БЕСЕДА ДВАДЕСЕТА
Да није довољно постити Четрдесетницу и моћи се причестити,
него је најпре потребна врлина душе, и како је могуће не злопамтити,
и да је тај закон Богу реч многа, и да злопамћење и пре геене
кажњава људе њиме захваћене, и о уздржању од заклетава,
и о онима који нису успели не заклињати се.
Време поста нам се примиче крају, предајмо се, дакле, и ми већој врлини. Јер као што тркачима нема никакве користи од многих тркa (на тркалишту) ако остану без награда, тако и нама неће бити никакве користи од многих напора и мука од поста ако не будемо могли да узмемо учешћа на Светој Трпези са чистом савешћу. Пост и Четрдесетница, и сабрање током толиких дана, и слушање (проповеди), и молитве, и поуке – све то постоји због тога да се таквим ревновањем Божанских заповести, на сваки начин скинувши са себе сагрешења која су нам се током читаве године накачила, са слободом духовном благочестиво причестимо бескрвном оном Жртвом; а ако није тако, залуд, улудо и ни на шта корисно смо се подвргли толиком напору. Дакле, свако за себе нека размисли који је недостатак исправио, које добро је стекао, који грех је одбацио, коју мрљу је спрао, у чему је постао бољи; па ако би нашао да је од поста у тој ваљаној трговини добио нешто више, и ако види код себе да је уложио бригу многу око тих рана – нека приступи; а ако је остао безбрижан, имајући само да покаже пост и ништа друго од добрих дела, нека остане ван, и нека уђе онда када очисти сва сагрешења. Нека се нико не ослања само на пост ако је остао не исправивши неваљалства (своја). Јер човек који не пости можда добије опроштај изговарајући се болешћу тела, а онај који не исправи код себе недостатке, томе је немогуће да добије оправдање. Ниси постио због слабости тела, због чега се, кажи ми, ниси измирио са непријатељима својим? Да нећеш и овде да се изговориш слабошћу тела? А опет, ако истрајаваш имајући (у себи) оговарање и завист, коју ћеш, кажи ми, имати одбрану? Јер у овим недостацима никако се не може прибећи телесној слабости. А и то је било дело човекољубља Христовог, то што најважније заповести, оне које држе наш живот, никакву штету не трпе од телесне слабости.
Кад су нам, дакле, сви свештени закони једнако потребни, а понајвише од свих онај који заповеда немати ниједног непријатеља, нити непрестано истрајавати у гневу на некога, него се одмах измирити, хајде онда да вам данас говорим о тој заповести. Јер као што је блуднику и богохулнику немогуће да узме учешћа у Светој Трпези, тако је и ономе који има непријатеља и злопамти, немогуће да узме Свето Причешће – и с пуним правом. Онај који је извршио блуд и прељубу, чим је задовољио пожуду, учинио је крај сагрешењу; па ако би, отрезнивши се, хтео да се подигне из тог пада показујући покајање много, он има неку утеху; а који злопамти, он свакога дана чини грех, и никако га не завршава. Тамо се десио преступ, и грех бидовршен, а овде се грех свакога дана трпи, какав ћемо, кажи ми, имати опрост својевољно себе предајући таквој дивљој звери? И како ти то хоћеш да Господар према теби буде питом и благ, када си сaм према себи сличноме робу тежак и без разумевања? Него, тај теби сличан роб те је увредио? Па и ти Бога често вређаш. А где је то роб једнак господару? И сaм си га можда у неким стварима негде увредио, те се наљутио, а ти вређаш Господара који ти није нанео неправду, нити увреду, него ти свакога дана чини добро. Замисли, наиме, кад би Бог хтео да са строгошћу испита оно што се противЊега дешава, ни један дан не бисмо живели. Јер на сагрешења, вели Пророк, ако будеш гледао, Господе, ко ће опстати? (уп. Пс 129,3). Да занемарим све друго што зна савест сваког појединог од грешникa, и за шта нема људи као сведокa, него једино Бог, ако бисмо затражили рачун за ово што је очигледно и признато, који ћемо опроштај у тим стварима имати? Ако би испитао нашу лакомисленост у молитвама, и небригу, да када станемо пред Бога и зазивамо Га не одајемо Му ни толико поштовања и части колико робови господарима, колико војници заповедницима, колико пријатељи пријатељима? Јер када разговараш са пријатељем чиниш то са пажњом, а када говориш Богу о сагрешењима, тражећи разумевање за толике преступе и да те удостоји праштања, често показујеш лакомисленост, док ти колена леже на земљи, пушташ да ти разум блуди свуда по тргу и дому, а уста ти брбљају залуд и улудо, и то нам се дешава не једном или два пута, него често. Ако, дакле, само то Бог буде хтео да истражи, да ли ћемо имати извињења? Да ли ћемо моћи да се оправдамо? Ја бар, мислим да не!
2. А шта ако би извео на среду све ружно што свакога дана говоримо једни о другима, и оне неумесне судове којима осуђујемо ближњега немајући другога посла, него будући као некакви љубитељи тужакања и пребацивања, шта ћемо моћи да кажемо у своју одбрану? А ако би испитао радознале погледе наше, и неваљале жеље које држимо у разуму често обузети срамним и нечистим помислима услед радозналог лутања очију – коликој бисмо се изложили казни? Па ако би нас испитао због псовки? Јер вели Он: који каже брату своме „будало“, биће крив огњу геенском (Мт 5,22), да ли ћемо бити у стању да отворимо уста? Или уопште заустити и казати нешто, велико или мало? А празнословље кога се држимо и кад се молимо, и кад постимо, и кад дајемо милостињу, ако бисмо испитали – не кажем Бог, него ми сами који смо сагрешили – да ли бисмо могли да погледамо у небо? А лукавства која снујемо једни другима, сад хвалећи брата када је присутан, и разговарајући са њимкао са пријатељем, а кад је одсутан оптужујући га, да ли ћемо поднети казне за то? А заклетве, лажи, кривоклетства, неоправдане срџбе, завист коју често осећамо према онима којима добро иде, не само према непријатељима, него и према пријатељима? И то што се сладимо кад други зло страдају, и туђе невоље сматрамо утехом за властите несреће? Ако би затражио да положимо рачуне за небригу на сабрањима, шта бисмо претрпели? Јер ваљда сте видели да често, док сaм Бог говори свима нама кроз Пророка, ми са ближњим водимо многе и дугачеке разговоре о стварима које нам нимало не приличе. Ако би Он, дакле, оставивши по страни сва друга, пожелео да затражи казну за нас само за то сагрешење, која ће нам бити нада у спасење? А немој мислити да је тај преступ мали, него ако хоћеш да сагледаш сву његову величину, испитај исто то код људи, и тада ћеш видети величину тога греха.