БЕСЕДА ШЕСТА
О посту. Казана шесте недеље Свете Четрдесетнице.
Како су нам пријатни таласи овог духовног мора, пријатнији од оних на пучини морској. Јер њих подиже налет ветрова, а ове жеља за слушањем; и они кад се дигну у висину, на кормилара наводе страх многи, а ови када се јаве, говорнику доносе слободу многу. Они први су доказ узбурканога мора, а ови су знак душе која се радује, они када ударају о стење испуштају хук неразумљив, а ови када речју поуке ударају (о слушаоце) остављју звук нежан. Тако и дах Зефира[1]када наиђе на (житна) поља, те главе класова час повије, час подигне, на сувом опонаша таласе морске. Ови таласи су, међутим, и од тих поља пријатнији, јер наше душе није подигао и загрејао дашак Зефира, него благодат Духа и онај огањ о коме је Христос давно говорио: Дођох да бацим огањ на земљу, и како бих желео да се већ запалио (уп. Лк 12,49), њега видим како је упао и запалио се у душама нашим. А пошто је страх Христов у нама запалио толике светиљке, хајде да долијемо (у њих) уље поуке, тако да нам светлост постане довољна.
Време поста нам хита ка крају, јер стигавши до средине стадиона, пошли смо у сусрет крају. Као што је онај који је кренуо – преполовио (пут), тако је и онај који је дошао до средине – пошао у сусрет крају. Време, дакле, хита ка крају, и лађа гледа ка пристаништу; оно, међутим, што се тражи није стићи до пристаништа, него не упловити (тамо) сапразном лађом, без добити. Све вас молим и преклињем да свако за себе израчуна посао око поста, па ако нађе да је настала добит велика, нека придода још труда, а ако нема ничега сабраног, нека ово преостало време[2]употреби на тај посао. Док још постоји ова светковина, удаљимо се остваривши велику добит, како се не бисмо удаљили празних руку, како не бисмо подневши напор поста, изгубили плату за пост. Јер могуће је поднети напор поста, а не узети плату за пост. Како? Када се уздржавамо од јела, а не уздржавамо од грехова; када не једемо месо, а прождеремо домове сиротиње; када се не опијамо вином, а опијамо се неваљалом пожудом, када читав дан довршимо без јела, а читавог га проведемо уз призоре раскалшности. И гле, када одемо на гледање неваљаластва – и напор поста, и ниоткуда плате од поста. Није реч о вама, знам, наиме, да сте недужни пред таквом осудом, али је онима којима је нанет бол обичај да, када нема криваца, гнев излију на присутне. Каква је корист, док се пости, одлазити на незаконе призоре, улазити у свеопште училиште похоте, у јавно вежбалиште неуздржања, седети на столици кужној? Јер кад неко за (театарску) сцену каже: седиште куге, вежбалиште неуздржања, училиште похоте, и све друго срамно – не греши, то је најгори простор испуњен болестима свакојаким, пећ вавилонска. Јер ђаво, убацивши град у театар као у некакву пећ, одоздо потпали, не тако што подметне грање као онда онај варварин[3],нити нафту, кучину и смолу, него нешто много горе од тих ствари – блудне призоре, срамне речи, плачне мелодије, песме пуне сваког неваљалства. Ону пећ су запалиле руке варварске, а ову пећ зажаре помисли безумније од оних варварских, и ова је гора од оне, пошто је и овај огањ гори, јер овај не сагорева природу тела, него мрцвари благоустројство душе, и што је још горе, ти који су запаљени то и не осећају, јер ако би осетили не бипоказивали широк осмех код онога што тамо бива; оно што је, дакле, најтеже то је да човек који болује не зна чак ни то да болује, и јадно и кукавно горећи и не осећа упалу. Каква ти је корист од поста, да телу забрањујеш узакоњену храну, а души дајеш храну незакону? Када тамо седиш читавога дана гледајући како нам се заједничка природа извргава сраму и руглу – жене блуднице и мушкарце који глуме прељубу и тамо сабирају неваљалства из свакога дома? Јер тамо се може видети и блуд и прељуба, и чути хула, е како би болест ушла у душу и кроз очи и кроз слух, они опонашају туђе несреће – отуда им име[4]срама. Каква је, дакле, корист од поста када се душа храни таквим стварима? Каквим очима ћеш гледати жену од таквих призора? Каквим очима ћеш гледати сина, каквим слугу, пријатеља? Онај који говори шта тамо бива нужно је или непристојан, или ћути и погнувши главу црвени. А одавде[5]не одлазиш тако, него ћеш у дому са слободом многом моћи да приповедаш све о чему је било речи – изреке пророчке, учења апостолска, законе Господње, и поставити трпезу врлине; причама (понетим) одавде жену чиниш разумнијом, сина паметнијим, слугу благоразумнијим, пријатеља ближим, па и самога непријатеља ћеш убедити да се остави непријатељства.
2. Видиш ли да су та учења у свему на спасење, а оне приче свима некорисне? Каква је, кажи ми дакле, корист од поста кад постиш телесно, а очима чиниш прељубу? Јер прељуба није само спајање, нити телесни однос, него и поглед разуздан; каква је корист када си и овде и тамо?[6]Ја поучавам, а онај квари, ја нудим лекове за болест, а онај простире претпоставку болести, ја гасим пламен природе, а онај пали пламен пожуде. Каква је, реци, корист. Кад један гради, а други разграђује, шта ће више добити него умор? (уп. Сирах 34,23). Немојмо, дакле, време проводити и овде и тамо, него само овде, како бисмо га овде проводили на ко4рист а не залуд, не тек онако и на осуду. Кад један гради, а други разграђује, шта ће више добити него умор? Па и кад би многи градили а један разграђивао, и тада лакоћа рушења побеђује труд многих руку оних који граде. Уистину је велика срамота и младићима и старцима трчати на такве ствари. Када би, међутим, зло било само до стида, премда човеку слободном ни то није лако, него је ономе који има ума то ствар штете и презира и срамоте; али, оно што истражујемо није ствар стида, него за то предстоји казна велика и одмазда. Јер оне који тамо седе грех прељубе ће свакако захватити, не зато што се тамо састају са женама, него будући да их гледају разузданим очима. А да ће их (тај грех) нужно дограбити, (као доказ тога) нећу вам рећи моју реч, како јој не бисте пркосили, него ћу вам прочитати закон Божији, јер ту више није могуће пркосити. Шта, дакле, каже закон Божији? Чули сте да је казано старима: Не чини прељубу! А ја вам кажем да је сваки који погледа жену са жељом за њом, већ учинио прељубу са њом у срцу свом (Мт 5,27-28). Виде ли готовог прељубочинца? Виде ли учињено сагрешење? И оно што је још горе, тај прељубочинац је одговоран кад буде одведен не на људско, него на Божије судилиште, тамо где су бесмртне оне казне. Сваки који погледа жену са жељом према њој, већ је учинио прељубу са њом у срцу свом. Не уништава болест, него и корен болести, јер корен прељубе је необуздана жеља; зато Он не кажњава само прељубу, него и жељу, мајку њену. Тако чине и лекари, окоме се не само на болест, него и на узроке њене, ако виде да су оболеле очи, сузбијају лош ток одозго, са слепоочницa, а тако чини и Христос. Прељуба је тешка болест, то је болест очију, али не оних телесних, него пре оних душевних, због тога је (Христос) страхом од закона ту сузбио ток неуздржања, због тога није казнио само прељубу, него је навео одмазду и за жељу. Већ је учинио прељубу у срцу свом; а када је срце покварено, каква је корист од остатка тела? Као код биљака и дрвећа, кад видимо да им је срце изједено, остатак одбацимо, тако и код човека, када је срце уништено, залуд даље телесно здравље. Кочијаш је погинуо, пропао и оборен – коњи даље залуд трче; закон је мучан и носи тешкоћу многу – као што носи и велики венац. Али такве су ствари мучне – доносе велике бојне неаграде. А ти не гледај само на напор, него замишљај и бојну награду. Јер тако бива и код животних послова. Ако гледаш напор исправног чињења – тешко је и мучно то што ти предстоји, а ако гледаш награду – лако и без муке. Тако и крманош, ако гледа само на таласе, лађу никада неће извести из пристаништа, али када, пре него на таласе, гледа на добит, е тако се одважи (да изађе) на бескрајну пучину. Тако и војсковођа, ако гледа на ране и погибије, никада неће навући оклоп, а ако пре него на ране гледа на трофеје ратне и победу, трчи у борбу као на ливаду. Ствари које су по природи тешке, постају лаке кад не рачунамо на напоре, него гледамо на награде од њих. Хоћеш ли да видиш како ствари по природи тешке постају лаке? Чуј Павла где говори: Јер наша пролазна мала невоља припрема нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе (2Кор 4,17). Загонетка је то што је казано, ако је невоља, како је лака? Ако је лака, како је невоља? Јер то су супротности. Решио је, међутим, ту загонетку показавшулакоћу у наставку. Како? (Јер каже): Нама који не гледамо оно што се види (2Кор 4,18). Поставио је венац и борбу учинио лаком, показао је бојну награду и донео утеху за напоре.
[1]Благи, углавном западни или југозападни ветар, развигорац.
[2]До Васкрса, односно до краја поста.
[3] Навуходоносор.
[4]Глумац је на грч: ὑποκριτής. Та реч истовремено значи и: лицемер.
[5] Из Цркве.
[6]И у Цркви и у театру.