Против аномеја - пета

БЕСЕДА ПЕТА

Кад неко намерава да се до у ситнице прихвати предмета који потребује многе речи и који се нe дa прећи за један, нити за два или три, него за много више дана, неопходно је да у том (послу), мислим, не наметне размишљању слушалаца сву поуку одједном и уједно, него да им поделивши целину на многе делове тежину беседе учини лакшом и разумљивијом. Јер и језик, и слух и свако чувство наше има постављене мере, правила и границе, па ако се човек подухвати тога да те границе прекорачи, губи и постојећу (у њима) силу. Шта је, кажи ми, слађе од светлости? Шта пријатније од (сунчевога) зрака? Па ипак, када се та сласт и угођај преко мере здруже са нашим очима, постају мучни и неподносиви. Због тога је Бог уредио да ноћ буде после дана, како би она прихвативши очи намучене напором (гледања), на њих спустила трепавице, успавала зенице, одморила нам клонулу моћ гледања и припремила је да нареднога дана буде способнија за гледање. Због тога, будно стање и сан, иако су ствари једна другој супротне, када су у сразмери, једнако постају једна другој најслађе, те називајући светлост пријатном, једнако пријатним зовемо и сан који нас одводи од светлости. И тако, несразмера је свуда мучна и тешка, а сразмера пријатна, нама корисна и згодна. Управо зато и ми, има ево четири или пет дана од како покрећемо беседу о непојамноме, а ни данас се не спремамо закључити је, него казујући вашој љубави о стварима сразмерним, видех да сам опет опустио ваше размишљање. А где смо оно пре неки дан прекинули беседу? Јер неопходно је одатле је опет започети, будући да постоји неки јединствен след поуке. Тада смо говорили да је син грома[1] казао како Бога нико није видео никада, Јединородни Син који је у наручју Оца, Он га објави (Јн 1,18). Данас је неопходно сазнати где Га је то Јединородни син Божији објавио. Одговори, вели Еванђелиста, Јудејима и каза: не да је неко видео Оца, осим Онога који је од Бога, Он је видео Оца (уп. Јн 6,46). Овде се опет под гледањем мисли на познање. И није напросто казао: Нико није видео Бога и заћутао, како неко не би посмислио да се то говори само о људима, него хотећи да покаже како (Га нису видели) ни Анђели, ни Арханђели, ни вишње Силе, он је то учинио јасним једним додатком. Јер казавши: Не да је неко видео Оца некада, придодао је: осим Онога који је од Бога, Он је видео Оца. Ако би, наиме, напросто казао: нико, многи од слушалаца би можда помислили да се то каже само за нашу природу, а овако, казавши: Нико, и придодавши: Осим Сина, он је додавањем Јединороднога искључио сву творевину. Шта, дакле, казаће неко, и Духа Светога? Никако! Јер Он и није део творевине. А ово: нико, то увек стоји за издвајање дела творевине. И нити се када се говори о Оцу искључује Син, нити се, када се (говори) о Сину, Дух одбацује. А да је дабоме исто то и овде (случај), и то ћу учинити очигледним, а да оно нико не указује на искључење Духа (Светога), него на уклањање творевине, чујмо шта о истом том познању, за које вели да је (својствено) једино Сину, вели Павле разговарајући са Коринћанима. Шта он, дакле, вели? Ко зна шта је у човеку, осим духа човечијег који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не зна, осим Духа Божијега. (1Кор 2,11). Дакле, као што овде када говори: нико он не искључује Сина, тако и код Христа, (када Христос каже) нико, Он не искључује Духа Светога. А откуда је очигледно да је казано истина? Ако би, наиме, (Христос), говорећи: Нико није видео Оца осимОнај који је од Бога, искључио Духа, онда Павле непотребно говори да као што човек познаје шта је у њему, тако и Дух Свети са тачношћу зна шта је у Богу. Тако се казује и оно један[2]. И то, наиме, има исту снагу и силу. Пази: Један је, вели, Отац од којега је све, и један је Господ Исус Христос, кроз којега је све (1Кор 8,6). Јер ако говорити један за Бога Оца избацује Сина из Божанства, онда говорити један за Господа (Исуса Христа) Сина (Божијега), избацује Оца из Господства; али говорити оно: Један је Господ Исусу Христос, никако не лишава Оца Господства, нити говорити: Један је Бог Отац, избацује Сина из Божанства.

2. А ако би се, опет, говорило да се посредством оног: један је Бог указује на Оца, пошто Син јесте Бог, али не исти такав Бог као Отац, по томе би следило казати и оно из чега они[3] извлаче корист (а ми то никако не бисмо казали), наиме, да се посредством тог један говори и да је Син један Господ, пошто је Отац Господ, али не исти такав Господ какавје Син. А ако је то неблагочестиво, онда ни оно прво не би имало смисла, него као што оно Један је Господ не истискује Оца из строгога Господства, нити Господство приписује једино Сину, исто тако ни оно: Један је Бог, не избацује Сина из истинског, правог и непомешаног Божанства, нити се показује само код једнога Оца. А да је Син Бог, и то исти такав Бог као и Отац, остајући ипак Син, то је очигледно из самог оног додатка. Јер ако би име Бог било име једино Оца, и не би могло да нам објави и другу неку Ипостас, него једино ону Нерођену и Прву, као њено властито и препознатљиво (име), додатак Отац би био сувишан, наиме, довољно би било казати Један је Бог, и ми бисмо препознали ко је тај о коме се говори; но будући да је име Бог заједничко Оцу и Сину, када је Павле казао: један је Бог, није било јасно о коме то вели, због тога је имао потребу за додатком Отац, како би објавио да говори о Првој и Нерођеној Ипостаси, јер назив Бог није довољан да укаже на Њу, будући да је он Павлу заједнички и за Сина. Јер од именa једна су заједничка, а друга властита, заједничка (служе за то) да се покаже једнакост Суштине, а властита да се окарактерише особитост (сваке) Ипостаси. Дакле, (имена) Отац и Син јесу властита за сваку (поједину) од Ипостаси, а (имена) Бог и Господ – заједничка. Будући, дакле, да је поставио заједничко име Један је Бог, он је имао потребу и за одликујућим (именом), како би ти препознао за кога то вели, и како нас не би бацио у Савелијево лудило. Јер то да име Бог није веће од (имена) Господ, нити је (име) Господ мање од (имена) Бог, јасно је и по овоме. У читавом Старом (Завету) непрекидно се говори да је Отац Господ – Господ Бог твој, вели Писмо, један је Господ (5Мојс 6,4), и опет: Господу Богу се клањај, и Њему јединоме служи (5Мојс 6,13), и опет: Велики је Господ наш и велика је моћ Његова и познања Његовог нема броја (Пс 146,5), и опет: Нека познају да је име твоје Господ, Ти си једини Вишњи по свој земљи (Пс 82,19). Премда, ако је (име Господ) мање од (имена) Бог и недостојно оне Суштине, није требало говорити: Нека познају да је име твоје Господ. А опет, ако је (име) Бог веће од (имена) Господ и часније, није требало Сина, који је по њима мањи (од Оца), звати именом које приличи Оцу, и које је само Њему својствено. Није, међутим тако, није! Јер нити је Син мањи од Оца, нити је име Господ мање од имена Бог. Због тога се (Свето) Писмо и код Оца и код Сина без разлике користи тим називима. Већ сте, дакле, чули како се Отац назива Господом, хајде да вам покажемо и како се Син назива Богом. Гле, девојка ће понети у утроби и родиће сина, и наденуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог (уп. Ис 7,14 и Мт 1,23). Виде ли како је и Оцу име Бог, и Сину име Господ? Јер као што тамо вели: Нека познају да ти је име Господ, тако и овде вели: Наденуће му име Емануил. И опет: Чедо нам се роди, даде нам се син, и назваће му име Гласник велике одлуке, Бог силни, Власни (уп. Ис 9,6). И запази овде пророчку памет и духовну мудрост. Да људи, када би простоказао Бог, не помисле како говори о Оцу, он их најпре подсећа на Домострој (Божији), и заиста, није, наиме, Отац настао посредством девојке, нити је постао дете. Други један Пророк, опет, о Њему овако некако вели: Овај је Бог наш, и мимо Њега други се не рачуна (Варух 3,36). А о коме он то вели? Да није о Оцу? Никако! Чуј како и он подсећа на Домострој. Казавши, наиме, Овај је Бог наш, и мимо Њега други се не рачуна, придодао је: Истражио је сваки пут знања и дао га Јакову, чеду своме, и Израиљу од Њега љубљеноме. После тога се јавио на земљи и растао заједно са људима (Варух 3,37-38). А Павле: Од којих је Христос, вели, по плоти, који је над свима Бог благословен у векове. Амин (Рм 9,5). И опет: Ниједан блудник и похлепник нема наслеђа у Царству Христа и Бога (уп. Еф 5,5). И опет: И јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа (Тит 2,13). И Јован Га тако назива, говорећи: У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога и Бог беше Логос (Јн 1,1).

Наставак у штампаном издању.



[1] Св. Јован Богослов.

[2] Тј. вишезначно, а не у једном значењу. Другим речима, и реч нико, и реч један немају само једно значење и употребу.

[3] Јеретици, аномеји.