БЕСЕДА ЈЕДАНАЕСТА
Казана у Константинопољу против аномејa о непојамноме,
и да је Нови (Завет) сагласан са Старим, и онима
који изостају са божанских сабрањa
Један дан сам разговарао са вама, и од дана онога заволех вас тако као да сам од почетка и од првога дана одрастао са вама, везах се за вас везама љубави тако као да сам неисказиво дуго времена уживао у најслађем дружењу са вама. А то би не зато што сам ја човек дружеван и љубазан, него зато што сте ви људи, понајвише од свих, љубазни и мили. Ко се, наиме, не би зачудио и задивио пламеној ревности вашој, нелицемерној љубави, благонаклоности према учитељима, узајамном једномислију, што је све довољно да привуче к себи и душу камену. Због тога ја вас и волим не мање од оне Цркве[1] у којој сам рођен, одгојен и васпитан; ова је, наиме, сестра оној, то сродство ви сте и на делима показали. А да је она по времену старија, али је по вери ова топлија, и тамо је велико сабрање, и блистав је то призор, али је овде веће трпљење и већи доказ мужевности. Вукови су са свих страна окружили овце, а стадо није разграбљено; свету ову лађу непрекидно прате непогода, бура и удари таласa а они што плове на њој не тону; пламен јеретичке дрскости кружи са свих страна, а они који су у сред те пећи уживају свежину духовну. Необично је видети Цркву посађену у делу града овога, једнако као када би неко у средпећи видео процвалу маслину, листовима окићену и од плода отежалу. Будући, дакле, да сте ви тако благодарни и небројених добара достојни, хајде онда да и ја са свом благодарношћу отплатим обећано, оно на шта вам се ономад обавезах, док сам код вас философирао о оружју Давидовом и Голијатовом, показавши у беседи да је један на себе са свих страна метнуо оклоп некакав многи и велики, а други је, огољен од оклопа, себе озидао вером; и један је споља заблистао тим оклопом и штитом, а други изнутра духом и благодаћу. Због тога је дечак савладао зрелога човека, огољени надјачао оклопљенога, пастир оборио војника; природа камена пастирскога сатрла је и уништила природу бронзе ратничке (в. 1Сам гл. 17). И ми ћемо, дакле, тај камен узети у руке, о оном крејеугаоном говорим, умном. Јер ако је Павлу слободно философирати о стени пустињској (в. 1Кор 10,4), свакако ни нама нико неће замерити што овај камен схватамо на тај начин. Наиме, као што код Јудеја није природа видљиве стене, него сила (стене) умне испустила потоке водâ оних, исто тако и код Давида, није онај чулни него је умни камен скинуо варварску главу – исто тако вам онда обећах и да нећу говорити ништа од помисли. Оружје наше није телесно, него духовно, које помисли обара и сваку охолост која се подиже на познање Бога (уп. 2Кор 10,4-5). Нама је, наиме, заповеђено обарати помисли, а не подизати их, наређено нам је разопасати се од њих, а не наоружати се њима: Помисли смртника су, каже Соломон, несигурне (Прем 9,14). Шта значи: несигурне? Човек несигуран, ако иде и по простору безбедном, нема поуздања, него страхује и стрепи, тако и доказивање на помислима (засновано), ако би и било истинито, оно души још не пружа потпуну увереност и довољно поуздање. Будући, дакле, да је немоћ помисли толика, хајде да се битке са противницима подухватимо на основу Писама.
Одакле нам ваља започети беседу? Одакле год хоћете, било од Новога, било од Старога (Завета), јер се слава Јединороднога може видети како блиста у изобиљу великом не само у еванђелским и апостолским изрекама, него и у пророчким, зато ми се чини да ми њих отуда можемо гађати. Наиме, отуда отпочињући беседе бићемо у стању да оборимо не само ове него и друге, бројније јеретике: Маркиона, Манихеја, Валентина, све системе јудејске. Као што је код Давида пао Голијат, а сва војска се дала у бег, те настаде једна смрт телесна, и један ударац у главу, а бекство и страх – свеопшти, тако и сада код нас, када буде ударена и оборена једна јерес, бежанија ће бити заједничка свима набројанима. Јер манихеји и они који болују од истих болести као и они сматрају да прихватају проповеданога Христа, а Пророке и Праоце који Га проповедају не поштују; а Јудеји насупрот, они сматрају да прихватају и поштују оне који Њега проповедају – о Пророцима говорим и законодавству њиховом – а Њега од њих проповеданога не поштују. Дакле, када благодаћу Божијом докажемо многу у Староме (Завету) унапред оглашену славу Јединороднога, бићемо у стању постидети сва та богоборна уста, и м наметнути тим богохулним језицима. Јер када се покаже како Стари Завет проповеда Христа, шта ће бити одбрана манихејима и онима са њима који не поштују Стари Завет који унапред најављује заједничкога свима Господара? Шта је извињење и изговор Јудејима који не прихватају Онога којега Пророци најављују?
2. Пошто је, дакле, сила победе толика, наведимо беседу на старије књиге (Старога Завета), на најдревнију од свих старих (књига) – о Постању говорим – и успнимо се до самога врха Постања. А да Мојсије о Христу каже много тога, чуј од самога Христа, који говори: Да веровасте Мојсију, веровали бисте и мени, јер он је писао о мени (Јн 5,46). А где је Мојсије о Њему писао? То ћу сада покушати да покажем. Пошто је, дакле, сва творевина била заокружена и небо било овенчано шароликим јатом звездa а земља му одоздо узвраћала одблеском сваковрсних цветова, врхови гора поља и гудуре, и напросто сва површина земље беше испуњена биљем, дрвећем и травама, скакутала (по њој) стада (ситне), скакутали и крда (крупне стоке), а јата појућих птица сав ваздух пунила музиком показујући властиту природу, морa била испуњена морским животињаама, а језера, извори и реке пуни свега што се у њима рађа, и ништа не беше несавршено, него све заокружено, то тело је тражило главу, град (градо)начелника, а творевина цара – о човеку говорим. Намеравајући, дакле, њега да уобличи, Бог вели: Да начинимо човека по слици нашој и подобију (1Мојс 1,26). Са ким Он разговара? Очигледно са Јединородним (Сином) Његовим. И није казао: Начини! како не би помислио да је то што је речено наредба слуги, него (је казао): Да начинимо, како би по самом облику саветовања на речима открио равночашће (Сина са Њим). Јер понекад се (у Писму) говори како Бог има саветника, понекад, пак, да нема; не што је Писмо у сукобу само са собом, него откривајући нам и кроз једно и кроз друго непорециве догмате. Када хоће да истакне Његово немање потребе ни за чим, вели како Он нема саветника, а када хоће да (истакне) равночашће Јединороднога (Сина са Оцем), онда Сина назива Саветником Бога. А како би познао и једно и друго, да Сина Пророци зову Саветником не зато што Отац има потребу за саветом, него како бисмо познали част Јединороднога, а да, опет, Њему и не треба савет, чуј од Павла који говори: О дубино богатства и мудрости и познања Божијега, како су неиспитиви судови Његови, и неистраживи путеви Његови! Јер ко познаде ум Господњи, или ко Му би саветник? (уп. Рм 11,33-34). Он је, дакле, истакао Његово немање потребе ни за чим; а Исаија, опет, говорећи о Јединородном (Сину) Божијем, овако некако вели: И пожелеће, да би били прекаљени, јер нам се дете роди, син, и би нам дат, и даће му се име гласник Великог Савета, чудесни саветник (уп. Ис 9,5-6). Па ако је чудесни саветник, како Павле онда вели: Ко је познао ум Господњи или ко Му би саветник? Јер Павле, као што управо казах, хоће да истакне немање потребе Оца за било чим, а Пророк (Исаија) равночашће Јединороднога. Управо збогтога ни овде није казано: Начини, него: Да начинимо; а да је оно: Начини! заповест дата слуги, очигледно је и по овоме. Приступи једном центурион Христу и каже: Господе, слуга мој лежи дома одузет страшно се мучећи. А Христос? Ја ћу доћи и исцелићу га (Мт 8,6-7). Центурион се није усудио увести лекара у дом, а Заштитник и Човекољубац, см се понудивши, прихвати да оде тамо како би ономе дао повод и разлог да нам покаже своју врлину. Знајући шта је онај намеравао казати, обавеза се доћи, како би ти познао благоволеније онога мужа. Јер шта вели центурион? Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш (Мт 8,8). Ни изнудица болести и немоћи (слуге) није га натерала да заборави на благочестије, него је и у несрећи препознао узвишеност Господа. Због тога вели: Реци реч, и оздравиће слуга мој. Јер и ја сам човек који под собом има војнике, и једноме кажем: иди, и иде; а другоме: дођи и дође; и слуги своме учини то, и чини (Мт 8,8-9). Видиш ли да је оно: учини, својствено господару који се обраћа слуги? Није ли, дакле, онда оно: Да начинимо, својствено некоме ко је исте части (са оним којему се обраћа). Дакле, када господар говори слуги, говори му: учини; а када Отац разговара са Сином (говори): Да начинимо. А шта, кажеш ти, ако је центурион тако подозревао, а сама ствар није тако стајала? Да није центурион био апостол, да није био ученик па да од њега прихватамо изреке? Вероватно је погрешио, кажеш. Добро, и шта онда? Да видимо наставак. Зар га је Христос исправио? Зар га је опоменуо као некога ко је погрешио и увео искварене догмате? Зар му је казао: „Шта то чиниш, човече? Имаш о мени мишљење веће но што ми припада, приписујеш ми ствари веће од оних што сам заслужио, сматраш да самовласно могу наредити немајући самосталност“. Зар је казао ишта такво? Никако! Него је још и потврдио његово мишљење и следбеницима казао: Заиста вам кажем, ни у Израиљу толике вере не нађох (Мт 8,10). Признање Господа, дакле, постаје потврда речи центурионових. Те казане речи, наиме, више и нису центиронове, него су потврда Господња, јер кад Онсм похвали казано и пресуди да је лепо казано, ја то прихватам као божанско пророчанство. Јер оно је добило потврду одозго, у одговору Христовом.
Наставак у штампаном издању