Против аномеја - прва

БЕСЕДА ПРВА

У одсуству епископа, против аномејa[1].

Шта је ово? Пастир[2]није ту, а овце стоје у благосутројству многоме. Па и то је подвиг пастира, то што стадо показује сву ревност не само када је он присутан, него и када је одсутан. Јер код бесловесних (животиња), када онај који их изводи на пашу није присутан, неопходно је да овце бораве унутар тора, иначе када без пастира изаћу ван ограде, подвргну се лутању многоме; а овде нема ничега таквог, него и када пастир није ту ви сте се сакупили на уобичајеним пашњацима у благустројству многом. Или још боље, пастир је присутан, ако и не телесно, онда по расположењу (духовном), ако и не присуством телесним, онда благоустројством стада. Због тога му се још и више дивим и сматрам га блаженим, јер имао је снаге да нам утисне толику ревност. Па и војсковођи се понајвише дивимо онда када се бојни строј ваљано уреди и у његовом одсуству. А то је и Павле тражио од ученикa говорећи: Тако, браћо моја, као што сте увек били послушни, не само у мом присуству, него и много више сада у одсуству моме (уп. Флб 2,12). Због чега (каже): много више у одсуству моме? Јер када је пастир присутан, ако би вук и пришао стаду, лако се одврати од оваца, а када пастир није присутан, нужно је да се међу овцама подигне већи страх када нема никога да их огради. Осим тога, када је присутан, он дели заједно са њима награде зату ревност, а када није присутан, он пушта да се покажу сами подвизи њихови. Исто то говори и учитељ, казавши вам да где год да је, он замишља и вас и ваше сабрање, па и ја сада не гледам толико оне који су се овде сабрали и који су присутни, колико вас који сте одсутни. Знам љубав његову, кипућу, пламену, врелу и незадрживу, љубав коју носи дубоко укорењену у својој души и коју негује са ревношћу многом. Он је јасно видео да је од свих добара она[3]главна, (да је) њихов корен, извор и мајка, када ње нема, нема никакве користи ни од осталих. Она је икона ученикa Господњих, одликујућа црта слугу Божијих, знак по коме се апостоли познају: По томе ће, вели, сви познати да сте моји ученици (Јн 13,35). По чему, кажи! Да ли по подизању из мртвих, или очишћењу губавих, или по изгону демона? Не, вели Он, него све то заобишавши: По томе ће, вели, сви познати да сте моји ученици, ако будете љубили јадан другога (уп.Јн 13,35). Јер она дела3) су дарови саме вишње благодати, а ово је подвиг људске ревности. А човека мужевног обично не карактеришу толико с више дати дарови колико подвизи његових сопствених напорa Због тога Христос вели да се Његови ученици не препознају по чудима, него по љубави. Јер када је она ту, ономе који је њу стекао не недостаје ниједан део мудрољубља, него има неокрњену и целу и заокружену врлину, као што и када ње нема, огољен је од свих врлина. Због тога њу Павле хвали и велича у беседи, или још боље, шта год да каже још не досеже њено достојанство.

2. Јер шта би то било једнако њој која садржи и пророке и сав закон и без које ни вера, ни знање, ни познање тајинстава, ни само мучеништво, нити ишта друго (такво) неће бити у стању да спасе онога који га је стекао? Јер и ако предам тело своје, вели (Павле), да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи (1Кор 13,3), и опет на другом месту, објављујући да је (љубав) већа од свих других (добара), и да је врховно међу свим добрима, говорио је: док ће пророштва нестати, док ће језици замукнути, док ће знање престати, остаје вера, нада и љубав, то троје, а већа од свих је љубав (1Кор 13,8.13). Него, није нас довела до неважне ствари ова беседа о љубави. Јер то да су пророштва нестала, и да су језици замукли, то није ништа страшно, ти дарови су нам у своје време донели корист, а када престану, то неће моћи да нанесе штете смислу (поуке); ево, пророштава сада нема, нити дара језикa а беседу благочестија ништа не спутава, али то да ће и знање престати, то је оно што истражујемо. Јер казавши: док ће пророштва нестати, док ће језици замукнути, придодао је и док ће знање престати. А ако ће знање престати, то ће нам ствари потерати не на боље, него на горе, јер без њега сасвим ћемо престати да будемо људи. Бога се бој, вели наиме (Писмо), и заповести Његове чувај, јер то је сав човек (уп. Проп 12,13). Ако је, дакле, бити човек то: бојати се Бога, а бојати се Бога, то бива из знања, а знање ће престати како вели Павле, тада ћемо се сасвим распустити; када знања нема сви ће наши послови нестати, и нећемо бити ништа бољи од бесловесних животиња, него још и гори. Њиме[4]ми предњачимо пред њима, а у свим осталим телесним особинама оне су много испред нас. Шта је, дакле, то што каже Павле, и о чему (каже) да ће знање престати? Не каже он то о потпуном, него о делимичном (знању), говорећи да је нестанак тај кретање ка бољем, јер када ишчезне делимично знање, оно више није делимично, него савршено. Као што, наиме, доба дечаштва престаје не тако што уништи биће (детета), него тако што му се увећа узраст и што пређе у мужа савршенога, тако бива и код знања. Ово мало (знање), вели он, више неће бити мало, када по редоследу постане велико – ето, то значи престаће. Па и ово: по редоследу, нам је јасније објаснио. Када, наиме, чујеш да престаје, немој мислити да је то пот4пуни престанак, него некакво узрастање и прелазак на боље, казавши: престаје, придодао је: Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо, а када дође савршено (знање), онда ће оно делимично престати (1Кор 13,9-10), јер оно више није делимично, него савршено. Тако да оно што је несавршено престаје више да буде несавршено, него савршено. Тај престанак је, дакле, испуњење и прелазак на боље.

3. И пази памет Павлову, јер није казао: део знамо, него: делимично знамо, показујући тиме да имамо део дела. Можда желите чути и колики део имамо, а колики је изостављен, и који од та два (дела) имамо, онај већи или мањи. Не би ли, дакле, познао да имаш мањи, и то не просто мањи, него, како би неко рекао, стоти, или хиљадити (део), чуј следеће, или боље, пре но што вам прочитам глас апостолски казаћу вам један пример који може да вам представи колико је то на примерима могуће, колико је изостало, а колико је оно што сада имамо. Колика је, дакле, разлика између знања које ће нам бити дато и онога које сада постоји? Колика је разлика мужа савршенога спрам детета које сиса, толико је превасходство будућега знања над овим постојећим. А да је то истина, и да је оно (будуће) толико веће од овог (постојећег), нека то опет каже Павле. Јер казавши делимично знамо, и хотећи да покаже колико делимично, и да сада имамо најмањи део, придодао је: Када бејах мало дете, као дете говорих, а када сам постао човек одбацио сам детињарије (уп. 1Кор 13,11), поредећи садашње знање са стањем детињим, а оно будуће са човеком савршеним. И није казао кад бејах дечак, јер дечаком се назива и дванестогодишњак, него када бејах мало дете, указујући нам на одојче које се још храни (мајчиним) млеком и сиса. А да (Свето) Писмо каже да мало дете управо то значи, чуј Псалам који говори: Господе, који си Господ наш, како је дивно име Твоје по свој земљи, јер се уздиже величанственост Твоја изнад небеса, из уста деце и одојчади начинио си себи хвалу (Пс 8,1-2). Видиш ли да посвуда дететом назива одојче? А затим, предвидевши у духу бестидност будућих људи, није се задовољиосамо овим једним примером, него нам је то осигурао другим и трећим. И као што је Мојсије када је послан Јудејима примио три знамења да их покаже, како би они, ако не поверују првом, чули глас другога, а ако би и њега презрели, пророка прихватили постидевши се оног трећег (2Мојс 4 passim), исто тако и овај даје три примера, један, онај са дететом, говорећи: када бејах мало дете, као дете мишљах (уп. 1Кор 13,11), други са огледалом, и трећи са загонетком. Казавши, наиме, када бејах мало дете, придодао је: Сада видимо као у огледалу и загонетки (1Кор 13,12). Ето и другог примера садашње немоћи, и тога да је знање несавршено. Трећи је, опет, онај у загонетки. Јер и мало дете гледа многе ствари и слуша и испушта глас, али јасно нити шта види, нити чује, нити изговара, оно и мисли, али ништа сређено. Тако и ја, знам многе ствари, али не познајем начин њиховог (постојања). Да Бог постоји свуда, то знам, знам и да је свуда свецело, а како – е то не знам. Да је беспочетан, нерођен и вечан, то знам, а како – то не знам, јер мисао не прихвата увид да постоји суштина таква да нема битовање нити од себе саме, нити од другога. Знам да је Он родио Сина, али како – то не знам; знам да је Дух (Свети) од Њега, али како је од Њега – то не разумем. Ја јела једем, али како се разлажу у слуз, крв и сок, у жуч – то не знам. И то што свакога дана обедујући гледамо, то не знамо, а распитујемо се о Суштини Божијој?!

Наставак беседе потражите у штампаном издању.

 


[1]Заједнички наслов свих дванаест беседа на грчком гласи: Περκαταλήπτου, дакле: О непојамном. Првих десет Златоусти је држао у Антиохији крајем 386. и почетком 387. године, не у континуитету, што се може видети и из текста самих беседа. Последње две држао је у Константинопољу 398. године. Свака одбеседа има поднаслов који поближе одређује њен садржај и које види уз сваку беседу појединачно. Њиховлатинскиназивје: De incomprehensibili Dei natura (=Contra Anomoeos, homiliae). Грчки тест у PG 48, I701-710; II709-718; III719-728; IV727-736; V735- 748; VI747-756; VII755-768; VII767-778; IX779-784, X783-796; XI795-802, XII801-812, дакле у 48 тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologiagraeca), колоне како горе стоји за сваку поједину беседу. Критичко издање грчког текста: A.-M. Malingrey, Беседе 1-5 SCh28 bis, Беседе 6-12 SCh396.

[2]Епископ Флавијан.

[3]Тј. љубав.

[4]Знањем.