БЕСЕДА ШЕСТА
1. Да јереји подлежу полагању рачуна и за туђа сагрешења.
Тако, како си чуо, ствари стоје овде; а какве ће бити тамо, када за свакога од поверених нам будемо принуђени да положимо рачуне? Јер казна (тамо) не остаје на стиду, него човека тамо чека вечно кажњавање. Наиме, ако сам на оно: Слушајте старешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим (Јевр 13,17), и претходно указао, ни сада нећу прећутати – страх од те претње непрестано ми потреса душу. Јер ако је ономе који је саблазнио само једнога, најмањега: Боље да обеси камен воденички око врата његовога и потоне у дубину морску (Мт 18,16), и: Сви који рањавају савест браће, против самога Христа греше (уп. 1Кор 8,12), онда, они који погубе не једнога, или двојицу, или тројицу него толико мноштво, како ће, збиља, они пострадати и коју ће казну добити? Јер ту човек не може окривити неискуство, нити побећи у незнање, нити се изговорити нуждом и присилом, да је то могуће, пре би неко од оних које (јереј) предводи могао да искористи такав изговор у погледу сопствених сагрешења него (што то могу) предстојатељи у погледу сагрешења других људи. Па како то? Јер онај који је постављен да исправља незнања других и који долази да унапред објави рат против ђавола, тај неће моћи да се сакрије иза незнања, нити да каже: „Нисам чуо трубу, нисам знао за тај рат“. Због тога је ту и постављен, као што Језекиљ вели, да и другима затруби и да унапред најави наилазећепотешкоће. Због тога казна и јесте непорецива, па макар се десило да погине (само) један (човек), јер: Ако стражар не затруби народу када наилази мач, вели (Језекиљ), и тај мач наишавши узме (некоме) живот, тај см је дочекао ту (казну) због безакоња свог, а крв његову заискаћу из руке стражара
(уп. Језек 33,6).
[6.2] 2. Да је (јереју) потребна строгост већа од оних који су се повукли у монаштво.
Престани, дакле, да ме увлачиш у тако неумитно кажњавање, јер није реч о војевању нити царевању, него о ствари која потребује врлину ангелску. Душа јерејева треба да је чистија и од самих зрака сунчевих како га Дух Свети не би једном оставио пустога, како би могао да говори: Не живим више ја, него у мени живи Христос (Гал 2,20). Ако се, наиме, они који настањују пустињу, који су се ослободили града, трга и метежа који од њих долази, који за стално уживају (као) у пристаништима и у миру, неће поуздати (само) у безбедност тог начина живљења, него домећу још и небројене друге страже, и са свих страна себе ограђујући, труде се да са строгошћу многом и говоре и чине све ствари како би са слободом и истинском чистотом, колико је у људској моћи, могли приступити Богу, шта мислиш, колика ће јереју требати и моћ и сила, како би био у стању душу да истргне из сваке скверне и да духовну лепоту одржи недирнутом? Њему је, наиме, потребна много већа чистота него онима, а коме је више потребна (чистота), тај подлеже и од њих већем броју изнудица које су у стању упрљати га, уколико не би, користећи се непрестаном будношћу и (душевним) напоном многим, себи душу начинио неприступачном за њих. Јер и благоликост лица, и заводљивост покрета, и умење ходања, и слабљење гласа, и подцртавање очију, и бојење обрза, и плетење плетеница, и бојење косе, и скупоценост хаљина, и шаренило златнога (накита) и лепота (драгога) камења, и небројени мириси и све друге ствари које смишља женски род, довољне су да узнемире душу, уколико оне не би била ограђена чврстином целомудрености. Него, бити узнемирен таквим стварима, то није ништа чудно, али да је ђаво у стању да душе људске прободе и обори и стварима њима супротним – то је ствар испуњена стравом многом и недоумицом.
[6.3] 3. Да монах ужива већу лакоћу од предстојатеља Цркве.
Понеки, наиме, избегавши те замке, буду ухваћени у оне (друге) које су од ових далеко, јер лице запуштено и рашчупана коса, одрпан огртач и неуредна спољашњост, простачке навике и говор прост, ход неспретан и глас непријатан, сиромаштво и презир од других, одсуство заштите и усамљеност, све то човека који то гледа води најпре у сажаљење, а после њега у погибију крајњу. И многи, избегавши претходне мреже, оне исплетене од златнога накита, мирисa хаљинa и осталих таквих ствари, на које управо указах, лако упадну у ове, које су од оних првих веома далеко – и погину. Па ако ће, дакле, и сиромаштво и богатство, и дотерана и проста спољашњост, опхођење и углађено и простачко, и напросто све оно што сам набројао, покренути рат у души посматрача, и са свих страна га окружити опсадним справама, када ће он моћи окружен толиким замкама да одахне? Где да нађе смирај – не говорим о томе да човек буде ухваћен на силу, то, наиме, (избећи) није много тешко – него говорим о очувању свог душевног мира код скверних помисли. Да заобиђем (овде) почасти, узроке небројених зала. Јер почасти које долазе од жена, мада слабе са напоном целомудрености, ипак често и оборе човека, онда када не уме у свим стварима да буде будан пред тим таквим замкама; а оне које долазе од мушкараца, ако их човек не прихвати са великодушјем многим, биће захваћен двема супротним страстима: ропским ласкањем и безумним разметањем – с једне стране пред онима који му угађају принуђен је да се сагиње, а са друге, надимајући се пред нижима од себе због почасти које долазе од њих, себе гура у понор безумља. На те ствари указујем, а колику штету носи, то не би могао ваљано да зна човек без искуства, јер на човека који се креће међу људима нужно нападају не само те ствари, него и од њих много бројније и клизавије. А онај који је заволео пустињу, тај има слободу од свих тих ствари, па ако би му некад неумесна помисао оцртала (у души) нешто такво, представа је ипак слаба и може брзо да се угаси, зато што том пламену не придолази дрво од гледања (очима). И монах страхује само за себе, а ако је и принуђен да брине о другима, брине о малобројним, па ако би их било и више, ипак их је мање од оних који су у црквама; и бриге о њима много су лакше од оних које има предстојатељ, не само због малобројности њихове, него и зато што су сви они ослобођени светских послова и немају ни деце, ни жен・ нити има да брину и о чему другом таквом. А то је учинило да они буду веома послушни игуманима и да су у стању држати општежиће, тако да њихови падови могу тачно да буду опажени и исправљени, што није мала предност у погледу врлине.
Наставак беседе у штампаном издању.