осам година, како да тамо, природно, не буде потрошено сво мудрољубље током дугога времена? Па ипак, онај ништа слично нити је казао, нити помислио, него одговара са пристојношћу многом и вели: Да, Господе, али немам човека да ме спусти у бању када се вода заталаса. Види колико се тога скупило заједно и навалило на тога човека: болест, сиромаштво, немање помоћника. Пре но што ја дођем, други пре мене сиђе. То је од свега тужније, довољно да и сам камен дирне. Чини ми се да видим тога човека како сваке године пузи и стиже до самог улаза у воду, и сваке године на самом крају се лиши добре наде, а оно што је заиста од свега веће то је што он то није трпео две, три или десет година, него тридесет осам. Показао је сав труд, а остао без плода (тога труда), један је прелазио пут, а други је (добијао) бојну награду тога пута током многих оних година, а што је најтеже, то је да је гледао друге како бивају ослобођени (својих слабости). Свакако, наиме, знате то да ми имамо тачнији осећај властитих несрећа када видимо друге да су се ослободили страхота које су на њих навалиле. Због тога и сиромах више осећа сопствену сиротињу када види другога да је богат, и болесник се више мучи онда када види многе друге који су одложили сопствену немоћ, а он нема ниједну ваљану наду. Јер у успесима других јасније сагледавамо властите несреће, што се тада и са оним дешавало. Па ипак, носећи се толико времена и са болешћу, и са сиромаштвом, и са самоћом, и друге гледајући исцељене а себе како се вазда труди и ништа не успева, и после свега тога и не надајући се да ће бити ослобођен болести, он ни тако није одустао него је сваке године ишао (ка води). А ми, ако једном Бога замолимо за нешто, и не добијемо, одмах тугујемо и западамо у небригу крајњу, тако да одустајемо од тражења а ревност нам слаби. Може ли се достојно било одати хвала овоме паралитичару, било наружити наша лакомисленост? Које бисмо одбране били достојни, кога саосећања када, док он тридесет осам година истрајава, ми тако брзо падамо?
Наставак у штампаном издању.