О свештенству - пета

БЕСЕДА ПЕТА

1. Да проповеди потребују напор и труд многи.

Колико је искуство учитељу потребно у борбама за истину – довољно смо показали; а имам, осим овога, казати и друго нешто, што је узрок небројених опасности. Или још боље, ја не бих казао да је то узрок, него (су узрок) они који њиме не знају ваљано служити се, будући да сама та ствар бива прихватилиште спасења и многих добара, када за служитеље своје нађе мужеве ревносне и добре. Шта је, дакле, то? Труд многи који се улаже у јавне беседе држане народу. Јер већина (народа) кога (свештеник) води најпре не жели де се према беседницима односи као према учитељима, када, међутим, изађу из реда ученикa[1]уместо њега прихватају ред гладалаца, онај који имају на ванцрквеним скуповима. И као што се тамо мноштво дели, те једни пристају уз ово, а други уз оно, тако се и овде раздељују – једни су са овим, а други са оним, слушајући беседнике са радошћу или омразом. И није само то оно што је мучно, него и друго нешто, не мање од тога; ако би се, наиме, десило некоме од беседника да неки део онога око чега су се други трудили утка у своје речи, излаже се погрди горој него да је украо новце, а често и када не узме ништа од другога, него се само посумња (да је узео) – пострада као они који су (на делу) ухваћени. И што говорим о страдањима других? Нијему допуштено без прекида користити се сопственим открићима, јер многи су навикли да слушају не на корист, него ради забаве, као судије који су засели (да слушају) певаче или китаристе; те сила беседе коју смо малопре одбацили, ту бива толико пожељна, колико није ни софистима када су приморани да се узајамно надмећу. И овде је, дакле, потребна душа мужевна која у многоме превазилази маленост моје (душе) како би укротила то неумесно и бескорисно задовољство мноштва и како би била у стању да слушаоце преведе ка ономе што је корисније – да народ њега[2]следи и опонаша, а не да га води сопственим пожудама.

[5.2] 2. Да онај којему је то наложено (чинити) треба и да презире похвалу и да је у стању беседити.

А то се не дешава ни на који други начин осим на ова два: презиром према похвалама и силом беседе. Јер ако би једно (од та два) изостало, оно друго што је преостало, тим раздвајањем постаје бескорисно, наиме, ако онај који презире похвале не произнесе поуку, ону у благодати и сољу зачињену (Кол 4,6), мноштво га лако презре, те он не узбере ништа од оне своје великодушности; а ако би се десило да он, лако савладавши тај део[3],буде савладан славом од пљескања, он опет и себе и мноштво (народа) излаже истој штети, кроз жудњу за похвалама вежбајући се да говори више на задовољство слушалаца, него на корист (њихову). И као што онај којега се не дотиче слава а који не зна беседити, тај нити следи задовољствима мноштва, нити је тиме што нема ништа да каже, у стању да донесе икакву вредну помена корист, тако и онај који се води жељом за похвалама, у стању је да (својом беседом) многе учини бољим, а уместо тога он се више држи оних ствари које су кадре забавити (људе), купивши њима једино буку од пљескања.

[5.3] 3. Да ће, ако нема и једног и другог, то народу бити бескорисно.

Најбољи архонт[4],дакле, треба да је и са једне и са друге стране јак, како једним не би изокренуо оно друго; јер када усправивши се насред (Цркве) почне говорити о стварима које су у стању да уразуме оне који живе лакомислено, а онда почне да запиње и застаје, те у изнудици буде приморан да црвени – корист од онога о чему је говорио одмах нестане. Јер они којима пребацује, гризући се због онога што је казано а немајући други начин да се освете говорнику, излажу поругама његову неукост, смерајући да тим поругама прикрију грдње њима (упућене). Зато он треба, као неки возач најбољи, строго да управља и једним и другим добром, како би и једним и другим руковао како треба. Јер када он сaм пред свима буде непорочан, тада ће моћи са каквом хоће влашћу и кажњавати и отупуштати све који су му подређени, а пре тога није згодно то чинити. Уосталом, великодушност не треба показивати само на презиру похвала, него је ваља одвести и даље – како корист (од ње) не би опет била несавршена.

[5.4] 4. Да понајвише треба презирати оговарање.

Шта друго, дакле, треба презирати? Оговарање и завист. Неумесних оптужби – а нужно је да предстојатељ трпи бесмислене прекоре – није добро нити се прекомерно бојати и стрепети (од њих), нити је добро једноставно их занемарити, него треба, макар биле и (обичне) лажи, макар их на нас наводили људи неважни, одмах покушати угасити их. Ништа, наиме, тако не шири и зао и добар глас као раскалашна гомила, јер она има обичај и да слуша и да говори без провере, просто да понавља све што дође (до ње) не чинећи никакво испитивање истинитости. Због тога не треба презирати мноштво таквих (оптужби), него чим поч4ну одмах сасецати та неваљала подозрења, убеђујући оне који нам пребацују макар они били најнеразумнији од свих, и уопште не препуштати (случају) ништа од онога што може уништити добар глас; а ако се они који пребацују, док ми све то чинимо, не дају убедити – тада их презрети! И као што, ако би неко брзо клонуо од тих таквих несрећа, тај никада неће моћи да изроди ишта храбро и чудесно, јер му нерасположење и сталне страшне бриге обарају моћ душе и уводе је у немоћ крајњу; јереј, дакле, треба да се према онима којима управља понаша онако како се отац влада према малој деци, и као што се ми не осврћемо (на њих) ни када се (узајамно) вређају, ни када се ударају, ни када јаучу, али ни када нам се смеју и улагују, и никад не бринемо много због тога, тако и код ових, нити да се узносимо похвалама, нити да (духовно) падамо од погрда, онда када оне од њих у невреме долазе. Тешко је то, о блажени, а мислим можда и немогуће, јер не радовати се када те хвале, не знам да ли је некоме од људи икада пошло за руком, а када се човек радује (похвалама), обично жуди да их добије, а који жуди да их добије свакако ће се, нужним начином, жалостити и туговати када их не буде. Као што они који се веселе богаћењу, када западну у сиромаштво – тугују, и они који су навикли да живе у раскоши, ти не трпе живот једноставан, тако и они који воле похвале, не само када их ни за шта грде, него и када их не хвале непрестано, као глађу неком упропашћују душу, а понајвише када би се десило да се окрећу од њих, или када чују да и друге хвале. И онај који допадне на поприште поуке са таквом жудњом (за похвалама), шта мислиш, колике муке и колике болове тај има? Нити море може икада бити без таласа, нити душа његова без брига и бола.

Наставак беседе у штампаној верзији

 


[1]Вероватно Златоусти овде мисли: када се крсте, када више нису у реду катихумена.

[2]Беседника.

[3]Тј. да уме да произнесе поуку.

[4]Златоусти овде свештеника назива архонтом, што је био назив за атинске политичке прваке којих је било девет.