О имену почивалиште

О ИМЕНУ ПОЧИВАЛИШТЕ[1]

и о Крсту Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа[2].

Често сам се питао због чега су нам оци наши, заобилазећимолитвене домове, оне у градовима, увели правилода се данас овде, изван града сакупљамо, јер мени се чинида они нису то тек онако, нити залуд учинили. Због тога самистраживао узрок и, благодаћу Божијом, открио праведани данашњем празнику доличан[3].Који је то узрок? Ми савршавамоспомен на Крст, а Распети је био распет изван града,због тога су нас извели изван града. Пастира, вели (Писмо),следе овце, тамо где је цар, тамо су и војници, и тамо где је труп, тамо су и орлови (Мт 24,28). Него, изван града сезбог тога (скупљамо), или још боље, покажимо најпре да јеи то по Божанским списима. Да не бисте, наиме, помислилида је то наше нагађање, наводим вам Павла за сведока.Шта, дакле, он вели о жртвама? Тела оних животиња чију крв за грехе уноси првосвештеник у Светињу, спаљују се ван станишта. Зато и Исус, да би освештао народ Крвљу својом,пострада изван града (Јевр 13,11-12). Изађимо, дакле, изванстаништа к Њему, да и ми отрпимо изругивање. Павле јеказао, заповедио – а ми смо послушали, изашли смо. Збогтога се, дакле, сабирамо изван (града). А због чега у овомемартиријуму, а не у неком другом? Јер, благодаћу Божијом,град наш је са сваке стране ограђен остацима Светих Мученика.Због чега су нам, дакле, Оци заповедили да се сакупљамоовде, а не у другом мартиријуму? Зато што овде лежимноштво мртвих. Пошто је, дакле, данас Христос сишао кмртвима, због тога се овде сабирамо. Због тога се и сaмоово место зове почивалиште, како би ти научио да они којису скончали и који овде леже нису мртви, него спавају ипочивају. Наиме, пре Доласка Христовог смрт се звала –смрт. Онога дана када окусите од дрвета, вели Писмо, смрћу ћете умрети (1Мојс 2,17), и опет: Душа која греши, она ће и умрети (уп. Јез 18,20). А Давид: Смрт је грешникaзла (Пс 33,21), и опет: Часна је пред Господом смрт преподобних Његових (Пс 115,6). И Јов (вели): Смрт је човеку одах. И не само смрт,него се називала и ад. Чуј Давида који говори: Али ће Бог избавити душу моју из руке адове, када ме прихвати (Пс 48,16); и Јаков: Свешћете старост моју са тугом у ад (уп. 1Мојс42,38). Пре Њега, кончина наша је имала та имена, а будућида је Христос дошао и умро за живот света, смрт се надаљене зове смрт, него сан и уснуће[4].А да се она назива уснућејасно је из онога што Христос каже: Лазар, пријатељ наш,је заспао (Јн 11,11). Јер није казао: „Умро је“, премда је (Лазар)био скончао. А како би ти научио да је назив „уснуће“био необичан, види како се ученици који то слушају збуњујуи говоре: Господе, ако је заспао, устаће (Јн 11,12); и тако, онинису знали шта је, заправо, то што Он говори. И Павле опет,говорећи неким (људима): Зар су и они који су уснули погинули (уп. 1Кор 15,18). И на другом месту опет: Ми који живимо нећемо претећи оне који су уснули (уп. 1Сол 4,15), говорећи тоо мртвима. И опет на другом месту: Устани ти који спаваш (Еф 5,14). А како би показао да то говори о мртвоме, придодаоје: И устани из мртвих (исто). Гле како је свуда смртназвана сном. Због тога се и ово место назива почивалиште,јер и име нам је на корист, и испуњеномудрољубљеммногим. Дакле, када умрлога водиш овде, немој се кидати,јед га не водиш према смрти, него према сну. То име ти једовољно за утеху у несрећи. Знај куда га водиш – на почивалиште,и када га водиш – после смрти Христове, када јеОн покидао жиле смрти. Тако да се и од времена и од местаможе пожњети утеха многа. Ова наша беседа понајвише сеодноси на жене, пошто је тај род некако саосећајнији ипријемчивији за тугу. Ти, међутим, имаш довољан лек затугу – име овога места. Због тога се овде сакупљамо.

2. Данас, наиме, Господар наш обилази сва (места) у аду,данас Он скрши врата бакарна, данас полуге гвоздене поломи (Ис 45,2; Пс 106,15). Гле тачности израза. Није казао: „Отвориврата бакарна“, него: Скрши врата бакарна, како би тамница(смрти) постала некорисна. Није (казано): „скину полуге“,него: поломи, како би стража постала немоћна. Атамо где нема ни врата, ни полуге, ако би неко био уведен,не може се задржати. Када, дакле, Христос скрши (врата),ко би други могао то да поправи? Јер, каже се, оно што Богразвали, ко ће даље исправити? Када цареви намеравају дапусте утамничене, одаславши посланице, они не чине тако,него остављају и врата и чуваре, показујући да постојинеопходност да тамо наново уђу, било ти ослобођени, билодруги неки уместо њих. А Христос не (чини) тако, него хотећида покаже да смрт има свој крај, скршио је врата њенабакарна; а бакарним их је (Пророк) назвао не зато што субила од бакра, него да би објавио непријатност и неумољивостсмрти. А како би ти познао да и бакар и гвожђе показујунеумитност и неумољивост, чуј шта о њима вели једномдрзнику: Жила (на врату) ти је гвоздена, врат и чело бакарни (уп. Ис 48,4), а није тако казао зато што је онај имао жилугвоздену, нити чело бакарно, него зато што је имао погледтврд, бестидан и непријатан. Желиш ли да знаш како је то(смрт) била непријатна, и неумољива и неумитна? Токомтолико времена нико је није убедио да пусти икога од онихкоје је држала, док је Господар анђелa сишавши није принудио (на то). Јер Он је најпре свезао јакога[5],а онда муoдузеооружје његово, због тога (Пророк) придодаје: Ризнице мрачне, невидљиве (Ис 45,3). А ако казано јесте једно,оно што се мисли је двоструко, постоје, наиме, места мрачна,али она често могу да буду и видљива – када се у њихунесе светлост светиљке или дана; а простор ада је био најмрачнијии неугодан, и никада није прихватио у себе природусветлости, због тога је за та места казао да су најмрачнија,невидљива. Она су, наиме, заиста и била тако мрачнасве док тамо није сишло Сунце Правде и осветлило их, и адучинило небом; јер тамо где је Христос, тамо је и небо. И спуним правом (Псалмопојац) ад назива ризницама мрачним,јер онде је било положено богатство много. Наиме,сву природу човекову – која је богатство Божије – опљачкаоје ђаво који је преластио првога човека, и свезао је смрћу.А да је сва човечанска природа Богу била богатство, то показујеПавле, говорећи: Који се богати у свима и код свих који Га призивају (уп. Рм 10,12). Као што, дакле, цар неки, кадаоткрије вођу разбојника који напада на градове, пљачкана све стране, те боравећи по пећинама тамо одлаже богатство,свезавши тога вођу, њега предаје кажњавању, а благоњегово преноси у ризнице царске, тако је и Христос учинио,вођу разбојника и чувара тамнице – ђавола и смрт –својом смрћу истовремено је свезао, и сво богатство – говоримо роду човечанском – пренео у ризнице царске. То иПавле објављује, говорећи: Који нас избави од власти таме,и пренесе у Царство љубави Његове (Кол 1,13). А оно што јенајчудесније, сaм Цар се подиже, премда се ниједан царникада не би одлучио да то учини, него свезане ослобађапосредством службеника. А овде није тако, него је сaм Цардошао к везанима, и није се постидео тамнице нити заробљеникa,јер није хтео да се постиди онога којега је уобличио,и скршио је врата, поломио полуге, јавио се аду, тамницуњегову је учинио празном, и узевши тамничара везанога, тако се вратио к нама. Тиранин је постао – заробљеник, јаки – свезан; сама смрт је, одбацивши оружје, огољенаприпала к ногама Царевим.

Наставак беседе у штампаном издању.

 


[1]Грч: το κοιμητηρον је један од назива за гробље, дословно значи: спаваоница, одмориште. Види даље у Беседи.

[2]Беседа, изговорена на Велики Петак, носи наслов: Ες τνομα τοκοιμητηρου κα ες τν σταυρν το Κυρίου κα Θεο κα Σωτρος μν ησο Χριστο. Њен латински наслов је: In coemeterii appellationem et in crucem Domini et Dei et Salvatoris nostri Jesu Christi, или скраћено: De coemeterio et de cruce. Грчки тест у PG 49,393-398.Није нам познато да постоји критичко издање.

[3]Сматра се да је ова Беседа одржана на Велики Петак 392. године.

[4] У црквенословенском: успење.

[5] Ђавола.