БЕСЕДА ЧЕТВРТА
О покајању и молитви
Пастири непрекидно воде овце тамо где виде да је трава дубља, и не терају их одатле пре но што је стадо сву попасе. Присетивши се тога и ми ово стадо ево четврти дан напасамо начинима покајања, те ни данас не намеравамо да одустанемо, јер видимо да је још увек згодна прилика за пашу, многа храна а и корист (од ње). Лишће дрвећа које овцама у подне служи уместо крова не одмора их нудећи им жељно очекивану и корисну сенку и полажући их у сан са уживањем многим, тако како душе захваћене болом и тугом опоравља и освежава читање Божанских Списа које хлади жестину и жар бола, и нуди утеху слађу и угоднију од сваке сенке. Не само у новчаним глобама, нити код губљења деце, нити у другим таквим стварима, него нам оно нуди утеху многу и у стањима огреховљености. Јер када човек, повучен и саплетен греховима, падне, а онда га савест гризе, те га, непрекидно се присећајући греха, гуши обиље нерасположења, и свакога дана пламти, и нема утехе, макар му приступили безбројни утешитељи – а ушавши у Цркву и чувши да су многи свети, када су пали, наново устали, и опет повратили претходни сјај – он из ње оде кришом добивши утеху. И када сагрешимо, ми се често, стидећи се и црвенећи, и не усудимо да (другим) људима откријемо прегрешења, а ако их и откријемо, од тога немамо никакву корист; а када (нас) Бог теши и дотакне се (нашега) срца, сва сатанска туга брзо побегне (од нас). Због тога су нам падови праведникa записани, како би и они којиисправно чине, и они који греше од њих имали највећу корист. Јер, онај који греши, неће доћи до очајања и безнађа, видећи другога који је пао, и опет био у стању да устане; а онај који изграђује праведност, биће ревноснији и безбеднији. Јер када види да су пали многи који су од њега бољи, уразумивши се страхом од њиховога пада, свакако ће бити спремнији за борбу, и показаће много о себи осигурање; и тако, један живећи врлински, а други грешећи, а ослободивши се очајања – онај први ће остати безбедан, а овај други ће се брзо поново попети тамо одакле је отпао. Јер када нас ожалошћене теши човек, а ми сматрамо да смо се на кратко утешили, опет западамо у исто нерасположење; а кад нас Бог осоколи (примерима) других који су сагрешили, и покајали се, и спасли се, Он нам очигледном чини своју доброту, како не бисмо били у сумњи у погледу свога спасења, примајући признату и сигурну утеху. Дакле, као што древне светописамске повести свима који хоће да пазе нуде довољан лек у стањима греховним, тако исто и у опасностима. Па било да нам се деси заплена новца, било подметања потказивача, тамнице, бичевања, или било која друга од страхота, угледајући се на праведнике који су претрпели исте те ствари, брзо ћемо бити у стању да дођемо к себи. Јер код телесних страдања гледање на друге страдалнике појачава болест болесника, а често је производи ако и не постоји; на пример, гледајући неке људе који пате од очију, болест је од самог тог гледања прешла на друге; а код душе није тако, него супротно, непрекидно замишљати друге који исто трпе, то нам чини лакшим нерасположење услед наших невоља. Због тога је и Павле оне који су верни тешио на тај начин, изводећи на среду не само свете који су у животу, него и оне који су се упокојили. Разговарајући са Јеврејима који су намеравали да се оклизну и падну, он изводи на среду свете људе: Данила, она три младића, Илију и Јелисеја, овако говорећи: Затворише уста лавовима, угасише силу огњу, избегоше оштрице мачева, отврднуше, имаше искуство поруге и шибања, па још окова и тамнице; потуцаху се около у кожусима и козијим кожама, трпећи оскудицу, тескобу, муку, они којих свет не беше достојан (уп. Јевр 11,33-38). Заједница страдалникa нуди утеху онима у болу, и као што трпети нешто страшно једнима доноси неутешно зло, тако и пронаћи другога захваћеног истим невољама, ударац чини лакшим.
2. Дакле, да не бисмо пали у стварима за које се мисли да су незгодне, пазимо са строгошћу на приповести из (Светога) Писма; јер одатле ћемо добити подстицај на трпљење много, не само тиме што се тешимо у заједници страдалника који трпе исто што и ми, него и што учимо начин ослобађања од страхота које су на нас наишле, и како да и после тог ослобођења опет останемо у њему, те нити да западнемо у лакомисленост, нити да се узносимо у безумљу. Да се, када зло прођемо, унижавамо и смирујеми и показујемо благочестије много, то није ништа чудно, јер сама природа искушења приморава и оне који имају камено срце да то чине – тј. да тугују, а ствар је душе благочестиве, и оне која Бога непрекидно има пред очима, да и после ослобођења од грехова никада више не западне у заборав, од чега су Јудеји непрекидно страдали. Због тога им је Пророк, изругујући их, говорио: Када их погуби, тада Га тражаху, и враћаху се и рано ранише к Богу (Пс 77,34). А и Мојсије, свестан тога, непрестано им саветује, говорећи: Кад једеш и пијеш и наситиш се, пази да не заборавиш Господа Бога свог (5Мојс 6, 11-12). То, наиме, и би: Наједе се, вели Писмо, Јаков и ужири се, и удебља се, и ритну се љубљени (уп. 5Мојс 32,15). Зато се не треба дивити светима због тога што су у јеку муке били тако благочестиви и мудрољубиви, него и што су када је бура прошла и настало примирје, остали при истој исправности и труду. Па и од коња се понајпре треба дивити ономе који без узде може добро да иде, а ако добро каса држан амом и уздом – то није ништа чудно, јер тај кас не треба приписивати племенитости животиње, него принуди узде. А исто то се може казати и о души, није ништа чудно што она притиснута страхом мирује; а када прођу искушења, и кад неко пусти узду страха, тада ми покажи мудрољубље душе, и сво благоустројство њено.
Али бојим се да, хотећи да осудим Јудеје, некако не осудим наше друштво, будући да, док нас је мучила глад и болест, град и суша, пожари и налети варвара, није ли Црква била тесна за мноштво које се у њој скупљало? И мудрољубље и презир свакодневних послова нам беху велики, и није нам досађивала ни страст за новцем, нити жудња за славом, нити похота и пожуда, нити друга нека неваљала помисао, него сте се сви предали побожности са молитвом и сузама; и који је био неваљао тада се уразумио, који је злопамтио окренуо се помирењу, који је похлепан – давању милостиње, гневљив и дрзник се пребацише на смироноумље и пристојност; а кад је Бог распршио онај гнев, и буру одвео (од нас), и после оноликих таласа уприличио мир, поново смо се вратили претходним замислима. И премда тада, у само време искушења, нисам престајао да упозоравам на то, и да преклињем, од тога ипак није ништа било, него као сан и сенку пролазну, тако сте све то избацили из разума. Због тога сада страхујем више него онда, и оно што сам тада говорио, од тога сада још више страхујем, да некако не навучемо на себе тежа зла него она претходна, те од Бога задобијемо рану неизлечиву. Јер када неко, непрекидно грешећи, добије опроштај од Бога, а онда човек из те трпељивости (Божије) не извуче никакву корист у ослобађању од зла, него и даље исто чини, (Бог) и не хотећи то, на њега наводи врхунац зала, и коначно га сатре, и више не даје рок за покајање, што се и код фараона десило. Пошто се у првом, и другом, и трећом, и четвртом и у многим после ових, ударцима удаљио од дуготрпљења Божијег, више му ништа није користило, даље га сасвим збриса и уништи заједно са градом. То су и Јудеји доживели. Зато је и Христос, намеравајући да их уништи и да на њих наведе пустош погубну, овако говорио: Колико сам пута хтео да саберем чеда твоја, и не хтедосте; гле, остављам дом ваш пуст (уп. Лк 13, 34-25). Бојим се, дакле, да и ми исто не претрпимо, јер се не уразумљујемо ни туђим ни својим невољама. А не говорим ово само вама који сте сада присутни, него и онима који су прекинули свакодневно ревновање и заборавили на претходне муке, које нисам ни оставио вазда се кидајући (за њих), и говорећи да ако су искушења и прошла, нека остане у душама нашим сећање на искушења, како бисмо и доброчинства се непрекидно присећајући, непрекидно благодарили Богу који га је дао.