Против аномеја - трећа

БЕСЕДА ТРЕЋА

O непојамноме, да Серафими

нису могли поднети чак ни снисхођење Божије.

Трудољубиви земљоделци, када виде дрво неплодно и дивље које њиховим напорима само наноси штету и жилавошћу корена и дужином сенке квари питоме биљке, ископавају га са трудом многим. А често им и ветар, наишавши однекуд, буде сарадник у тој сечи, ударивши у крошњу дрвета и савивши га са великом жестином, он га сломи и обори на земљу, те им (тако) већи део посла олакша. Будући, дакле, да и ми чупамо дивље и сирово дрво – јерес аномејa – помолићемо се Богу да нам пошаље благодат Духа како би она, ударивши снажније од сваког ветра, ту јерес ишчупала заједно са кореном, и тако нам олакшала већи део напора. Па и земља, када је запуштена и не ужива негу руку земљорадничких, често из својих недара изнедри коров, мноштво трња и дивље дрвеће; исто тако је и запуштена душа аномејa која не ужива негу (од читања Светих) Списа сама од себе и из себе изнедрила дивљу ту и сирову јерес. Јер то дрво нити је Аполос засадио, нити је Павле залио, нити је Бог учинио да оно узрасте (в.1Кор 3,6), него га је засадило неумесно цепидлачење разума, залила га је надутост охолости, а ерос славољубља је учинио да оно узрасте. И потребан нам је пламен Духа како бисмо, не само ишчупали, него и спалили тај неваљали корен.

Зазовимо, дакле, Њега, Бога на којега они хуле, а ми Га хвалимо, и помолимо се да нам језик подстакне на дужепутовање и да нам разум отвори за јасније излагање онога о чему је реч. Јер сав мој труд тиче се Њега и славе Његове, или још боље – нашега спасења. Јер Богу нико неће моћи нити нашкодити не одајући му част, нити ће, хвалећи Га, бити у стању показати Га блиставијим, него Он вазда остаје при властитој слави, не увећавајући се похвалама, нити се умањујући хулама; а од људи, они који Га славе према достојанству (Његовом) – или још боље, нико и није кадар (славити Га) према достојанству, него према својој моћи – они убирају корист од тог свог славословља, а они који хуле на Њега и уопште Га не цене, они наносе штету сопственом спасењу. Јер оно: Ко баци камен увис, себи на главу га је бацио (уп. Сирах 27,28), казано је о некоме од хулитељa. Наиме, као што камен хитнут у висину неће моћи разбити тело неба, нити ће досегнути висину његову, него ће (тај који га је бацио) примити ударац у властито теме када се камен врати ономе који га је хитнуо, тако и онај који хули на блажену ону Суштину, Њој никада и ни у чему не шкоди – будући да је Она много већа и виша, не трпи штету – него тај оштри сечиво против сопствене душе, постајући незахвалан Добротвору. Зазовимо, дакле, Њега неисказивога, Њега Бога немисливога, невидљивога, непојмивога, Њега који надилази моћ језика људског, који превазилази схватање разума смртног, Њега Анђелима недокучивога, Серафимима неопазивога, Херувимима непојамнога, Њега Начелима, Властима, и Силама и једноставно свој творевини невидљивог, а познатога јединоме Сину и Светоме Духу. И знам да ће они осудити као разметљивост то што сам у беседи за Њега казао да је непојаман и Силама вишњим, а ја ћу због тога осудити њихово лудило и безумље много. Разметање је, наиме, не говорити да је Творац изнад појмовности свих створених бића, него говорити да је Њега који је вишњим Силама непојаман, њима који се држе земље и који су толико од тих (вишњих Сила) далеко, могуће описати и обухватити немоћним мислима њиховим. Дакле, ако ја не бих доказао то на шта сам се обавезао, онда би ме справом требало изложити осуди за разматљивост; а ви, ако и након што докажем да је Он несхватљив Силама вишњим, са извесношћу тврдите и настојите на томе да Га знате, коликих онда понора и коликих стрмени не бисте били достојни, ви који се размећете да са тачношћу знате ствари које су невидљиве свим силама бестелесним?

2. Хајде, дакле, у наставку да пређемо на саме доказе, окренувши беседу опет на молитву; често нам, наиме, сâм след молитве понуди доказ за оно што истражујемо. Зазовимо, дакле, Њега, Цара царева, и Господара господарa Њега који једини има бесмртност и живи у светлости неприступној, којега ниједан од људи не виде, нити видети може, којему нека је част и власт у векове. Амин (1Тим 6,15-16). И ово нису моје, него Павлове речи, а ти запази благочестије душе његове и укорењену (у њој) чежњу (к Богу). Јер присетивши се Бога, он се није прихватио тога да изложи след поуке пре но што је Њему одао оно што је дужан (одати Му), завршивши беседу славословљем. Јер ако је Спомен праведника са похвалама (уп. Приче 10,7), онда је много пре спомен Бога са благодарним молитвама. Он то чини и у уводним деловима посланицa почињући, наиме, посланицу он често, присетивши се Бога, не прелази на поуку пре но што најпре Њему ода дужну доксологију. Чуј шта вели пишући Галаћанима: Благодат вам и мир од Бога, Оца нашега и Господа Исуса Христа који даде себе за грехе наше да нас избави од овог садањег неваљалог века, по вољи Бога и Оца нашега, којему нека је слава у векове. Амин (Гал 1,3-5). И опет на другом месту: А Цару вековa нетрулежном, невидљивом, јединоме мудроме Богу, част и слава у векове. Амин (1Тим 1,17). И да ли он то чини само код Оца, а код Сина не чини тако? Чуј како је исто то учинио и код Јединороднога; казавши, наиме: Желео бих да будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике по телу, придодао је: којих је усиновење, и завети, и закон, и богослужења и обећања, од којих је и Христос по телу, Он који је над свима Бог благословен у векове. Амин (Рм 9,3-5). Као и (претходно) Оцу, тако и (сада) одавши најпре Јединородноме доксологију, тек тада је прешао на след беседе, јер је чуо Христа који говори: Да сви поштују Сина, као што поштују Оца (Јн 5,23). А како бисте се научили да ће нам сама та молитва понудити и доказ, хајде да њу изведемо на среду. Цар царева, вели се ту, и Господар господара који једини има бесмртност, који живи у светлости неприступној. Ту сад стани и запитај јеретика шта значи ово: који живи у светлости неприступној, и добро пази на тачност Павлову. Није казао: свелост будући неприступна, него: који живи у светлости неприступној, како би ти научио да ако је дом (Његов) неприступан, колико је више то Бог који живи у њему. А то је говорио не да би ти нагађао у погледу дома и места Божијег, него да би добро упознао непојамност. Но, он није казао који живи у светлости непојамној, него неприступној, што је много веће од непојамности. Говори се, наиме, да је непојамно оно што, када буде откривено и нађено, не буде схваћено од стране оних који су га тражили, а неприступно је оно што не допшушта ни почетак откривања, нити му човек (уопште) може бити близу. На пример, говори се да је непојамна пучина морска, у коју рониоци заронивши и спустивши се до велике дубине, нису у стању открити јој границу, а да је неприступно каже се за оно чега ни сам почетак истраживања није могућ, нити откривање.

Наставак у штампаном издању.