БЕСЕДА СЕДМА
O онима који изостају са сабрања, и доказ да је Син једносуштан Оцу,
и да ствари које су понизно о Њему исказане и десиле се,
нису услед слабости моћи (Његове), нити су настале и казане
на умањење, него због различитих (дела) Домостроја.
Поново коњске трке, и поново нам је сабрање мање; или боље, док год сте ви ту – није мање. И као што земљоделац, ако види класало жито да је сазрело, неће трошити речи на опало лишће, тако и ја сада, код овде присутнога плода нећу толико јадиковати гледајући уграбљено лишће. С једне стране тугујем због лакомислености њихове, а са друге ми бол од њих блажи усрђе ваше љубави. Јер они, и када понекад дођу (у Цркву), ни тада нису присутни, него им тело борави овде а разум лута вани; а ви ако понекад изостанете и тада сте присутни, јер тело вам је ван (цркве), а разум – овде. Хтедох да развучем дугу беседу о њима, но да не бих пребацујући онима који не присуствују и не слушају, изледао као да се против сенки борим, уздржавши се од тих речи до њиховог присуства овде, покушаћу благодаћу Божијом да поведем љубав вашу у уобичајени врт и пучину Божанских Писама. Али, устајте и будите будни, јер код морепловаца, ако би и сви спавали а једино крманош био будан – никакве опасности нема, јер ће и његова будност и вештина уместо свега другог броду бити довољна; а овде није тако, него колико год беседник био трезвен, а слушаоци не показују исту такву будност, наша беседа ће отићи потонувши, не налазећи разум да је прихвати. Зато требабити трезвен и будан, јер имамо посла са великом трговином, ми, наиме, не пловимо због злата, сребра и ствари пропадљивих, него због будућег живота и ризницa на небу, а путеви су ту бројнији од оних на мору и земљи, те ако човек не зна да их пропути са тачношћу, изложиће се најтежем бродолому. Дакле, сви ви који са мном пловите, немојте показивати небригу морнарa него будност и старање кормиларa јер они, засевши уз кормило, док сви остали спавају, не само да пазе на путеве водене него и гледајући ка небу са толикога растојања (од њега), руководећи се путањом звезда, лађу као некаквом руком са сигурношћу воде, и нико ко (ту вештину) не познаје не би био у стању да по дану плови по мору онако као што они са пуним миром (воде брод) усред ноћи, онда када се море чини страшнијим, разбудивши се, они без икакве пометње показују своје умење и добро пазе не само на стазе водене, нити само на путеве звездане него и на то одакле долазе ветрови, и (уопште) толика је мудрост тих мужева да често када силније удари сила ветра, те хоће да преврне брод, они држећи се честих измена једара, срећно разреше сваку опасност, и супротставивши навалама силних ветрова умење своје, лађу избаве из таласа. А ако они, пловећи по овоме чулноме мору за пословима животним душу држе непрекидно тако будну, много више ми треба тако да се спремимо, јер и много већа опасност (прети) лакомисленима, и много је већа безбедност трезвенима. Ова лађа, наиме, није направљена од дасака него је увезана Божанским списима, нити је одозго воде звезде, него овим бродом управља Сунце правде, а ми седимо уз кормило чекајући не дах зефира, него благи ветар Духа (Светога).
2. Будимо, дакле, трезвени и са свом строгошћу пазимо на путеве, јер реч је опет о Слави Јединороднога. Пре неки дан, наиме, доказивасмо да поимање Суштине Божије са обиљем многим надилази мудрост и људи, и Анђелa и Арханђелâ и напросто читаве творевине, те да је Она[1] позната и јасна само Јединородноме (Сину Божијем) и Светоме Духу; а сада нам је време беседу преместити на друго поприште. Истражујемо, наиме, да ли је исте Силе, да ли је исте Власти, да ли је исте Суштине Син са Оцем, или још боље, не истражујемо него нам је то откривено благодаћу Христовом и ми се тога држимо са безбедношћу, а сада се спремамо исто то доказати и онима који се не стиде (то истраживати). Ја се, пак, стидим и црвеним спремајући се да беседу окренем на те ствари. Јер ко нас неће исмејати док покушавамо да уредимо и покажено ствари тако очигледне? За коју осуду није истраживати да ли је Син једносуштан Оцу? Јер то није супротно само Писмима него и мнењу свим људима заједничком – па и природи ствари. Да је, наиме, пород једносуштан родитељу, то ће човек видети не само код људи него и код свих живих бића и код дрвећa Како, дакле, да није необично да тај закон остаје неизмењен код биљака и непокретних живих бића, а код Бога га треба мењати и изокретати? Но, да не би изгледало како то тврдимо на основу нама блиских ствари, хајде да исто то покажемо и на основу Писама, и да покренемо беседу о њима. Јер (тада) подсмех нећемо заслужити ми који верујемо[2], него они који (у то) не верују, они који устају против ствари тако очигледних и који окрећу главу од истине. Којих, кажеш, очигледних ствари? Јер ако је (Он), будући да се зове Син, једносуштан Оцу, и ми ћемо моћи да будемо једносушни, јер и ми се називамо синови: Ја рекох, вели (Псалмопојац), богови сте и синови Вишњега сви (Пс 81,6). О, бестидности! О, безумља крајњега! Како се у свему показује лудило њихово! Када смо покренули беседу о непопојамном, они су настојали себи досудити оно што беше својствено само Јединородноме, наиме то да Он Бога зна тако добро, као што Он см зна себе, а сада, пошто је реч о Слави Јединороднога, настоје да Га сведу до властите простоте, говорећи: „Јер и ми се називамо синови“. Па то нас никаконе чини једносушним Богу. За тебе се говори „син“, а Он јесте (Син), онде израз, а овде сама ствар. За тебе се говори син, али се не говори Јединородни, као о Њему, и ти не пребиваш у наручју Очевим, и ниси сјај Славе, нити одликујућа црта Лица, нити си обличје Бога (в. Јевр 1,3). Ако те, дакле, оно претходно (речено) није убедило, нека те увери ово и многе друге ствари, од ових важније, које сведоче благородство Његово. Јер када хоће да покаже једнакост своје Суштине са Родитељем, Он каже: Ко је видео мене, видео је Оца (Јн 14,9); а када (хоће да покаже) истост силе: Ја и Отац, вели, једно смо (Јн 10,30); а када (хоће да покаже) једнакост Власти: Јер као што Отац подиже мртве и оживаљава, тако и Син, које хоће оживљава (Јн 5,21); а када (хоће да покаже) истоветност служења (њима): Да сви поштују Сина као што поштују Оца (Јн 5,23); када (хоће показати) самосталност у мењању законa каже: Отац мој дела, и ја делам (Јн 5,17). Они, међутим, протрчавши поред свих тих места и узевши име Син не у поглавитом смислу, будући да су и они сами почаствовани тим назвањем, говорећи: Ја казах, богови сте и синови Вишњега сви (Пс 81,6) своде Сина до властите простоте. Нећеш ли, дакле, будући да кажеш да кроз назвање син, Син нема ништа више од тебе, те према томе и није истински син (Божији), нећеш ли онда можда тврдити и да кроз назвање Бог, будући да је и то име на тебе пренето, Отац нема ништа више од тебе, јер као што си назван син, тако си назван и бог? Међутим, као што се, иако си назван бог, нећеш дрзнути да кажеш да је то голо име, него ћеш ипак исповедити да је Отац уистину Бог, тако се нећеш ни код Сина дрзнути да себе изведеш на среду, те да говориш: и ја себе називам сином, па пошто нисам исте суштине (са Богом), ни Он не треба да је исте! Све наведено, наиме, доказује да је Он уистину Син, и да је исте Суштине са Родитељем. Јер када (Писмо) каже да је истога обличја са Њим, и одликујућа црта Његова, шта друго објављује него једнакост суштине? И заиста, Богу нема ни обличја ни лица. Али, кажеш ти, када већ говориш те ствари, онда кажи и супротне. Које супротне? На пример да се (Син) моли Оцу, а ако је исте Суштине, и по власти све чини, због чега (Му) се онда моли?
Наставак у штампаном издању