БЕСЕДА ТРЕЋА
[3.1] 1. Да су они који подозревају да сам (рукоположење) одбио из охолости (тиме) нанели штету сопственој претпоставци.
Да ту част нисам избегао ради (наношења) увреде онима који су ми њоме указали част и не у намери да их постидим, о томе сам имао да кажем ово што сам казао, а да (то нисам учинио) ни надувши се некавом охолошћу, и то ћу сада колико је у мојој моћи покушати да ти учиним очигледним. Јер да ми је предстојао избор за војног стратега или цара, а ја онда донео онакву одлуку, човек би ми с правом то пребацио, или ме за охолост не би осудио нико, али би ме сви осудили за безумље. А пошто ми је предстојало свештенство које изнад царевања стоји онолико колика је разлика између духа и тела, да ли ће се неко дрзнути да ми припише охолост? И како да то није необично, људе који презиру ствари мање важне кривити као лудаке, а оне који исто то чине код ствари много важнијих – њих ослободити осуда за лудило, и још им набацивати кривицу за обест? Као када би неко човека који презире стадо волова и не жели да буде чувар говедима, кривио не за обест, него за губитак разума, а за онога који се не прихвата царевања над читавом икуменом и тога да постане властан над свеукупном војском, уместо да манита, казао да је надмен. Није, међутим, тако, није! Нити они који тако говоре више пребацују мени него (што пребацују) себи самима; јер и сама помисао да је човековој природи могуће потценититу част, знак је мишљења које они који је износе имају о тој ствари, јер да нису сматрали да је она неважна и да нема много смисла, не би им се јавило такво подозрење. Због чега се, наиме, нико никада није дрзнуо посумњати нешто такво када је у питању част анђел・и казати да постоји људска душа која из охолости не би прихватила да дође до достојанства те природе?[1]Јер ми о тим силама замишљамо велике ствари и то нас не пушта да поверујемо како би човек могао да замисли нешто веће од те части, тако да би човек с правом пре могао приписати охолост онима који ме за то оптужују; јер они никада не би то другима пребацивали да претходно сами нису презрели ту ствар као нимало вредну.
[3.2] 2. Да нисам избегао ни из сујете.
– А ако казују да сам то учинио гледајући на славу, очигледно су разобличени како се сами са собом сукобљавају и боре, јер ја не знам које би друге, поред ових, речи они могли да нађу ако би ме хтели ослободити осуде за сујету.
[3.3] 3. Да сам (заиста) жудео за славом, пре је требало да се прихватим те ствари.
– Да је, наиме, у мене икада ушао тај ерос[2],пре је требало да се прихватим (свештенства) него да га избегнем. Због чега? Јер би ми оно донело славу многу, јер бити у овоме узрасту и пре кратког времена се оставити брига о животним стварима[3],и изненада се тако прославити и бити диван мимо све (друге), добити првенство пред онима који су сав свој живот потрошили у таквим напорима и добити више гласова[4]од свих њих, то би учинило да сви о мени помисле чудесне и велике ствари, а мене истакло као(човека) часног и угледног. А овако, изузев неколицине, већи део Цркве ме и не зна по имену, тако да свима неће ни бити познато да сам одбио (рукоположење), него неколицини, који, мислим, ни сами сви не знају тачно (шта је било); а вероватно и од њих многи сматрају или да ја уопште нисам био изабран, или да сам склоњен пошто су после избора (старешине) сматрале да нисам погодан, а не да сам (свештенство) својевољно избегао.
– Али чудиће се они који знају истину.
– Зар ниси казао да ме и они одбацују као човека сујетног и надменог. Са које стране се надати похвали? Од мноштва?Они то не знају тачно. Од неколицине? Али и ту се та ствар изокреће, ти, наиме, ниси сада дошао због нечег другог него да научиш како се треба одбранити пред њима. И што и због чега сада то помно истражујем? Јер ако би, наиме, и сви знали истину, ни тако ме не би требало осудити за охолост или сујету, причекај мало и видећеш то јасно; а осим тога опет и оно да не мала опасност предстоји не само онима који би се одважили на такву дрскост[5]– ако има неки (такав) међу људима, а ја се бар нисам уверио – него и онима који то подозревају код других.
Наставак беседе у штампаном издању.
[1]Тј. до достојанства анђеоске природе.
[2]Љубав према (празној) слави.
[3]Другим речима, почети живети хришћански.
[4]Мисли се гласова старешина који су бирали ко ће бити кандидат за свештенство.
[5]Да се прихвате свештенства из охолости или славољубља.