БЕСЕДА ОСМА
Ако сам вас јуче и оставио, нисам својом вољом, него сам био приморан, оставио сам вас телом, али не и мишљу, оставио сам вас, телесно одсутан, али (вас не оставих) у мислима, јер све сам вас, колико сам могао, обухватио и пренео у мисли. А опет, браћо, када је ова привремена болест минула, још више се потрудисмо лице да вам видимо; јер још увек осећајући остатке слабости потрчах к вашој љубави. Они који су били болесни траже бање и купалишта после болести, а ја сам сматрао да је вредно видети лица ваша љубљена и испунити (вам) жељу коју дугујем, (жељу за) слушањем – то велико слатководно море, море ослобођено великих таласа. Дођох да видим њиву вашу очишћену. Јер које је пристаниште такво, каква је Црква? Који је врт такав, каква је савест наша? Нема ту змије која смишља лукавства, него је ту Христос који уводи у Тајинства, нема Еве која се оклизнула, него Црква која се усправила, нема ту листова на дрвећу, него плод духовни, нема ту трња, него виноград родан. А ако нађем трње, мењам га у маслињак, јер ово овде није беспуће природе, него је почаствовано слободним избором воље, па ако нађем вука, чиним га јегњетом, не мењајући му природу, него слободни избор воље.
Због тога човек не би погрешио казавши да је Црква боља од (Нојевог) ковчега. Јер онај ковчег је прихватио жива бића, а Црква прихвата жива бића и мења их. Наводим пример: Тамо је ушао јастреб и изашао јастреб, ушао је вук и изашао вук, а овде је човек ушао као јастреб а отишао одавде као голуб, ушао је вук а изашло јагње, ушла је змија a изашло јаре, не што им се изменила природа, него што су одагнали неваљалство. Због тога непрестано покрећем беседу о покајању. Јер покајање, грешнику страшно и страховито, јесте лек прегрешењa, средство против безакоњa, издатак суза, слобода пред Богом, оружје против ђавола, мач који му одсеца главу, нада спасења, уништење очајања, оно нам отвара небо, оно нас уводи у врт рајски, оно побеђује ђавола – због тога непрестано покрећем беседу о њему, као што и (обрнуто), имати поуздања (у себе) чини да се оклизнемо. Грешник си? Не очајавај! Нећу престати да те непрекидно помазујем тим леком, јер знам колико је оружје против ђавола када нисте без наде. Ако имаш грехова – не очајавај, нећу престати да говорим то непрекидно, макар свакога дана грешио – свакога дана се покај, и оно што чинимо код старих кућа када су оштећене, оштећене делове укалањамо и правимо нове, и никада не заборављамо на непрекидну бригу (о кући), то да учинимо и са нама. Данас си овештао од греха, обнови се покајањем. И могуће је, кажеш, ономе који се каје да буде спасен? Свакако! Читав живот сам провео у греховима, и ако се покајем, спасавам се? Свакако! По чему је то јасно? По човекољубљу Господатвојега. Зар ћу се поуздати у то твоје покајање? Да неће твоје покајање бити у стању да спере толика зла? Ако би покајање било сaмо, с правом би страховао, али пошто је са покајањем помешано човекољубље Божије – имај поуздања, јер човекољубље Божије нема мере, нити реч може исказати доброту Његову. Твоје неваљалство има меру, а лек (против њега) нема меру, твоје неваљалство, ма колико да је, јесте људско неваљалство, а човекољубље Божије је непојмљиво; имај поуздања да ће твоје неваљалство бити надвладано. Замисли варницу која је упала у море, да неће бити у стању да засветли и да се појави? Колика је варница према мору, толико је неваљалство према човекољубљу Божијем, или још боље, не ни толико, него и много мање. Јер море, ма колико велико било, има меру, а човекољубље Божије је безгранично.
Ово говорим не да бих вас учинио безбрижним, него да вас као ревносније исправим. Често сам вам препоручивао да не идете у театар, чувши то, ниси се убедио, отишао си у театар, ниси послушао моју беседу, не стиди се да опет (овде) уђеш и чујеш (беседу). Чуо сам, и нисам то одржао, како могу опет да уђем (у Цркву)? Све док знаш то да ниси одржао, док се стидиш, док црвениш, док себи намећеш узде а да те нико не обличује, док имаш у себи укорењену моју беседу, моја те беседа чисти и кад мене нема ту. Ниси одржао (казано)? Осудивши себе пола си одржао, ако и ниси одржао – казао си: „Нисам одржао“, јер који је осудио себе што није одржао тај се труди да одржи. Гледао си представу? Извршио си безакоње. Постао си плен блуднице? Отишао си из театра? Опет се присети (казанога), постиди се, опет приступи (Цркви). Ожалостио си се? Зазови Бога, заустави се на томе. Тешко мени, чуо сам, а нисам одржао, како да уђем у Цркву? Како опет да слушам? Још боље! Пошто ниси одржао – уђи, како би наново чувши – одржао. Ако ти лекар наметне лек, и он те не очисти, зар ти другога дана неће наново наметнути исти? Човек је дрвосеча и хоће да обали дрво, узима секиру, сече корен, ако зада један ударац и не обори неплодно дрво, зар неће задати други, четврти, пети, десети? Тако и ти чини, блудница је дрво, неплодно дрво које рађа жирове, храну бесловесних свиња, током дугога времена укоренила у твом разуму, у врт тога дрвећа је унизила твоју савест, а моја беседа је секира. Слушао си један дан, како у једном дану да падне оно што је толико времена пуштало корен? Ако чујеш два пута, три пута, ако чујеш сто пута, небројено пута, није то ништа чудно – само одсеци ту злу и снажну ствар, ту неваљалу навику. Јудеји су јели Манну, а тражили су лук египатски: Добро нам је било у Египту, тако је навика срамна и неваљала ствар. Ако би се на десет дана исправио, ако би на двадесет, ако би на триста – не волим, не радујем се, нећу те пригрлити, само да се не умориш, него да се стидиш и осуђујеш.
2. Поново сам говорио о љубави, саслушао си, отишао, и оробио (некога)? Ниси на делима доказао беседу? Немој се стидети да опет уђеш у Цркву, постиди се кад грешиш, немој се стидети када се кајеш. Пази шта ти је ђаво учинио. Грех и покајање су две (различите) ствари, грех је рана, покајање је лек. Као што, наиме, код тела постоје ране и лекови, тако и код душе постоје сагрешења и кајања; грех, међутим, доноси стид, а покајање доноси слободу. Пази добро, молим те, како не би побркавши редослед (ствари) уништио корист (од беседе). Постоји рана и лек, грех и покајање, рана је грех, лек је покајање; у рани је гној, у леку очишћење од гноја, у греху је гној, у греху је погрда, у греху је поруга, у покајању је слобода, у покајању је ослобођење, у покајању је очишћење од греха. Пази добро! Иза греха следи стид, иза покајања следи слобода. Пазиш ли о чему говорим? Сатана је изокренуо след (ствари) и греху доделио слободу, а покајању стид. И нећу одустати све до увече (да говорим), све док то не разјасним, ваља ми испунити обавезу, немогуће ми је одустати. Постоји рана и лек, рана носи гној, лек доноси очишћење од гноја. Да није у лекугној? Да није у греху исцелење? Нема ли и ово свој редослед и оно свој? А зар није могуће овај радослед променити са оним, и онај за овај?1) Никако!