О свештенству - друга

БЕСЕДА ДРУГА

[2.1] 1. Да је свештенство највеће сведочанство љубави у Христу.

Да је дозвољено послужити се силом лукавства на добро, или још боље, да то онда и не треба назвати лукавством, него некаквом чудесном икономијом, о томе би се могло говорити и више, али пошто је и речено довољно за доказ, мучно би било и досадно још више растезати беседу у дужину. А на теби је надаље да докажеш ако се том ствари нисам послужио на твоју корист. А Василије ће:

– И која то корист, каже, мени настаде из те такве икономије, или мудрости, или како год волиш да је зовеш, е да бих се ја убедио како ме ниси преварио?

– А шта би то, казах, била већа корист него показати да чиниш оне ствари за које је см Христос казао да су примери љубави у Христу? Јер када је разговарао са корифејем апостолa Он вели: Волиш ли ме Петре? А када је овај исповедио (да Га воли), Он му говори: Ако ме волиш, напасај овце моје (в. Јн 21,17). Учитељ пита ученика да ли Га воли не да би Он см то сазнао – како, наиме (да не зна) Онај који ступа у срца свих? – него да нас поучи колико брине о надзору над стадима овим. А када је то очигледно, онда ће исто тако бити очигледно и да ће ономе који се труди око оних ствари које Христос веома цени предстојати многа и неизрецива плата. Јер ако ми, када видимо да се неки људи старају о слугама или домаћим животињама нашим, њихов труд сматрамо као знак љубави према нама, премда се све то може купити за паре, Онај који ово стадо није откупиопарама, нити ичим другим таквим, него властитом смрћу и као цену за стадо дао крв своју, каквим даром ће Он наградити пастире? Због тога, када Му је онај ученик казао: Ти знаш, Господе, да те волим, позвавши као сведока те љубави самог Вољеног, Спаситељ није стао на томе, него је дометнуо и знак те љубави. Јер Он није тада хтео да покаже колико Га Петар воли, то нам је, наиме, већ било очигледно по многим стварима, него колико Он сaм воли Цркву своју, и хтео је и Петра и све нас поучити да и ми покажемо ревновање у тим стварима. Због чега Бог није поштедео Сина Јединороднога, него је дао Онога једнога којега је имао? (в. Рим 8,32; Јн гл. 16). Како би се измирио са онима који су према Њему непријатељски расположени и учинио их народом изабраним (Тит 2,14). Због чега је крв излио? Како би стекао исте оне овце које је предао Петру и онима са њим. Христос је с разлогом и правом говорио: Ко је, дакле, тај верни и разумни слуга којега је господар његов поставио над домом својим? (уп. Мт 24,45). И опет, када нас речима уводи у недоумицу, Онај који их говори, не говори их у недоумици, него као што питајући Петра да ли Га воли, није то питао имајући потребу да дозна чежњу ученикову, него хотећи да покаже изобиље сопствене љубави, тако и овде, говорећи: Ко је, дакле, тај верни и разумни слуга, није то говорио не позанајући тога вернога и разумнога, него желећи да представи реткост те ствари и величину те власти. А гледај и колика је бојна награда: Поставиће га над свим имањем његовим (Мт 24,47). Да ли ћеш нам, дакле, још увек пребацивати лукавство које није на добро, када ће те Бог поставити над свим имањем својим и када ћеш чинити исто оно за шта је казао да ће Петар, чинећи то, бити у стању да надмаши остале апостоле, јер Он му вели: Петре, љубиш ли ме више него ови? (Мт 21,15). И премда му је могао казати: Ако ме љубиш, подвизавај се у посту, спавању на земљи, напрегнутим бдењима, заступај оне којим је нанета неправда, сирочадима буди као отац, а мајци њиховој уместо мужа. А овако, оставивши све то по страни шта Он вели? Напасај овце моје.

[2.2] 2. Да је та служба већа од других. Јер те ствари које сам претходно казао могли би лако да врше и многи из стада, не само мушкарци него и жене; али када треба предстати Цркви и (узети на себе) бригу о толиким повереним душама, сва женска природа нека се уклони пред величном те ствари, па и већина мушкараца. Нека буду изведени на среду они који у великој вери превазилазе све остале, и који по врлини душе толико надилазе друге колико Саул величином тела сав народ Јеврејски (в. 1Сам 10,23), или боље – још и много више. И немој ми овде тражити саму меру телесне висине[1],него колика је разлика између бесловесних животиња и људи, толики размак нека буде између пастира и пастве, да не кажем и нешто још веће, јер је и опасност много већа. Јер онај који изгуби овце, било да их уграбе вукови, или наиђу разбојници, или пак нека болест, или удари друга нека несрећа, можда ће и добити неки опроштај од господара тога стада, а ако буде и затражена казна, штета остаје на новцима. А онај коме су поверени људи, словесно стадо Христово, због погибије тих оваца, као прво, не излаже се губитку новца, него наноси штету души својој.

[2.3] 3. Да је потребна велика и чудесна душа.

А затим, он има и много већу и тежу борбу, јер не води битку са вуковима, нити је у страху од разбојникa нити брине да болест не погуби стадо. Него против кога он водират? Са којима се рве? Чуј то од блаженога Павла који говори: Не рвемо се са крвљу и телом, него са началствима, са властима, са господарима таме века овога, са духовима неваљалства у поднебесју (уп. Еф 6,12). Виде ли страшно мноштво непријатељa и дивље фаланге које нису гвожђем оклопљене, него им је уместо свакога оклопа довољна природа? Хоћеш ли да видиш и другу војску, одвратну и окрутну, како вреба на овога пастира? И то (да је видиш) са самогкомандног места, јер онај који нам је говорио о првим, тај исти нам указује и на ове непријатеље, овако некако говорећи: Позната су дела плоти која су блуд, прељуба, нечистота, похота, идолопоклонство, тровања, непријатељства, свађе, пакости, гневови, странчарења, раздори, оговарања, надимања (Гал 5,19-20) и друга од ових гора, јер он није набројао сва, него је пустио да се по овима познају и друга. И још, код пастира бесловесних животиња, они који желе да уграбе стадо, када га виде да дигавши се бежи, манувши се борбе са њим, задовоље се отимањем стоке, а овде, ако би и читаво стадо узели, ни тако не одустају од пастира, него још више кидишу и осоколе се, те не престају пре но што или онога оборе, или сами буду побеђени. Осим тога, слабости стоке су очигледне, било да је то глад, зараза, рана, било да је то нешто друго болно, а то није мала ствар у ослобађању од муке. Постоји и друго нешто, од овога важније, што разрешење те болести чини бржим. Шта је то? Пастири са великом влашћу присиле овце да узму лек онда када оне то не желе својевољно, јер лако их је везати када треба спаљивати и сећи, и затворити у тор на дуже време све док би им то било на корист, и једну уместо друге привести храни или одвести од (заразног) извора, и са великом лакоћом их приводе свему другом за шта сматрају да доприноси здрављу њиховом. А код људских слабости, као прво, човеку није лако увидети (ту слабост), јер нико не зна шта је у човеку, осим дух човеков који је у њему (уп. 1Кор 2,11). Како, дакле, човек да одреди лек за болест којој не зна нарав, а често није у стању ни да увиди да ли је болест или не? А после, ако и постане очигледна, тада му она доноси још већу потешкоћу, јер није му могуће све људе лечити са таквом влашћу са којом пастир лечи стадо. Јер и овде ваља и везивати и храну бранити, и палити и сећи, али власт у прихватању тога средства не лежи код онога који прописује лек, него у болеснику. Тога свестан чудесни онај муж говорио је Коринћанима: Не као да господаримо над вером вашом, него смо сарадници радости ваше (уп. 1Кор 1,24). Понајвише хришћанима, између свих других, не приличи да на силу поправљају посртања грешника. Овосветске судије, када узму (под своје) злочинце показују власт многу, те им и мимо њихове воље забране да се користе својим навикама; а овде не силом, него таквога[2]ваља убедити да чини боље. Нама, наиме, ни закони не дају толику власт у погледу спутавања грешника, нити би, да нам је дата, ми имали где да употребимо ту силу – Бог не овенчава оне који се у принуди уздржавају од неваљалства, него оне који се од њега уздржавају по слободном избору воље. Због тога и постоји потреба за лукавством многим како би се они који болују убедили да својевољно прихвате терапију од свештеникa али не само то, него и да од њиховога лечења виде радост. Ако везан човек поскакује – јер властан је то чинити – мука постаје још гора, и ако одбаци речи (свештеника) које засецају попут гвожђа, тим презиром је придодао још једну рану, и оно што је предлог за лечење постало је претпоставка најтеже болести, јер он није у стању да лечи приморавајући и против воље болесника.

Наставак у штампаном издању.

 


[1]Грчки: περωμία– што је заправо израз за рамена и главу.

[2]Онога који зло чини, тј. грешника.