БЕСЕДА ДЕСЕТА
Да не говорити ствари које знамо и не преносити их другима
(човека) чини беднијим и гаси благодат, и о молитвама којима се
Христос молио, и о власти којом је све учинио, и о поправљању
старозаветнога Закона, и да ваплотити се не умањује једнакост
(Христа) са Оцем, него је још и више потврђује.
Довољно празновасмо у ове претходне дане примивши се апостолских бојних награда и науживавши се у приповедању о апостолским делима, даље је време отплатити вам дуг, а нема ни никакве препреке томе. И знам да сте због множине данa заборавили на моја дуговања према вама, но ја их нећу због тога прећутати него ћу их отплатити са свим усрђем. А то чиним не само из добре воље него и мени на корист. Јер код погодби материјалних, на корист зајмопримца је када се зајмодавац заборави, а код договора духовних највећа корист ономе који намерава отплатити дуг јесте да се они који ће дуговања примити непрекидно сећају дуговањa Јер тамо отплаћени зајам напушта отплатиоца и сели се к зајмодавцу, првоме умањивши а другоме увећавши имовину; а код духовних (договора) није тако, него га је могуће и отплатити и задржати, и што је најчудније – понајвише га тада и имамо када га другима отплатимо. Јер ако ја закопавши нешто у разуму то непрекидно чувам (за себе) никоме га не предавши, добит ми се умањује, умањује богатство, а ако га пренесем на све, и многе учиним деоничарима и заједничарима у свему што и см знам, духовно богатство ми се увећава. А да стварзаиста тако стоји и да онај који другима даје увећава главницу, а да ће онај који затаји умањити сву зараду, сведоци су ми они којима су били уручени таланти, једноме пет, другоме два, а трећему један. Јер прва двојица су поверено им вратили удвостручено, те им је због тога одата почаст, а трећи, будући да је (поверени му талант) сачувао код себе и никоме га није предао, није ни могао да га удвостручи, те је због тога био кажњен. Сви ми, дакле, слушајући то и страхујући од кажњавања са те стране, које год добро да имамо, пред браћу да га изнесемо и пред све јавно да га ставимо, а не да га сакријемо. Јер када га предамо другима, тада се сами још више богатимо, када многе учинимо заједничарима те трговине тада увећавамо нашу имовину. Ти, међутим, мислиш да ти се умањује слава када заједно са многима знаш ствари које си сам знао. А управо тада ти се увећава и слава и добит, када погазиш завист, када угасиш оговарање, када покажеш братољубље много, а ако будеш ишао около сам знајући (нешто), људи ће се од тебе окретати и мрзети те као злобника и братомрзца, а Бог ће за тебе, као неваљалца, затражити казну крајњу; а осим тога, и сама благодат ће убрзо отићи од тебе оставивши те празнога. Па и семе, ако би непрекидно стајало положено у амбару, расипа се, мољац га једе, а када се изнесе на њиве и посеје у бразде, многоструко се умножи и опет обнови. Исто тако и беседа духовна, ако се за вазда затвори унутар душе коју изједа и квари завист и леност, брзо се гаси, а ако се као на њиву плодну посеје у душе браће, то увећава ризницу и онима који (беседу) прихватају, и власнику (њеном). И као што се врeлo када се из њега непрекидно црпи чисти те још више извире, а када је затворено буде загушено, исто тако духовни дар и поучна беседа, када се непрекидно троши и даје онима који их хоће – више извире; а заграђена оговарањем и завишћу, умањује и сасвим се гаси. Па пошто ми је, дакле, добит толика, све што имам изневши на среду, отплатићу вам сав дуг, најпре се присетивши свега следа дуговања.
2. Знате, наиме, и сећате се да смо говорећи пре неки дан о слави Јединороднога набројали многе узроке снисхођења у изрекама (Његовим) и да смо говорили како Христос често исказује ствари понизне не само због телеснога огртача, нити само због слабости слушалаца, него на многим местима и поучавајући (слушаоце) смиреноумљу. И довољно смо тада истражили те узроке, присетивши се и молитве код (подизања) Лазара, и оне која настаде пред сам Крст[1], и јасно показавши да је једну узнео како би се осигурала икономија, а другу како би се исправила слабост слушалаца, сaм немајући (при том) никакве потребе за помоћи. А да је многе ствари чинио поучавајући их да буду смиреноумни, чуј и то. Насуо је воду у умиваоник, и као да ни то није било довољно, још се и опаса ланеним убрусом, спустивши се до простоте крајње, те отпоче да пере ноге ученицима, а заједно са ученицима опра ноге и издајнику (Јуди). Ко се не би запрепастио и запањио? Прати ноге ономе који намерава издати Га? И Петра који узмиче и говори: Господе, никада ти нећеш опрати моје ноге, Он не заобилази него му вели: Ако ти не оперем ноге, немаш удела са мном; а овај ће: Господе, не само ноге, него и руке и главу (Јн 13,8-9). Виде ли и у једном и у другом благоволеније ученика, и у узмицању и у пристајању? Јер ако су искази и били узајамно супротни, но и један и други су казани од узавреле мисли. Видиш ли како је он свуда био врео и будан? Но, као што сам говорио, како се због простоте ствари не би помислило на простоту Природе, после тог прања, послушај шта Он вели њима: Знате ли шта сам вам учинио? Ви ме зовете Господ и Учитељ, и добро говорите, јер јесам. Ако вам, дакле, ја Господ и Учитељ опрах ноге, дужни сте и ви тако једни другима чинити. Јер сам вам дао пример, да бисте као што ја учиних вама, и ви једни другима чинили (уп. Јн 13,12-15). Видиш ли да је многе ствари учинио за пример? Јер као што мудрошћу испуњен учитељ тепа заједно са децом која тепају, и то тепање није доказ незнања учитељевог него нежне бриге за децу, управо тако и Христос, није то учинио због простоте Суштине, него због снисхођења. И не треба тек тако протрчати мимо ових ствари, јер ако исту ту ствар сада истражимо саму по себи, гле колика бесмислица ће уследити. Ако је онај који пере ноге простији од онога којему пере ноге (и онај који пере ноге је Христос, ученици су, пак, они којима се перу ноге) онда је Христос простији од ученика Али то нико ни у лудилу не би казао. Видиш ли колико је зло не знати узроке због којих је Христос чинио све што је чинио? Или још боље, видиш ли колико је добро све са тачношћу истражити – не напросто да је казао или учинио нешто понизно, него и придодати због чега и зашто. И није то само овде учинио, него је исто то и на другим местима загонетно наговестио. Јер казавши: Ко је већи, који седи за трпезом или који служи? Придодао је: Није ли који седи за трпезом? А ја сам међу вама као слуга (Лк 22,27). А и то је казао и оно учинио показавши да се Он на многим местима прихвата ствари незнатних на назидање ученицима, истовремено их убеђујући да се умере. И очигледно је да се Он свега тога држи не због несавршености природе, него због поуке њима. Јер на другом месту вели: Кнезови Народа господаре њима, а код вас не тако, него који међу вама хоће да буде први, нека свима буде слуга. И: Син Човечији није дошао да му служе, него да служи (Мт 20,25-28). Ако је, дакле, Он дошао да служи и покаже смиреноумље, немој се збуњивати и не падај ако Га видиш како негде врши и казује ствари својствене слугама. Тако и многе од молитава савршава из исте те намере. Јер и када су Му приступили, говорећи: Господе, научи нас молити се, као што је Јован поучио ученике своје (Лк 11,1). Шта је Он, кажи ми, требало да учини? Да их не научи молити се? Али због тога је и дошао, да их уведе у сво мудрољубље. Него је требало научити их? Није ли онда требало и помолити се? Али, велиш, требало је да то учини само на речима. Они који се уче, међутим, поуку обично не примају толико речима, коликоделима. Управо због тога Он их не поучава молитви само на речима, него и сам истрајава то чинећи, и моли се проводећи ноћ у пустињи, поучавајући нас и опомињући да када намеравамо обратити се Богу избегавамо вреву и места немирна, те да се удаљимо у пустињу, не само по месту него и по околностима. А пустиња није само пештера, него и кућица ослобођена вике.
Наставак у штампаном издању.