БЕСЕДА ОСАМНАЕСТА
О напред помињаној претпоставци побуне, о посту,
и о апостолској изреци: Радујете се свагда у Господу (Флп 4,4)
Видех многе како се радују и једни другима говоре: „Победили смо, надвладали смо, убисмо половину поста“. Те такве молим да се не радују што су убили половину поста, него да пазе на то да ли су убили половину сагрешењa, и тада да се радују, јер то је достојно задовољства, то је оно што се тражи и због чега све бива – да недостатке наше исправимо, како из поста не бисмо изашли онакви какви смо у пост ушли, него умивени и скинувши са себе све наше неваљале навике, тако да проведемо свети онај Празник[1]; ако не буде тако, неће нам бити никаве користи, него штете највеће од претходног поста. Немојмо се, дакле, радовати што смо довршили ту дужину поста, јер то није ништа велико, него се радујмо када га довршимо са добрим делима, како би и када он прође, просијавала корист од њега. И корист од зиме се понајвише показује тек онда када она прође, јер зелена поља и дрвеће зелено од лишћа и плодова изгледом својим казују корист која им је настала од зиме. Управо то нека буде и са нама. Јер и ми смо у зиму уживали непрекидне и узастопне кише, имајући током трајања поста непрекидне поуке, те примисмо семе духовно, и искрчисмо трње раскалашности. Истрајавајмо, дакле, чувајући то што смо прихватили (у себе) са строгошћу, како би, када прође пост, проклијао плод поста, те да се због добара која смо пожњели у посту, сетимо и самога поста. Ако себе тако припремимо, и следећи пост ћемо опет прихватити са задовољством. Јер гледам многе како су тако малодушни да већ у овој, брину о следећој Четрдесетници, и многе сам чуо како говоре да после окончања поста не осећају задовољство од опуштања, због бриге о следећој години. Шта би то могло бити, кажи ми, малодушније од тога? И шта је узрок томе? То што се, када дође пост, не трудимо око тога како да ваљано уредимо ствари душевне, него пост ограничавамо само на уздржавање од јелa.
И тако, ако бисмо из њега побрали нешто велико за поправљање нарави, и ако бисмо се свакога дана помолили да дође пост, кад на самим делима добијемо осећај добрих дела његових, никада не бисмо одбацили жудњу за њим, не бисмо, док га очекујемо, постали невесели и невољни. Јер онога који је у ваљаном стању, сходно разуму, и који води рачуна о својој души, ништа од постојећих ствари неће моћи ражалостити, него ће уживати чисто и непрекидно задовољство; а да је то истина, чусте од Павла који нам данас препоручује и говори: Радујте се свагда у Господу, и опет ћу рећи, радујте се (уп. Филиб 4,4). И знам да се многима чини да је немогуће то о чему (Павле) говори, како и на који начин ће се неко, велиш, човек будући, радовати непрекидно? Можда ће неко рећи: није тешко радовати се, али радовати се непрекидно, то ми се чини немогућим, јер окружују нас многе принуде туге. Човек је остао без деце, или жене, или блиског пријатеља, потребнијег му од сваког рођака, или је претрпео губитак новца, или га је напала болест, или је претрпео друго неко такво стање ствари, или је отрпео бол због увређеног достојанства, или (је наступила) глад, или куга, или неподносив порез, или домаћи послови – не бисмо ни стигли да набројимо све што нам обично наноси бол и у личном и у јавном животу. Како је, велиш дакле, могућесвагда се радовати? Могуће је, човече! А да није могућеПавле то не би препоручио, нити би то саветовао човек који ужива (толику) духовну мудрост. Због тога сам вам непрекидно говорио, и нећу престати да говорим: оно што нигде, ни од кога другога не можете научити, о томе вам је овде допуштено философирати. Јер сви жуде за задовољством и радовањем, због тога све чине, и говоре, и уређују. Трговац плови због тога да би згрнуо паре, а паре сабира како би се, имајући их пред собом, радовао. И војсковођа војује због тога, и земљорадник због тога ради земљу, и сваки занатлија је због тога ту, и властољубци власт због тога воле, како би славу задобили, а хоће да уживају у слави како би се радовали; и човек ће видети да нам је у сваком послу циљ да до тога стигнемо, и свако се гледајући у то[2] труди да посредством многих средстава дође до тога.
Радост, као што рекох, воле сви, али не могу сви да је достигну, јер не знају пут који до ње води, него многи сматрају да је богатство узрок радости. А ако би оно било узрок, нико ко је стекао паре никада не би туговао; међутим, многи од људи богатих сматрају да живот није за живљење, и прижељкују небројене смрти ако осете неки неуспех, и људи који жестоко тугују – понајвише од свих су они. Немој да гледаш на гозбе њихове, нити на ласкавце и удворице њихове, него на ствари које се из тога изроде: увреде, потказивања, опасности, сукобе, и што је од тога много теже, то је што и мимо намере, када дође до таквих промена, не знају да љубе мудрост, нити да мужевно носе то што их је задесило. Због тога им се страхоте не показују толике, колике су по природи, него им се и оно што је лако подносиво сада чини да је несносно. Као што код сиромаха бива супротно, и ствари непоправљиве показују се подносиве, јер су се на многим таквим већ извежбали; не чини, наиме, толико природа самих ствари, колико расположење оних који трпе, то да ли ће се зла која наиђу на нас показати велика или мала. Али да не бих наводио примере и за једнои за друго из давнине, говорићу о ономе што се нама дешава. Видите, дакле, сви сиромшни људи се извукоше, и народ се ослободи опасности, а они који су водили градске послове, власници коњa, судије на играма, и људи на другим положајима, они сада настањују тамницу и страхују од најгорег, те сами полажу рачуне за оно на шта су се сви дрзнули, и непрекидно живе у страху, и сад се налазе у стању јаднијем од свих, не због величине опасности, него због претходног живљења у раскоши.
Наставак у штампаном издању.
[1] Пасху, тј. Васкрс.
[2] Да се радује.