БЕСЕДА ДРУГА
Од истога
који је пре много дана казивао против аномејa
затим против Јеврејa, а онда ћутао због присуства епископâ
и поменa многим мученицима, а сада опет
против аномејa и о непојамноме.
Хајде опет да се разоденемо (за борбу) против неверних аномејa а ако се они љуте што их (људи) називају невернима, онда нека избегну саму ту ствар, па ћу и ја прикрити то име, нека се они оставе невернога размишљања, па ћу се и ја оставити срамнога надимка. А ако они веру не поштују на самим делима и срамотећи себе у земљу не пропадају, зашто се љуте на мене што их на речима прозивам за оне ствари које они на самим делима доказују? Јер ономад, када сам сишао на стадион тих беседa као што се свакако сећате, и прихватио се рвања са њима, за тим рвањима одмах уследише борбе против Јудејa не беше безбедно протрчати поред сопственог оболелога уда. Јер време за беседе аномејима је увек, а тада, да нисам одмах унапред избавио од упале јудејске ону оболелу браћу нашу који су од болести јудејске боловали, надаље нам никакве користи од утехе не би било када би код њих грешка у погледу поста узнапредовала. После борби са њима, заузех се опет око присуства многих духовних отаца који су овде пристигли са многих страна, те ни тада не беше право време наставити ону беседу, од свих њих који су се као какви потоци са свих страна стекли у ово море духовно; а после одласкањиховог уследили су непрестано и један за другим помени мученицима, те није ваљало пренебрегнути благослов (духовних) оних атлетa А све ово говорим и набрајам како не бисте помислили да је до одгађања борби са њима дошло из некаквог оклевања и лакомислености. Сада, пак, будући да је борба против Јудеја престала, оци се вратили у своје отаџбине, и ми се довољно науживали благослова мученикa хајде коначно да удовољимо сталној вашој жудњи да ме слушате. Јер добро сам видео да, ништа мање од мене који беседим, и сваки од вас жуди да чује беседе о њима, а узрок – град наш је од давнина христољубив, а ви сте прихватили отачко наслеђе да никада не превиђате неисправне догмате благочестија. Откуда је то очигледно? Сиђоше једном неки од Јудеја (ДАп 15,1) к прецима вашим прљајући чисте догмате апостолске поуке и налажући да се (људи) обрезују и држе Мојсијев закон. Ондашњи становници нашега града ту новотарију нису поднели ћутке, него као храбри пси-овчари када виде вукове где нападају и пустоше читаво стадо, тако и они приступивши оним (људима) бунећи се и гонећи их, не пустише их пре но што што су удесили да од апостолa на све стране икумене буду одаслати догмати који су и овима, и свима са њима, затварали такав приступ вернима.
2. Па одакле да започнемо беседе о њима? А одакле друго него од осуде њиховога неверја. Јер они све чине и раде како би веру истргли из душе слушалаца, а шта је већа осуда за неблагочестије од тога? Јер када Бог нешто објављује, то што је речено треба прихватити с вером, а не дрско истраживати. И ко год од њих хоће, нека ме назове неверним, нећу се љутити. Због чега? Зато што ћу на делима доказати назив[1]. И зашто говорим нека ме назове неверним? Нека ме назову и лудим у Христу, и код тога ћу се као код венца (победничког) веселити, јер то назвање делим са Павлом. Он, наиме, вели: Ми луди Христа ради (1Кор 4, 10). Толудило разборитије је од сваке мудрости. Јер оно што спољашња мудрост[2]није имала снаге да открије, то је успела лудост – ова по Христу. Она је уклонила таму икумене, она је вратила светлост познања. Шта је, дакле, лудост по Христу? Када смирујемо властите помисли које се неблаговремено одреше, када наше размишљање чинимо пустим и испражњеним од спољашње образованости, како бисмо, када треба прихватити Христово учење, њега понудили очишћеног и незабављеног (другим стварима) за прихват божанских речи. Наиме, када Бог објављује нешто што не треба испитивати, онда то треба примити вером. Јер тражење узрокa код таквих ствари и захтев за полагањем рачуна, и истраживање начина (на који бива) то је својствено души најдрскијој, (души) која у погибао срља. Беше неки Захарија, муж чудесан и велики, првосвештенством почаствован, (муж) којему је Бог поверио заступништо над читавим народом. Тај Захарија ушавши у Светињу над светињама, у смо најнеприступније место, које је тада једино он од свих људи имао право видети (и пази – он је имао тежину колику сав (остали) народ, (имао је право) да узноси молитве Богу за сво то мноштво, да Господа чини милостивим према слугама (својим) – видиш ли величину његове слободе – био је некакав посредник између Бога и људи) видео је анђела како стоји унутра, па пошто је то виђење избезумило човека, анђео му вели: Не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја, и гле, родиће ти се син (уп. Лк 1,13). И шта је уследило? Он се моли за народ, помолио се за сагрешења, затражио је опроштај за слуге сличне себи, а (анђео) говори: Не бој се Захарија, услишена је молитва твоја, а доказ да је услишена чини то што ће му се родити чедо Јован? С пуним правом. Будући, наиме, да он моли за грехе народа, он ће родити сина који (народу) вапи: Гле јагње Божије које узима грех света (уп. Јн 1,29), (те анђео) с правом вели: Услишена је молитва твоја, родиће ти се син. А он? Оно што истражујемојесте ово: неопростиво је распитивати се о начинима Божанског (чињења) добара, та тврђења треба прихватити вером. Знао је своје животно доба, видео је седину своју, тело своје онемоћало, знао је неплодност своје жене – и не поверова, затражи да сазна начин, те каза: По чему ћу то познати? (Лк 1,18). Како ће, вели он, то бити? Ево, остарио сам и оседео, жена ми је неплодна, у поодмаклим годинама, животно доба неприкладно, природа неприкладна, како да обећање има смисла? Ја који сам сејач – немоћан, а њива неплодна! Зар се не чини некоме да је, распитујући се за след ствари, достојан саосећања, и не чини ли се да он то говори с правом? Богу се, међутим, није учинило да је достојан, и с пуним правом. Јер када Бог објављује не треба покретати мисли, нити (се распитивати) за след ствари, нити се изговарати нужношћу природе, нити чинити ишта друго такво, јер изнад свега тога је сила тврђења коју не може да заустави никаква препрека. Шта то чиниш, човече? Бог објављује, а ти прибегаваш животном добу и кријеш се иза старости? Да није старост јача од обећања Божијег? Да није природа моћнија од Творца природе? Зар не знаш да су силна дела речи Његових? Реч Његова небо је поставила, Реч Његова творевину је увела (у постојање), Реч Његова анђеле је створила, а ти се двоумиш у погледу рођења (детета)? Због тога се анеђео озловољио и није хтео да чује ни за просвештенство – због њега је, наиме, још више био кажњен. Јер он који је имао већи од других степен части требало је и вером да предњачи пред другима. И који је начин кажњавања? Гле бићеш нем, и нећеш моћи говорити (Лк 1,20). Језик твој, вели, послужио је неверју речима, нека прихвати и казну за то неверје: Гле бићеш нем и нећеш моћи говорити док се то не збуде. И замисли човекољубље Божије. Не верујеш ми, вели Он – прихвати сад и казну (за то), а када ти на самим стварима понудим доказ, онда ћу разрешити гнев, када познаш да си праведно кажњен, тада ћу те ослободити одмазде. Нека чују аномеји како се гневи Бог када се (људи) радознало распитују о Њему. А ако се неверјеЗахарије у смртно рођење онога тако кажњава, ти који се распитујеш о оном неизрецивом и вишњем (Рођењу), како ћеш ти избећи одмазду?! Он није ништа тврдио, само је хтео да сазна, и није га задесио опроштај, а ти који тврдиш да знаш све невидљиве и непојмљиве ствари, коју ћеш ти имати одбрану? Какву одмазду нећеш навући на себе?
Наставак беседе у штампаном издању
[1]Тј. на делима ће показати да ли је верујући или не, није му важан назив ако су дела ваљана.
[2]Нехришћанска, ванцрквена, тј. паганска и овосветска мудрост.