Против аномеја - шеста

БЕСЕДА ШЕСТА

O блаженоме Филогонију који је од адвоката постао епископ,

и да у погледу угађања Богу ништа није једнако старању о онима који

се сабирају (у Цркви), и да лакомислено приступати Божанским

тајнама носи неподносиво кажњавање, макар се само једном годишње

на то дрзнули. Изговорено пет дана пре Рождества Христовог.

Ја се и данас спремам разоденути се за рвање са јеретицима, те да вам отплатим преостали дуг, но дан блаженога Филогонија[1], чији празник сада славимо, позва ми језик на приповест о ваљаним делима његовим. Треба се, дабоме, повиновати (томе позиву). Јер, ако (важи): Ко злослови на оца или мајку, да се погуби (2Мојс 21,17), очигледно је да ће и онај који лепо говори (о њима) свакако уживати живот (вечни); па ако природни родитељи треба од нас да добију толико благоволеније, онда они духовни треба још и више, а понајпре онда када та похвала преминуле не чини блиставијим, а нас који смо се сабрали – и нас који говоримо, и вас који слушате – чини бољима. Јер онај који је узашао на небо нема никакву потребу за добрим гласом људским како би одлазећи (са овога света) имао већи и блаженији крај, а ми док се овде вртимо, имајући потребу за утехом многом са свих страна, имамо потребу и за похвалама њему[2], е како бисмо пробудили (у себи) његову ревност. Због тога мудрац неки саветује, говорећи: Спомен праведника је са похвалама (уп. Приче 10,7), не зато што би преминули тиме имали највеће користи, него они који их хвале. Па пошто нам, дакле, из те ствари настаје толика корист – повинујмо се и немојмо противречити, јер и време је прикладно за такву приповест. Данас се, наиме, блажени овај (човек) преселио у неметежни живот и лађу своју усидрио тамо где се више не треба бојати ни бродолома, ни нерасположења, ни бола. И шта је ту чудно што је чистина ова простор без туге, када Павле разговарајући са људима који још живе, каже: Радујте се свагда, молите се без престанка (1Сол 5,16-17)? Па ако је овде, где има болести и увреда, превремених смрти, потказивања, зависти и туге, гневова и неваљалих пожуда, небројених подметања, свакодневних брига и где та зла непрекидно и једно за другим са свих страна наводе на нас муке, (ако је ту, дакле) Павле казао да је могуће свагда се радовати ако би човек бар мало дигао главу из те вреве животних послова и ваљано уредио себи живот, онда ће нам то добро много пре поћи за руком после одласка одавде, када све те ствари буду укинуте – и болести и страдања, и претпоставке грехова, када не буде онога „моје“ и „твоје“, тих хладних речи које у наш живот увек уводе страхоте и рађају небројене ратове. Светог овог (човека) сматрам блаженим понајвише због тога што се, ако се и преселио и напустио град наш, попео у други град, онај Божији, и напуштајући ову Цркву он је завршио у оној првородних који су записани на небесима, и што се оставивши ове празнике преместио у светковање анђелско. А да и горе постоји град и Црква и светковање – чуј од Павла који говори: Приступили сте граду Бога Живога, Јерусалиму небеском и Цркви првородних, записаних на небесима, и светковању миријада анђелa(уп. Јевр 12,22-23). А он све тамошње ствари не назива светковина[3] само због мноштва вишњих Силa него и због обиља добараи непрестаног благодарења и радовања. Јер панађур обично не чини ништа друго него мноштво сабраних (људи) и изобиље робе, када се довози и пшеница и јечам, и различите врсте живине, и стада оваца и крда волова, и хаљине, и друге такве ствари – те једни продају а други купују. А шта од тога, кажеш, постоји на небесима? Ништа од тога, него ствари од ових много часније. Јер тамо нема пшенице, јечма и (различитих) врста живине, него је свуда духовни плод – љубав, благодат, радост, мир, доброта и благост у изобиљу многом, нема тамо стада оваца и крда волова, него се посвуда на небесима могу видети духови преминулих праведника, врлине душa и дела (ваљаних) природa нема ту хаљина и простирки, него венци драгоценији од свакога злата и бојне награде и опрема и небројена добра припремљена онима који право чине. И мноштво сабраних (је тамо) много часније и веће, није (састављено) од мужева градских и оних са села, него су ту миријаде Анђелa тамо хиљаде Арханђелa на другом месту скупине Пророкa на другом, опет, хорови Мученикa пукови Апостолa сабрања Прведникa различите скупштине свих угодникa Уистину чудесна нека светковина, и што је заиста од свега веће, то је да се усред те светковине налази и Цар свих њих, јер (Павле) казавши: Светковини миријада анђелa, придодао је: И Богу Судији свију (уп. Јевр 12,23). Ко је икада видео цара да је дошао на панађур? Овде то нико није видео никада, а тамо (Га) сви присутни гледају – колико им је могуће видети – како присутан, блистањем властите Славе краси све сабране. Овдашњи панађури се често растуре усред дана, а оно (светковање) не тако. Јер не чека на месечеве мене, нити на годишња кружења (времена), нити на (одређени) број дана, него је непрекидно и сва добра на њему немају међе, крај се не види, није могуће ни да застаре, ни да увену, него су нестарећа и бесмртна. Нема тамо никаквог комешања као овде, никакве трке, него поредак свих ствари са одговарајућим благоустројством, као да на китари некаквој, у ритму свескладне мелодије и угоднијеод сваке музике, свако (од ту сабраних) узноси песму Господару творевине, душе као да у најсветијим светилиштима и некаквим Божанским тајнама савршавају тајноводство.

2. У такав се, дакле, свети и нестарећи удео преселио на данашњи дан блажени Филогоније. А која би то била беседа која може да се равна са човеком који се удостојио толиког ваљаног наслеђа? Не постоји ниједна. И шта, дакле, кажи ми, ћутаћемо због тога? А због чега смо се онда сабрали? Али, хоћемо ли рећи да нећемо бити у стању да досегнемо величину делa (његових)? Па управо због тога је то и неопходно казати, будући да је најважнији део похвале то када речи нису у стању да представе дела; јер којих су дела изнад смртне природе, очито да су похвале њима изнад језика људског. Он због тога никако неће заплакати над нашим (похвалама) него ће самога Господа опонашати, јер Он није удовици која је дала само два обола дао плату од само два обола. Како то? Зато што Он није обраћао пажњу на количину новца, него на богатство разума. Ако пажљиво истражиш новце (удовице) – сиротиња многа; а ако размотриш слободни избор воље (њен) – видећеш неизрециву ризницу великодушности. Тако да ако наша (дела) и јесу мала и проста – али јесу то што имамо; ако и заостају за великодушјем благороднога и праведнога Филогонија, па ипак је управо то највећи доказ његове великодушности, то што он ни та мала (дела) не одбацује него чини слично (људима) богатим. Јер и они, примивши од сиромаха ситнице за којима немају потребе, придодају од свога, узвраћајући дарове онима који су донели оно што имају. И заиста, тако (чини) и овај, примивши од нас молитвене изразе који му ништа не требају, нама ће узвратити благословом на делима, за којима ми вазда имамо потребу. Откуда нам онда ваља започети са похвалама? Откуда друго него од власти коју му је уручила благодат Духа (Светога). Наиме, вршити ванцрквену власт није сасвим и доказ врлине оних којима је поверена, него често значи и оптужбу за неваљалство (њихово). Због чега? Зато што добититакву власт обично (подразумева) и заступништво пријатеља, и одлазак на ноге и улизивања (другима) и многе друге од ових још срамније ствари; а када Бог рукоположи и огласи, и када се она рука дотакне свете главе, тај глас је неподкупљив, суд је несумњив, достојанство Онога који рукополаже је доказ несумњивости рукоположенога. А да је и овога4) Бог рукоположио, то је очигледно и из самог начина[4]; уграбљен, наиме, са средишта трга (градског), он би узведен на трон овај, тако је частан и блистав имао претходни живот, имајући жену и кћер, и проводећи време у судници, тако је, силније од сунца, заблистао, да се одмах одатле показа достојан ове власти,6) те са трона судијскога би узведен на свети трон. И тада је бранио људе на које су (други) људи нападали, чинећи оне којима је нанета неправда јачим од оних који наносе неправду, а дошавши овде бранио је људе на које су демони нападали. А колики је доказ врлине уз благодат Божију бити удостојен толике власти, чуј шта васкрсли Христос каже Петру. Пошто га је, наиме, запитао: Петре, волиш ли ме? – а овај му одговорио: Ти, Господе, знаш да те волим (Јн 21,16), Христос није казао: одбаци новце, вежбај се у посту и суровим подвизима, подижи мртве, демоне изгони – ништа од тога! Није навео ни друге знаке, нити права дела, него је заобишавши све то (казао): Ако ме волиш, напасај овце моје (Јн 21,17). А то је говорио хотећи да нам покаже не само највећи знак љубави према Њему, него и љубави коју Он показује према овцама, управо то је Он учинио највећим доказом благоволенија према Њему, и само што не говори: „Ко овце моје воли, мене воли“. Гле шта је све Христос поднео због тога стада: човек је постао, обличје слуге узео, попљуван био, шамаран, на крају, ни од смрти се није уклонио, и то смрти најсрамније, на крсту је, наиме, крв излио. Тако да, ако би неко хтео да Му угоди, нека се побрине о овим овцама, некаопшту тражи корист, нека служи браћи својој, јер ниједном другом делу Богу не даје предност пред овим, због тога и на другом месту вели: Симоне, Симоне, ево заиска сатана да те вије као пшеницу, а ја се помолих за тебе, да не престане вера твоја (Лк 22,31-32). А коју ми ти накнаду дајеш за такво старање и бригу? А да ли Он тражи неку накнаду? Опет ону исту. И ти, наиме, вели Он, када се једном обратиш, утврди браћу своју (Лк 22,32). Тако и Павле каже: Угледајте се на мене, као ја на Христа (1Кор 11,1). А како се он угледао на Христа? У свему свима угађам, не тражећи корист своју, него многих, да се спасу (1Кор 10,33). И на другом месту вели: Јер ни Христос није себи угодио (Рм 15,3) него многима. И ништа није тако препознатљива црта и карактеристика човека верујућега, и онога који љуби Христа, као старати се о браћи и бринути се о спасењу њиховом.

Наставак у штампаном издању