Против аномеја - девета

БЕСЕДА ДЕВЕТА

О четвородневном Лазару.

Лазар, васкрсавши данас из мртвих, дарује нам разрешење многих и различитих саблазни. И ја не видим како је то ово (данашње) чтеније јеретицима дало повода за напад (на нас), а и Јудејима изговор за супротстављање, не по истини – не било! – него по злоћудој души њиховој. Јер многи од јеретика говоре да Син није раван Оцу. Зашто? Јер је, кажу, Христос имао потребу за молитвом како би подигао Лазара, а да се није помолио, не би ни подигао Лазара. И како ће, веле они, онај који се моли бити раван ономе који молитву прихвата? Јер онај први се моли, а овај други је ту молитву прихватио од молиоца. А хуле, не увиђајући да је та молитва била ствар снисхођења (Христовог) због слабости присутних. Реци, реци ми: Ко је важнији, онај који пере ноге или онај коме тај пере ноге? Свакако да је већи онај коме је онај први опрао ноге. Спаситељ је, међутим, опрао ноге издајнику Јуди, јер и он је био међу ученицима. И ко је већи? Зар је издајник Јуда (већи) од Господа (Исуса) Христа, будући да је Христос опрао ноге његове? Не било! А шта је понизније, опрати ноге или помолити се? Свакако да је понизније опрати ноге. Дакле, онај који није избегао да учини то понизније, како би он избегао да учини нешто узвишеније? Све је то, међутим, било због слабости онде присутних Јудеја, као што ће то даља беседа и показати. Но Јудеји, изнашавши ту повод за супростављање, говоре: „Како то хришћани држе за Бога Онога који чак не зна ни место где је Лазар положен?“ Пошто је Спаситељ заиста говорио Марти и Марији, сестрама Лазаревим: Где сте га метнули (Јн 11,34)? Видиш ли, веле, незнање? Видиш ли слабост? Онај који не зна ни место, тај да је Бог? Ја ћу им, међутим, казати, не што тако мислим, него што хоћу да постидим антитезу њихову. (Казаћу им): Ти, о Јудеју, говориш да Христос није имао знање зато што је казао: Где сте га метнули? Па дакле, ни Отац у рајскоме врту није знао где се Адам сакрио, јер је обилазио около у врту као тражећи га и говорећи: Адаме, где си? (1Мојс 3,9), уместо (да каже) Где си се сакрио? Због чега он претходно није казао место одакле је Адам са слободом разговарао са Богом? Адаме, где си? А онај? Глас твој чух шетајући по врту, па се поплаших јер сам го, те се сакрих (1Мојс 3,10). Ако то, о Јудеју, зовеш незнањем, онда и оно назови незнањем, јер Христос је Марти и Марији говорио: Где сте га метнули? То ли ћеш, дакле, назвати незнањем? Шта ћеш рећи када чујеш Бога где говори Каину: Где је Авељ, брат твој (1Мојс 4,9)? Шта кажеш? Ако то зовеш незнањем, онда и оно зови незнањем. Узми и други пример из Божанскога Писма. Бог је казао Аврааму: Вика Содома и Гоморе одјекује до мене. Сишавши, дакле, погледаћу да ли чине по галами њиховој, ако ли не, да знам (1Мојс 18,20-21). Онај који зна све ствари пре настанка њиховог, Бог који истражује срца и бубреге (в. Пс 7,10), који зна помисли људске (в. Пс 93,11), Он је говорио: Сишавши, дакле, погледаћу да ли чине по галами која долази до мене, а ако не, да знам?! Ако је оно незнање, онда је и ово незнање. Но, нити је према Старом Завету Отац био у незнању, нити Син по Новоме Завету. Шта, дакле, значи Сишавши, дакле, погледаћу да ли чине по галами њиховој која долази до мене, а ако ли не, да знам? Глас је, вели, дошао до мене. Али ја опет хоћу да добијем тачније искуство на самим стварима, не зато што не знам, него хоћу да поучим људе да не пазе само на речи, нити да ако неко каже шта против другога, спремно поверују (у то), него најпре их тачно испитавши, те на самимстварима стекавши искуство, тек тако треба веровати (речима). И због тога је у Писму на другоме месту говорио: Немојте веровати свакој речи (Сир 19,16). Исто је то и Пророк Давид, пророкујући, говорио: Онога који тајно клевета ближњега својега, тога изгоних (Пс 100,5).

2. Виде ли да није било незнања Спасовога у ономе што је казао: Где сте га метнули? Да није било ни Очевога незнања у казаноме Адаму: Где си? Или Каину: Где је брат твој Авељ? Или у ономе: Сишавши погледаћу да ли чине по галами њиховој која долази до мене, а ако не, да знам. Време је, дакле, надаље стати у строј против оних који говоре да је Христос, помоливши се због слабости (своје), подигао Лазара. Молим вас, љубљени, пазите са свом строгошћу. Лазар је, дакле, умро; Исус не беше у тим крајевима него у Галијели, те је ученицима својим говорио: Лазар, пријатељ наш, заспао је (Јн 11,11). А они, мислећи да је реч о обичном сну, Њему говоре: Господе, ако је заспао, устаће (Јн 11,12). Исус им онда отворено каже: Лазар је умро (Јн 11,14). Долази Спаситељ у Јеруслаим, на место где је Лазар лежао, у сусрет Му излази сестра Лазарева и говори: Господе, да си ти био овде, не би умро брат мој (Јн 11,21). Да си ти био овде. Слаба си, о жено. Та жена не зна да је Христос, премда телесно одсутан, присутан влашћу Божанства, она силу Учитељеву одмерава телесним присуством. Говори Њему Марта: Господе, да си ти био овде не би умро брат мој. И сада, вели, знам да шта год заиштеш у Бога, даће ти (Јн 11,22). Спаситељ, дакле, чини молитву на њено тражење. Јер Бог није имао потребу за молитвом како би подигао мртвога. Није ли, наиме, Он и друге мртве подигао? Када је срео некога (младића) кога су мртвога износили кроз врата, Он се само дотакао одра и подигао мртвога (в. Лк 7,14). Није ли и тада била потребна молитва да подигне умрлога? И опет други пут, код оне девојке, само је казао: Талита, куми (Мк 5,41), и одмах ју је здраву предао родитељима њеним. Није ли и тада била потребна молитва? И зашто говорим о Учитељу? Ученици Његови су само речју подизали мртве. Зарније Петар речју подигао Товиту? Није ли Павле хаљинама својим учинио многе знаке? Знај и нешто од овога необичније. Сенка Апостолa је подизала мртве. Износили су, вели наиме (Писмо), болеснике на лежаљкама како би макар и сенка Петрова осенила некога од њих, и одмах би устајали (ДАп 5,15-16). И дакле, шта? Сенка ученикје подизала мртве, а Учитељ је имао потребу за молитвом како би подигао мртвога? Али Спаситељ чини молитву због слабости оне жене, јер она Му говори: Господе, да си био овде не би умро брат мој, а и сад знам, шта год заиштеш у Бога, даће ти. Молитву си затражила, молитву ти и дајем. Овде је, на пример, извор; ако неко донесе посуду, напуниће је – па ако је она велика, пуно ће захватити, а ако је мала, мало ће и захватити. Марта је, дакле, затражила молитву, и Спаситељ јој и даје молитву. Други је казао: Нисам достојан да уђеш под кров мој, него само кажи речи: „Нека ти буде!“ и оздравиће слуга мој, и Спаситељ му је казао: По вери твојој нека ти буде! (Мт 8,8;13). Други је казао: Дођи, излечи кћер моју, и овај му је казао: Идем за тобом (в. Мт 9,18-19). Дакле, према слободном избору воље људи, одређује се терапија лекара. Друга једна жена се, опет, крадом дотаче краја хаљине Његове и крадом доби исцелење (Мт 9,21); свако од њих, како је веровао, тако је и терапију добио. Марта говори: Знам да шта год заиштеш у Оца, даће ти Отац, па будући да је Марта затражила молитву, Спаситељ јој и даје молитву, не зато што је Он сaм имао потребу за молитвом, него обазирући се на слабост женину, и како би показао да Он није неки супротан Бог, него да оно што би Он сам да чини, исто то и Отац чини. Бог је у почетку створио човека, то стварење било је од Обојице: Да начинимо, вели (Писмо) човека по слици нашој и подобију (1Мојс 1,26). И опет, пожелео је да уведе разбојника у рај, одмах је казао реч и разбојника увео у рај, и није му требала молитва, премда је свима после Адама био запречен улаз, јер је био постављен мач огњени да чува врт рајски. Но, Христос је самовласно и отворио рајски врт и увео тамо разбојника. Зар разбојника, Господару, уводиш у врт рајски?! Отац твој је због једнога греха Адама извео из раја, а ти уводиш тамо разбојника који је одговоран за небројена зла и безбројна безакоња? И то просто тако, једном речју? Да! Јер ни оно прво није било без мене, нити је ово друго без Оца мојега, него је и оно прво моје, и ово друго Очево.1) Јер сам ја у Оцу, и Отац је у мени (Јн 14,10).

Наставак беседе у штампаном издању.