БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ПРВА
Поводом доласка епископа Флавијана
и царевог измирења са градом, и онима који су,
преступајући, пообарали статуе.
Изреком којом сам у време опасности увек имао обичај да започенем (обраћање) вашој љубави, истом том изреком и данас започињем беседу упућену вама, те ћу, заједно са вама, рећи: „Благословен Бог“ који нас је удостојио да овај празник данас савршимо у благодати и радости многој, који је вратио главу телу, пастира овцама, учитеља ученицима, војсковођу војницима, архијереја јерејима; благословен Бог који чини неупоредиво много више од онога што тражимо или замишљамо (уп. Еф 3,20). Јер нама се чинило да је, за сада довољно ослобођење од постојећих зала, за то смо на коленима молили, а човекољубиви Бог, који давањем у изобиљу многом увек надмашује тражења наша, Он нам је, мимо сваке наде, вратио и оца нашега. Јер ко би очекивао да ће у тако мало дана он и поћи (на пут), и разговарати са царем, и разрешити нас страхотa, и опет се тако брзо вратити к нама, да му пође за руком да овде стигне пре Свете Пасхе и саврши је заједно са нама? Али гле, зби се то што се није очекивало, добисмо оца, те убирамо још веће задовољство сада када га добисмо мимо наде. И заиста, за све то захвалимо човекољубивоме Богу, и задивимо се сили и човекољубљу Његовом, и мудрости и бризи коју је показао о (нашем) граду. Јер ђаво се прихватио да га читавог разоридрским оним делима[1],а Бог и град, и јереја[2], и цара украси том несрећом и све их показа блиставијима. Град (наш) се, наиме, прославио тиме што је, када га је стигла таква опасност, прошавши мимо све људе на власти, окружене богатством многим, који од цара имају велику моћ, прибегао Цркви и јереју Божијем, и са вером многом себе закачио о вишњу наду. Када су, после одласка заједничког нам оца (тј. епископа Флавијана), многи доводили у пометњу људе у тамници и говорили како цар неће одустати од гнева, него ће се још више наљутити и донети одлуку о разарању читавог града, и помињали и друге ствари, од ових горе, затвореници од таквог говоркања не постадоше нимало плашљивији, него док смо им ми говорили како су то лажни гласови и опсена ђавола који хоће да вам запоседне мисли, они су нама говорили: „Ништа нам не треба утеха речима, јер ми знамо чијој смо власти прибегли и за коју наду смо себе везали, везали смо спасење своје за свето сидро, нисмо га поверили човеку, него свемогућем Богу. Зато имамо поуздања да ће крај свакако бити ваљан, јер није могуће, није могуће да се таква нада икада изјалови“. Уместо коликих венаца, уместо коликих похвала ће то достати граду? Колику наклоност код Бога ће му прибавити и у осталим стварима? Јер није, није могуће тек било којој души бити трезан у навали искушења, и гледати према Богу, и насмејавши се свим људским стварима, дограбити се тог савезништва. Град наш се, дакле, тако прослави, а и јереј, опет, не мање него град, јер он је душу своју дао за све, и док су га многе препреке спречавале – зима, старост, празник, ништа мање и сестра на издисају, он биизнад свих тих препрека, и не рече себи: „Чему ово? Једина сестра која ми је остала, која је заједно са мном носила јарам Христов, која је живела заједно са мном толико времена, сада је на изди1сају, а ја ћу, оставивши је, отићи одавде, и нећу видети када издахне и испусти последњи глас? А она ме је свакога дана молила да јој склопимо очи и саставим и покријем уста, и побринем се за све друго око погребења; а овако, као усамљеница нека без заштитника, ништа од тога неће имати од брата од којега то понајвише жуди да добије, него кад испусти душу неће видети онога који јој је од свих милији? Од коликих смрти јој то неће бити теже? Да је, наиме, (она) остала далеко од мене, није ли требало дотрчати и све учинити и претрпети и тако јој учинити ту милост? А овако, уз њу будући, оставићу је на цедилу, и оставивши је отићи? И како ће она после тога поднети (следеће) дане?“ Он, међутим, не само да ништа од тога није казао, него није ни помислио, и давши предност страху Божијем пред сваким сродством, добро ја знао да, као што олује чине да се покаже кормилар, и опасности – војсковођа, тако и искушења (чине да се покаже) јереј. Сви, вели он, гледају у нас, и Јудеји и Јелини, немојмо им покварити наду у нас, нити превидети такав бродолом, него препустивши све наше (послове) Богу, дајмо и сaм живот. Запази и великодушност јереја, и човекољубље Божије – оним што је презрео, тиме се насладио, како би добио плату за усређе и како би посредством те насладе мимо очекивања, добио веће задовољство. Он се, ради спасења града, подухватио тога да Празник проведе у туђини, далеко од својих, а Бог нам га је пре Пасхе вратио, да тај заједнички Празник проведе са нама, како би имао и награду за слободни избор воље, и уживао већу радост. Није се побојао доба године – и сво време путовања било је топло; није се осврнуо на старост – и као младић у напону снаге, тако је са лакоћом пропутовао тај дуги пут, није помислио на смрт сестре, нити се осети слаб – и вративши се живу је затече, и све што је презрео (спасења града ради) све је затекао.
2. Јереј тако изађе на добар глас и код Бога и код људи, а цара ова ствар украси блиставије него круна. Најпре, јер је тада постало јасно да милост коју не чини ником другом, ту милост он чини јерејима, а онда, што је врло брзо и милост показао и гнев разрешио. Да бисте, међутим, јасније познали и великодушност цареву, и мудрост јерејеву, а пре и једног и другог, човекољубље Божије, допустите ми да вам испричам понешто од онога што се тамо десило. Рећи ћу вам шта сам сазнао од некога ко је тамо био, јер отац нам није казао ништа, ни мало ни велико, него опонашајући Павлово великодушје, он увек прикрива сопствена добра дела, а онима који су га са свих страна запиткивали шта је казао цару, и како га је убедио, и како је одагнао сав гнев његов, ове је речи говорио: „Ми ништа нисмо допринели тој ствари, него је сам цар, пошто му је Бог смекшао срце, још и пре наших речи оставио сав гнев и разрешио жестину, те када је говорио о ономе што се десило, као да је неко други увређен, тако је, без гнева причао о догађајима“. Оно што је, међутим, он сакрио због смиреноумља, то је Бог извео на среду. А шта је то? То ћу вам исприповедати вративши беседу мало уназад.
Наставак у штампаном издању.
[1] Рушењем царских статуа.
[2] Тј. епископа Флавијана.