О ЈУДИНОМ ИЗДАЈСТВУ
и о Васкрсењу, и о предању Тајни,
и о томе да не треба злопамтити.
Беседа прва
На свети и Велики четвртак
Нешто мало је данас неопходно казати за вашу љубав, а неопходно је казати нешто мало не зато што бисте мноштвом казанога били оптерећени, не може се, наиме, наћи други град који је тако страсно расположен за слушање духовних беседа. Не говоримо, дакле, мало због тога што бисмо вас мноштом реченог намучили, него зато што данас постоји други узрок за краћи говор; видим, наиме, многе од верујућих како се тискају ка причешћивању страшним Тајнама. Да не бисмо, дакле, изгубили и ону Трпезу, а остали и без ове, неопходно је гозбу учинити сразмерном, како би нам са обе стране настала корист, да и са ове (трпезе) одете опремљени нашим беседама, а и да са страхом и трепетом и одговарјућим благочешћем приступите страшноме и потресном заједничарењу.
Данас је, драги моји, Господ наш Исус Христос издан, јер ове вечери која долази, Јудеји Га узевши одведоше. Али немој туговати чувши да је Исус издан, или још боље тугуј, и плачи горко, али не над изданим Исусом, наго над издајицом Исуса. Јер је издани спасао икумену, а издајица је погубио сопствену душу, и издани седи са десне стране Оца на небесима, а издајица је сада у аду, очекујући неизбежнуказну. Због тога, дакле, плачи и уздиши, због тога јадикуј, будући да је и Господар наш због тога заплакао. Јер видећи га, каже Писмо, узбуди се духом и каза: један од вас издаће ме (в. Јн 13,21). О, колико милосрђе Господарево! Издани брине због издајице. Видевши га, каже Писмо, узбуди се духом и каза: један од вас издаће ме. Због чега се ражалостио? Он у исто време показује властито старање, и поучава нас да није праведно оног који зло страда, него онога који зло чини, тога свуда треба оплакивати. Јер ово последње је горе од оног првог, или још боље: није зло – зло страдати, него је зло – зло учинити. Јер зло страдати прибавља Царство Небеско, а зло чинити ће нам постати узрок геене и кажњавања. Блажени, вели Господ, прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско (Мт 5,10). Видиш ли како зло страдати доноси плату и бојну награду – Царство Небеско? Чуј како зло чинити носи са собом казну и одмазду. Павле, казавши о Јудјима да су Господа убили, и пророке прогнали (в. 1Сол 2,15) додао је: Којима ће свршетак бити по делима њиховим (2Кор 11,15). Виде ли како прогнани добијају Царство, а гонитељи наслеђују казну? А то нисам сада казао тек онако, него да се не би гневили на непријатеље, да будемо милостиви и да их оплакујемо и сажаљевамо; јер они су ти који зло страдају, они који нас мрзе. Ако тако припремимо душу нашу, моћи ћемо да се молимо за њих. Због тога ћу и овог четвртог дана да вам говорим о молитви за непријатеље, како би реч поуке постала постојана, укоренивши се истрајношћу саветовања. Због тога се ја непрестано исцрпљујем речима, да се бујица гнева спусти, и упала смири, да онај који приступа молитви буде очишћен од гнева. Христос, наиме, није то заповедио само о непријатељима, него и о нама који непријатељима праштамо сагрешења, јер опростивши гнев непријатељу више ћеш добити него дати. А како ћу, кажеш, више добити? Ако опростиш грехове непријатељу, умањена су ти сагрешења према Господару. Јер ова су непоправљива и неопростива, а оно[1]доноси велику утеху и корост. Чуј то и од Илија, којиговори: Ако човек грешећи сагреши према човеку, помолиће се Богу за њега, а ако сагреши према Богу, ко ће се помолити за њега? (уп. 1Сам 2,25). Тако да се она рана ни молитвом лако не разрешује; не разрешује се молитвом, а праштањем сагрешења ближњему се разрешује. Због тога је Христос њих назвао небројеним талантима, та сагрешења према Господару, а она саграшења (према ближњем) – стотином динара. Опрости, дакле, сто динара како би ти било опроштено небројено таланата.
2. Али, довољно је речено о молитви за непријатеље, па да, ако хоћете, пређемо на беседу о издајству, и видимо како је Господ наш издан. Тада, један од Дванаесторице, Јуда звани Искариотски, отишавши првосвештеницима каза: Шта ћете ми дати, и ја ћу вам Га издати (Мт 26,14-15). И чини се да је то што је речено – јасно, и ништа више се не наговештава; а ако би човек тачно испитао сваку поједину реч реченог, налази поуку многу и велику дубину мисли. Најпре – време. Јер Еванђелиста не назначује време тек онако, није, наиме, једноставно казао: отишавши, него је придодао оно: Тада отишавши. Тада? Кажи ми када? И због чега додатно назначује време? Шта ме хоће поучити? Није, наиме, тек онако казано то: тада, јер који говори Духом, не говори нити напросто, нити узалуд. Шта је, дакле, то: тада? Пре тог времена, пре самог тог часа Исусу приђе блудница, имајући код собе алавастерски сасуд са миром, и изли то уље на главу Господу (в. Мт 26,7). Она је показала служење много, показала је и веру многу, многу послушност и благочестије; беше се одвратила од претходног живота, постала је боља и целомудрена. И када се је та блудница покајала, када је Господара дирнула, тада је ученик издао Учитеља. Због тога је казао: тада, да ти не би осудио слабост учитеља, видећи ученика који издаје Учитеља. Толика је, наиме, била моћ Учитеља да је и блудницу приволео на послушност. И шта, дакле, кажеш ти, блудницу је приволео, а ученика није имао снаге приволети? Имао јеснаге приволети га, али није хтео добро чинити принудом, нити га силом привлачити к себи.
Тада отишавши. Има неке, и то не мале, поуке и у овоме: отишавши; јер он није одазвавши се на позив првосвештеникa, нити принуђен или присиљен, него је сaм од себе и својевољно породио ту превару, и извео је ту такву намеру немајући никога за саветника у таквом неваљалству. Тада отишавши један од Дванаесторице. Шта је ово: Један од Дванаесторице. То је највећи доказ осуде против њега, то казати: Један од Дванесторице. Постојали су, наиме, и други ученици Исусови, Седамдесеторица на броју, али они су били на другом месту, они нису уживали толику част, нити су имали толику слободу, нити су толико учествовали у тајнама, колико Дванаесторица. Ови су заиста били доказани, и они су чинили хор око Цара, то је друштво изабраних[2] око учитеља, а Јуда је из таквог друштва искочио. Дакле, да би ти знао да Га није предао обичан ученик, него један из реда најугледнијих, зато вели то: Један од Дванаесторице. И не стиди се Матеј, записавши то. Због чега се не стиди? Да познаш да се о свему говори са истином, и да се ништа не скрива, па ни ствари за које се мисли да су за осуду. Управо те ствари за које се сматра да су за осуду, оне показују човекољубље Господарево: то што је оног издајника, разбојника и лопова, удостојио толиких добара, и што је до последњег часа истрајавао подносећи га; Он га је, наиме, уразумљивао и саветовао и на сваки начин се о њему старао. А што он није пазио, томе није Господ кривац; сведок је блудница, јер ова, пазећи на себе, биспасена. Немој, дакле, нити очајавати над собом – гледајући на блудницу, нити буди самоуверен – гледајући на Јуду. Јер и једно и друго је погибао, и бити самоуверен, и очајавати; самоувереност, наиме, чини да онај који стоји падне, а очајање ономе који лежи не дa да устане. Због тога Павле саветује, говорећи: Који сматра да стоји, нека гледа да не падне (уп. 1Кор10,12). Имаш примере и за једно и за друго, како је ученик, сматрајући да стоји – пао, и како је блудница која је лежала – устала. Воља нам лако склизне, избор се лако изокрене; због тога себе треба са свих страна осигурати и озидати.
Тада отишавши један од Дванаесторице, Јуда Искариотски. Видиш ли из каквог друштва је испао? Видиш ли какву поуку је презрео? Видиш ли колико зло је лакомисленост и немар? Јуда звани Искариотски. Што ми наводишград његов? Е да није обзнањен! Јуда звани Искариотски. Због чега говориш град његов. Беше и други ученик Јуда, по надимку Зилот. Дакле, да не би због истога имена дошло до колебања, раздвојио је једног од другога, и једнога је назвао по врлини: Јуда Зилот, а другога није именовао по неваљалству, није, наиме, казао: Јуда издајник. Премда је требало, као што је онога именовао према врлини, тако и овога назвати по неваљалству и казати: Јуда издајник. Али како би те научио да језик држиш чистим од осуде, он штеди и самог издајника. Отишавши, вели Писмо, један од Дванесторице, Јуда Искариотски, првосвештеницима, каза им: Шта ћете ми дати и ја ћу вам Га издати? О безбожногали гласа! Како излете из уста? Како се језик покрену? Како се читаво тело не укочи? Како се разум не избезуми?
Наставак у штампаном издању
[1]Тј. опраштање грехова непријатељу.
[2]Златоусти дословно вели: симорија. У Атини симорије је сачињавало 1200 најбогатијих и најугледнијих грађана, 20 симорија по 60 чланова у свакој.