БЕСЕДА СЕДМА
О покајању и скрушености и да је Бог брз на спасење
а спор на одмазду, и необична приповест о Рави.
Божански Апостол се вазда служи божанским и небеским језиком, и еванђелску беседу тка са умењем многим, не напросто говорећи властито мишљење, него износећи догмате својим царским ауторитетом; а тим знањем се посебно служи онда када са грешницима поведе беседу о покајању – све ћу вас подсетити на то поглавље. Слушали сте, дакле – да се делом дотакнем казанога – како је тај племенити и чудесни муж, разговарајући са Коринћанима, говорио: Да некако, дошавши, не оплачем многе који су претходно сагрешили, а нису се покајали (уп. 2Кор 12,21). Јер тај велики учитељ по природи је био човек, а по одлуци слуга Божији; због тога као да се користи небеским језиком, и као да говори са самих небеса, тако и грешницима прети, и најављује измирење са онима који се кају. А када то кажем, онда тај ауторитет не приписујем Павловом језику, него све узводим благодати Божијој, о чему је и он овде говорио: Ако тражите да искушате Христа који у мени говори? (уп. 2Кор 3,13). Он, дакле, потура грешницима лек доброчинства и покајање на спасење. А данас се апостолском чтенију придружио и еванђелски ауторитет Спаситеља који дарује обилан отпуст сагрешења. Јер исцељујући узетога, као што управо чусте, Спаситељ је рекао: Синко, опраштају ти се многи греси твоји (уп. Мк 2,5); а опроштај грехова је извор спасења и бојна награда за покајање; јер покајање је лек који уништава грех, оно је дар небески, моћ чудесна која благодаћу побеђује след законa. Због тога блудника не одбацује, ни прељубочинца не тера, нити се окреће од пијанца, идолопоклонка се не гнуша, од онога који псује се не уклања, хулитеља не прогања а ни гордељивца, него све мења – јер покајање је горионик греха. А неопходно је најпре познати намеру Божију, не прихвативши се ове теорије по нашим појмовима, него доказавши да је та истина осведочена из самих Списа Божанских. Намера је Богу показати стрпљење према грешницима двоструко милостиво на спасење (њихово): подсећа их на спасење покајањем, и њиховим потомцима, који намеравају да се предају врлини, чува то доброчинство. И да опет поновим: Бог је дуготрпељив како би се и грешник покајао, и како (грешник) потомцима својим не би затворио (пут) ка спасењу. Јер ако сâм грешник падне не покајавши се, (Бог) често поштеди корен, како би сачувао плодове, а често и промени сам корен, као што казах; али пошто је онај сав запао у зло, Бог одложи одмазду на корист, чекујући спасење оних који се кају, а чуј и како. Тарра, отац Аврамов беше идолопоклоник, но не биовде кажњен за то неблагочестије, и с правом. Јер да је Бог, наваливши, сасеко тај корен, откуда би никао толики плод вере? Шта је кукавније од Исава? А пази и на другу претпоставку човекољубља. Шта је бестидније од онога (његовог) неваљалства? Није ли био блудник и поганац, како вели Апостол? (в. Јевр 12,16) Није ли био погубан за мајку и оца? Није ли убица брата, колико је до одлуке? Није ли (био) Богу мрзак? Писмо нам то сведочи, говорећи: Јакова заволех, а Исава омрзох (Рим 9,13). Ако је, дакле, он – блудник и братоубица, поганац и човек омрзнут, због чега није уклоњен? Због чега није сасечен? Због чега га сместа нестиже одмазда? Због чега? Уистину је лепо казати узрок. Да га је сасекао (Бог) би свет лишио највећег плода правичности, а чуј и ког (плода). Исав је родио Рагула, Рагул Зару, Зара – Јова. Видиш ли коликог трпљења би био уништен цвет, да је наваливши Бог затражио казну за корен?
2. Дакле, код свих ствари да изнесеш то виђење. Због тога је (Бог био) дуготрпељив према Египћанима који хуле ствари невероватне, због Цркве која сада у Египту цвета, због манастирa и оних који славе живот анђелски[1].Јер, као што веле они који су искусни у општим законима, а и као што заповедају закони римски, жену која је носећа, ако некад учини преступ који повлачи смртну казну, не погубити пре но што роди то што носи у утроби – и с пуним правом, јер они који су добро поставили законе, не криве оно што је невино заједно са оном која је сагрешила. Па ако људски закони штеде оне који нису ништа сагрешили, неће ли Бог много пре, с пуним правом, сачувати корен, чувајући плодовима доброчинство оно од покајања? Узми надаље (у обзир) оно доброчинство од покајања и код самих грешника, јер и код њих се досуђује исти смисао човекољубља. Ако би казна предњачила исправљању, свет би свакако погинуо и пропао; да је Бог био оштар при одмазди, Црква не би стекла Павла, не би га прихватила таквога и тако силнога. Због тога га је дигао да хули како би га показао покајанога. Долготерпеније Божије је прогонитеља учинило проповедником, долготерпеније Божије је вука преобратило у пастира, долготерпеније Божије је цариника учинило Еванђелистом, долготерпеније Божије је све нас помиловало, све преобратило. Ако видиш бившег пијанца да пости, ако видиш бившега хулитеља да је богослов, ако видиш да онај који је срамним песмама прљао уста сада душу чисти божанским химнама – задиви се дуготрпељивости Божијој, прослави покајање и прихватајући ту промену, говори: Ово је измена деснице Вишњега (Пс 76,11). Добар је Бог према свима, а своје долготерпеније Он посебно показује према грешницима. И ако хоћеш да чујеш чудну беседу, чудну утолико што није обична, али истиниту утолико што је благочестива – слушај.
Наставак у штампаном издању.
[1] Тј. монаха.