БЕСЕДА ПРВА
Када је био рукоположен за презвитера,
самом себи, епископу и мноштву народа[1].
Да ли је ово што ми се дешава истина? Зби ли се то стварно? Да се нисам (како) преварио? Да није ноћ, а све овосан? Али уистину је дан, и сви смо будни. А пошто је дан, ко би од људи трезвених и будних поверовао да је један обичан и одбачен младић узведен на толику висину власти? Није, наиме, ништа неуобичајено да се такве ствари дешавају ноћу. Већ су понеки људи обогаљенога тела, у немогућности да добаве неопходну храну, уснувши, видели себе како су постали усправни и лепи и како уживају за трпезом царском, но те појаве беху сан и обмана утварна. Јер таква је природа утвара – преварна и чудесна, и радује веселећи нас стварима необичним. Није, међутим, тако по дану, нити би у самој истини ствари човек видео да се то може десити. А ово што се сада зби, што настаде и доби своје довршење невероватније је од утвара – град тако велики и многољудан, народ диван и велики са чуђењем гледа простоту моју, као да ће од мене чути нешто велико и племенито. Премда, ако би ми (беседа) текла као реке непресушне, и у устима ми били извори речи, када се толики људи стисну да чују (беседу), ток тај страхом одмах буде заустављен, а врела се окрену назад. А када нисам сачувао меру не само рекa и изворa него ни најобичније капи, како да не буде страха да и то мало тока не изостане пресушивши од страха, те будеоно што се обично дешава код телa А шта бива код телa. Често, држећи у руци многе ствари и стежући их прстима, уплашивши се све их испустимо када нам се нерви опусте и напон телесни попусти. И заиста, страх ме је да то данас не буде и са душом мојом, те да мисли које сам уз многи напор сакупио за вас, мисли незнатне и просте, развејавши се од страха, нестану и оставе ми разум празним. Зато вас све подједнако молим, и вас који имате власт и вас који сте под влашћу, да колико сте страха навалили на мене доласком да ме чујете, толико да ми кроз ревност на молитвама удахнете поуздања, те да се помолите да: Који даје реч онима који благовесте са силом многом (уп. Пс 67,12), пода и мени беседу када се отворе уста моја (уп. Еф 6,19). Вама, таквима и толикима, свакако не представља никакав напор да душу једнога младића раслабљену страхом наново укрепите, а и праведно би било да ми такву молбу испуните, будући да сам због вас бацио ову коцку, због вас и због љубави ваше од које ништа није силније и ништа власније, што је мене који нисам мало неискусан у беседништву, убедило да говорим и припремило да се разоденем за стадион поуке, премда се претходно још никада нисам прихватио тога рвања него сам беспослен уживао спокој. Ко је, међутим, тако тврд и неваспитан да ћутке прође мимо вашега сабрања и да, пронашавши ту ватрене слушаоце, не приступи, макар био од свих људи најмутавији? Намеравајући, дакле, да први пут у Цркви искажем беседу, хтео сам прве речи да посветим Богу који ми је овај језик и дао, јер тако треба. Првине не само гумна и винограда, него и (првине) речи треба посветити (Богу) Логосу – и то речи много пре него ли жита. Овај плод је, наиме, мени најпристалији, а и самом часном Богу најмилији. Јер грозд и клас износе на видело недра земљина, хране их потоци кишни, а негују руке земљоделаца; а свештену песму рађа благочестије душе, храни је добра савест, а у ризнице небеске је прихвата Бог. Па колико је душа боља од земље, толико је и овај принос бољи од онога. Због тога неки од пророка муж чудесан и велики – Осија му је име – онима који су озловољили Бога и намеравају да Га приношењем жртава умилостиве, саветује да са собом носе, не стада волова, нити толике и толике мерице брашна, нити грлицу и голуба, нити ишта од таквих ствари, него шта (да носе)? Узмите, вели он, са собом реч (Ос 14,3). И каква је, можда би неко рекао, жртва реч? Највећа, мили мој, и најузвишенија, боља од свих осталих. Ко то каже? Онај који је те ствари понајвишеод свих тачно видео, племенити и велики Давид. Када је једном Богу приносио жртву захвалницу за победу у рату са непријатељем, овако некако је говорио: Хвалићу име Бога мога са песмом, величаћу Га у похвали (Пс 68,31). А затим, најављајући нам превасходство те такве жртве, придодао је: И угодиће (то) Богу више но младо теле коме израстају рогови и папци (уп. Пс 68,32). Хтедох, дакле, данас и сâм да принесем те жртвене животиње[2],те да овај духовни жртвеник „окрвавим“ таквим жртвама, али шта ме мучи? Мудар неки муж ми затвара уста и плаши, говорећи: Није лепа хвала у устима грешника (Сирах 15,9). И као што код (победничких) венаца не треба да буду чисти само цветови (од којих је сплетен), него и рука која их (у венац) плете, тако и код химни свештених, не учествују само речи у благочестију, него и душа која их плете. А мени је нечиста, неслободна и испуњена сагрешењима многим. А таквима уста затвара не само овај закон, него и други један, старији од овога и пре њега уведен. А и њега је, наиме, увео Давид који нам је већ говорио о приношењу жртава, јер казавши: Хвалите Господа са небеса, хвалите Га на висинама, и мало после, опет казавши: Хвалите Господа на земљи (Пс 148,1.7) и позвавши и другу творевину, ону доњу и ону горњу, чулну и умну, видљиву и невидљиву, ону над небом и ону под небом, и из сваке од њих навевши један хор, и заповедивши им тако да химнама славе Цара свих њих, нигде није позвао грешника, него је њему и ту забравио врата.
2. А како би вам ово што говорим постало јасније прочитаћу вам тај Псалам од почетка. Хвалите Господа са небеса, вели (Давид), хвалите Га на висинама, хвалите Га сви Анђели Његови, хвалите Га све Силе Његове (Пс 148,1-2). Видиш ли Анђеле како Га хвале, видиш ли Арханђеле, видиш ли Херувиме и Серафиме, видиш ли све Силе вишње? Јер када каже: све Силе Његове, он (тиме) обухвата сав народ вишњи. Да не видиш где грешника? Па како би, велиш ти, било могуће да он буде виђен на небу? Никако! А хајде да те спустим и на земљу, да се окренемо и другом делу хора, па опет, ни ту га нећеш видети. Хвалите Господа на земљи, змајеви и сви бездани, звери и сва стока, гмизавци и птице крилате (Пс 148,7.10). Не тек тако, нити узалуд заћутах усред говора о тим стварима. Спута ми се, наиме, мисао и дође ми да горко заплачем и зајаучем на велико. Јер шта би то било јадније, кажи ми? Шкорпије, и змије и змајеви се позивају на хвалу Онога који их је створио, а само се грешник изоставља из свештенога тога кола – и с правом. Јер грех је зла и сурова звер који неваљалство не показује само у ропском служењу телима, него отров свога неваљалства излива и на славу Господњу. Због вас се, наиме, вели (Господ), хули на име моје међу незнабошцима (Рим 2,24). Због тога је пророк њега[3],као из какве свете отаџбине, протерао из васељене и населио га с оне стране међе. Тако некако и изврстан музичар струну која одзвања одстрањује са добро усклађене китаре, како тим (звечањем) не би покварила сагласје осталих гласова, тако и вешт лекар одсеца трули део (тела) да то грдило не би отуда прешло на благоустројство осталих удова; (управо) тако је и пророк учинио истргавши грешника из целога тела творевине као струну која звечи и трули уд. И шта ми ваља чинити? Будући, наиме, да сам одбачен и одсечен, неопходно је сасвим ћутати. А да ли ћемо, дакле, заћутати, кажи ми? И нико ми неће допустити да химнама славим Господа свога, него сам залуд молио за молитве ваше? Нисам залуд, не било! Јер нађох, нађох и други начин славословља усред овога безизлаза, од самих молитава ваших као од муња што заблистају у мраку – прославићу сабраћу! Јер могуће је хвалити слуге сличне себи. А када њих славимо, слава ће свакако прећи и на Господара. А да ће се Он и ту прославити, то показује сам Христос, говорећи: Нека се светли светлост ваша међу људима, да виде добра дела ваша и прославе Оца вашега који је на небесима (Мт 5,16). Ево коначно и другога начина славословља које и грешник може казати, а да не преступи закон.
Наставак беседе потражите у штампаном издању.
[1] Наслов прве Златоустове беседе у свештеничком чину на грчком гласи: Ὁμιλία πρώτη ὅτε πρεσβύτερος προεχειρίσθη, εἰς ἑαυτὸν καὶ εἰς τὸν ἐπίσκοπον καὶ εἰςτ ὸπλῆθος τοῦ λαοῦ. Превод види уз беседу. Њен латински наслов је: Chrysostomi homilia I, cum presbyter fuit ordinatus, de se, ac de episcopo, deque populi multitudine. Грчки текст PG 48,693-700. Критичко издање грчког текста: Sermo cum presbyter fuit ordinatus, A.-M. Malingrey, SCh272.
[2]Тј. величање и похвалу Имена Божијег.
[3]Грешника.