О немоћи ђавола - трећа

БЕСЕДА ТРЕЋА

Да зло (потиче) од лакомислености, а врлина од ревновања,

и да ништа, ни неваљали људи, нити см ђаво не може да нашкоди

ономе који је будан, и доказ (за то) на основу разних места

(у Св. Писму), а и из онога што се десило Адаму и Јову.

Прекојуче, за вашу љубав, започесмо беседе о ђаволу; други су, пак, прекојуче, док је овде започињана беседа, седећи у позориштима посматрали светковање ђаволу, они су учествовали у песмама прељубничким, ви сте заједничарили у слушању ствари духовних, они су кусали скверну ђаволску, а ви се наситисте миомира духовног. А ко их јепустио да одлутају? Ко их је одвојио од светога стада? Даих ђаво није преварио? А како вас није преварио? Исти сте људи, и ви и они, мислим по природи; исту душу имате и ви и они, исте жеље имате, оне по природи, како, дакле, нисте на истом ви и они? Но, пошто вама и њима нису исти слободни избори воље, због тога су они у обмани, а ви сте изван обмане. Не говорим то ослобађајући опет ђавола оптужби, него настојећи да вас ослободим сагрешења. Ђаво је неваљао, то и ја признајем, али је неваљао себи, не нама – ако будемо трезвени; таква је, наиме, природа зла, оно је погубно онима који га себи стичу, а врлина насупрот, она може да користи не само онима који је себи стичу, него и ближњима. А да би ти знао да онај који је зао – јесте себи зао, а који је добар – јесте добар и другима, наводим ти сведочанство из Прича. Дете, вели, ако постанеш зао, сам ћеш трпети зла, а ако будеш мудар, бићеш мудар и себи и ближњему (Приче 9,12). Преластише се у театрима, али ви се не преластисте. То је демонстрација најважније ствари, јасан доказ и непобитна рачуница да је свуда главни слободни избор воље. Ти се сaм користи тим начином доказивања; ако видиш човека који живи у злу, доказанога у сваком неваљалству, како баца кривицу на Промисао Божији и говори да је Бог нашу природу препустио нужности усуда и судбине и тиранији демона, и у свему са себе скида кривицу и преноси је на Творца и Онога који о свему промишља, запуши му уста, не речју, него делом, показавши да други раб Божији живи у врлини и пристојности. Нема потребе за дугим беседама, нема потребе за замршеним извођењем доказа, нити силогизмима; доказ бива посредством делa. Кажи му: „И ти си раб Божији, и он је раб Божији, и ти си човек, и он је човек, у истом свету живиш, под истим небом једеш исту храну, како то да ти живиш у неваљалству, а он у врлини?“ Због тога је Бог и допустио да неваљали буду помешани са добрима, и није неваљалима дао једну земљу, а добре настанио у другу, него је помешао ове са онима, чинећи многу корист. Добри се, наиме, показују изврснији када се, налазећи се међу онима који их спречавају да исправно живе и који их вуку ка неваљалству, чврсто држе врлине. Јер треба и подвајања да буду међу вама, како би они честити међу вама постали видљивији (уп. 1Кор 11,19). Није ли, дакле, неваљалце оставио у свету и зато да би добри више заблистали. Видиш ли колика је то корист? Али, не корист од неваљалаца, него од мужевности добрих. Због тога се дивимо Ноју, не само што је био савршен, него што је сачувао врлину у поколењу оном развраћеном и неваљалом, кад није имао пример врлине, када су га сви позивали на неваљалство, а он дође до потпуне супротности онима, као неки путник који путем ходи насупрот јурњавом ношеном великом мноштву. Због тога није напросто казано: Ноје праведни, савршени, него је придодано: у поколењу његовом (уп. 1Мојс 6,9), у оном развраћеном, изгубљеном, кад не беше никакве бриге о врлини. Добрима, дакле, то беше користод неваљалих; а тако и стабла од супротног ветра бивају снажнија. А и неваљали имају користи од измешаности са добрима, устручавају се, стиде, црвене од њих, па ако и не одступе од зла, ипак, дрзну се да учине оно што чине – потајно. А није мала ствар не показивати безакоње слободно; јер живот ових других (тј. добрих) постаје судија њихове злоће. Чуј, ниме, шта они кажу о праведнику: Тежак нам је и кад га гледамо (Прем 2,15). А није незнатан почетак исправљања то што их гризе присуство (добрих), да их, наиме, није гризао призор праведника, не би узвикнули те речи; а грижа, и устручавање, и савест од присуства онога – није мала сметња употреби неваљалства са бестидношћу. Виде ли колика је корист и добрима од неваљалих, и неваљалима од добрих? Због тога их Бог није раздвојио, него их је оставио помешане.

2. Иста та реч, дакле, важи и о ђаволу. Он је њега и оставио да буде овде зато да би те учинио снажнијим, да борца учини блиставијим, да бојне награде буду веће. А кад неко буде говорио: Због чега је Бог оставио ђавола? Ево ове речи му казуј: трезвенима и онима који пазе он не само да не штети, него им још и доноси корист, не својом вољом, јер је она зла, него по храбрости њиховој, јер су се неваљалством његовим послужили како треба. Будући да је он на Јова ударио, не зато да га учини блиставијим, него да му подметне ногу, због тога је он неваљао, због те такве воље и избора; па ипак, он нимало не нашкоди овоме праведнику, него Јов још и више доби од те борбе, што, дакле, и показасмо: те и демон показа неваљалство, и праведник показа мужевност. Али, кажеш, и обара многе; услед слабости њихове, не услед властите снаге; јер и то се већ показало на многима. Исправи, дакле, себи вољу и никада и ни од кога нећеш претрпети штету, него ћеш се окористити највећим добрима, не само од добрих, него и од неваљалих. Због тога је, као што сам претходно казао, Бог оставио људе да живе једни са другима, а понајпре добре са неваљалима, како би они и њих привели властитој врлини. Чуј, дакле, шта ученицима говори Христос: Царство Небеско је слично жени, која узевши квасац стави га на три копање брашна (уп. Мт 13,33). Праведници имају моћ коју и квасац, да оне неваљале преокрену ка сопственој каквоти. Него, праведници су малобројни – и квасца је, наиме, мало; то, међутим, што га је мало не штети тесту, него та маленост сво брашно према себи измени посредством моћи коју има у себи. Тако и моћ праведникa, она нема снагу у количини, него у благодати Духа. Дванаест је било апостолa, видиш ли како мали квасац? Читава икумена беше у безверју, видиш ли колико је то тесто? Оних Дванесторица, међутим, читаву ту икумену окренуше према себи. Квасац и тесто су исте природе, али не исте каквоте; због тога је Бог међу праведницима оставио неваљале, како би, као што су исте природе са праведнима, постали и истог избора воље. Тога се присетите, тиме затворите уста лакомисленима, распуснима, немарнима, онима који оклевају пред напорима врлине, који осуђују заједничкога Господа. Сагрешио си, вели Писмо, смири се, не домећи друго теже сагрешење; сагрешити – то није толико страшно, колико (је страшно) – после греха осуђивати Господа.

Наставак у штампаном издању.