О статуама - петнаеста

БЕСЕДА ПЕТНАЕСТА

Још о несрећи града Антиохије, и да је страх свуда на корист,

и да је жалост кориснија од смеха, и на изреку која говори: Знај

да корачаш посред замки, и да је заклети се горе него убити.

Требало је и данас, а и прошле суботе покренути беседу о посту, али нека нико не сматра да је ово што говорим неблаговремено. Јер у дане поста нам не треба савет и наговор на пост, онда када и само присуство тих дана и оне који су жестоко запуштени побуђује на подвиг поста. Но будући да многи људи, намеравајући да ступе у пост, као да ће желудац предати некаквој дуготрајној опсади, себе за то спремају прихвативши се прејадања и опијања, а опет, када заврше пост, као да су се ослободили неке дуготрајне глади и тешке робије, тако трче к трпезама са недоличношћу многом, као да се труде да корист коју су имали од поста опет униште неумереношћу преједања – било је неопходно и тада, а и сада започети беседу о уздржању. А ипак, нити смо пре неки дан казали нешто такво, нити ћемо сада казати, јер страх од претеће несреће довољан је да уместо сваког наговора и савета уразуми душе свих. Ко је, наиме, тако јадан и кукаван да у оволикој бури пијанчи? Ко је тако безосећајан да док се град тако тресе, и док му прети такав бродолом, не буде трезвен и будан, и ко се неће од такве агоније поправити боље него од свакога наговора и савета? Беседа неће бити у стању да учини онолико колико ће учинити страх, а то се може показати на оном што сесада дешава. Колико смо речи потрошили, колико, наговарајући оне лакомислене, и саветујући их да оставе позоришта и тамошње раскалашности – и нису издржали, него су вазда до дана онога1) заједно трчали на гледање тих безаконих игара, те се збор ђаволски супротстављао пуноти Цркве Божије, и овдашњем псалмопојању супротстављали су се тамошњи узвици, извикивани са жестином многом; али гле, сада када ми ћутимо и ништа о томе не говоримо, они сами су затворили позорницу, а и хиподром је постао неприступан; пре су многи од нас трчали к њима, а сада су сви оданде прибегли у цркву, и сви химнама славе нашега Бога. Видиш ли колика корист настаде од страха? Да страх није добар, очеви не би поставили васпитаче деци, законодавци не би поставили владаре државама. Шта је теже од геене? Али ништа није корисније до страха њенога, јер страх геенски доноси нам венац Царства. Где је страх, тамо нема зависти, где је страх, тамо не досађује љубав према новцу, где је страх тамо се угасио гнев, смирена је неваљала пожуда, прогнана је свака неразумна страст, и као што се близу куће стално наоружанога војника не јавља разбојник, нема провалника, нити икога другога који би се дрзнуо на таква злодела, тако и од страха који нам је захватио душе, ниједна од ропских страсти неће нам лако приступити, него све оне беже и узмичу одасвуд гоњене тиранијом страха. И није то само оно што добијамо од страха, него и друго нешто, од овога много веће. И заиста, он не само да уклања неваљале страсти, него са лакоћом многом наводи на сваку врлину. Где је страх, тамо је и ревновање милосрђа, и напон молитве, и топле сузе које једна другу стижу, и уздаси који са собом носе скрушеност многу. Јер ништа тако не прождире грехове, а врлину не чини да узраста и цвета као природа непрекиднога страха; због тога је ономе који не живи у страху немогуће исправити се, као што је ономе који живи у страху немогуће стално грешити.

Немојмо, дакле, туговати мили моји, нити духовно падати код ове садашње муке, него се задивимо умешности мудрости Божије. Оним, наиме, чиме је ђаво очекивао да ће наш град оборити, тиме га је Бог подигао и исправио; јер ђаво је надахнуо неке људе ван закона на увреду статуама царским, како би и сaм темељ града био уклоњен, а Бог је управо исти тај догађај искористио да нас у већој мери уразуми, страхом од очекиване претње избацујући сваку лакомисленост, и десило се супротно од онога што је демон хтео, на шта се он сaм спремио. Јер град наш сваким даном се чисти, и уски пролази и широке улице и тргови ослободили су се блудних и саблажњивих песама, те где год човек да погледа – литије, и молитве, и сузе уместо неумеснога смеха, и речи пуне мудрољубља уместо речи срамних, и читав нам је град постао Црква; радионице су затворене, те сви проводе време у јавним литијама, и призивају Бога једним заједничким гласом са спремношћу многом. Која би беседа икада успела да учини то? Који наговор, који савет, за које време?

2. Заблагодаримо због тога, немојмо да будемо зловољно и несрећни. Јер да је страх добар, томе нас је поучило и ово казано, а послушај и Соломона који о страху тако философира, Соломона који је живео у свакој раскоши и уживао сигурност многу. Шта он, дакле, вели? Боље је ићи у дом туге, него ићи у дом смеха (Проп 7,2). Шта то говориш, кажи ми? Боље је ићи тамо где је кукњава, и сузе, и запомагања, и бол, и толика несрећа, него тамо где је игра, и свирка, и смех, и раскалашност, и преједање, и пијанство? Да, вели. Због чега, реци, и зашто? Јер се тамо рађа пијана свађа, а овде разборитост, и ако неко оде на гозбу човека имућног, неће више свој дом гледати са истим задовољством, него ће се нерадо вратити жени, нерадо ће учествовати на сопственој трпези, и биће незадовољан и послугом, и децом и свиме што је у дому његовом, по благостању других добро познавши сопствено сиромаштво. И није само то страшно, него и то што он често оговара онога који га позива на гозбу, и уопште, кући ће се вратити ништа добро не добивши.

А код оних који тугују не може се ни на шта такво указати, него је ту мудрољубље много, а многа и разборитост. Јер чим човек закорачи у предворје дома у коме је покојник, и види овога положеног без гласа, и жену која чупа косу, гребе образе, крши руке, снебива се, туробно гледа, свако од оних који ту седе ближњему ништа друго не казује него: „Ништа смо, и неваљалство наше је неизрециво“. Шта би то било мудрољубивије од тих речи, када познамо и безвредност природе, и одбацимо неваљалство, те сматрамо да постојеће ствари нису ништа, када другим речима, а истом памети, исказујемо Соломонову изреку, чудесну ону, пуну мудрољубља многога: Таштина над таштинама, све је таштина (Проп 1,2)? Ко уђе у дом људи у жалости, одмах заплаче над покојником, макар био и непријатељ. Виде ли колико је овај дом бољи од онога? Јер човек тамо, ако је и пријатељ – завиди, а овде, ако је и непријатељ – плаче; а то је оно што Бог највише од свега тражи, не радовати се људима у жалости. И не само та добра се могу одатле побрати, него и друга, не мања од ових. Јер свако ће се тамо присетити својих сагрешења, и Страшнога суда, и полагања рачуна, и пресуде, и макар претрпео небројена зла од других, и имао невоље у дому, као да је узео лек против свега тога, тако се одатле враћа. Јер када помисли да ће мало касније и сам то доживети, а и сви они надмени, и да су све овдашње ствари привремене, биле оне корисне, биле болне, одложивши сваку тугу и оговарање, учинивши душу лаком, и окрилативши, тако ће се окренути своме дому, и тамо ће надаље свима бити питомији, уљуднији, и пријатнији, и мудрољубивији од страха пред будућношћу, страха који је ушао у његову душу и уништио сво тамошње трње.

Знајући све то, он је говорио: Боље је ићи у дом туге, него ићи у дом смеха, тамо је лакомисленост, овде настаје борба, тамо презир, овде страх који нас све учи врлини. Да страх није добар, Христос не би потроши многе и дуге беседе говорећи о тамошњем кажњавању и одмазди. Страх није ништа друго него зид и сигурност, кула неосвојива, јер нама треба сигурност многа, на све стране су заседе многе, као што је и сaм Соломон, опомињући говорио: Знај да корачаш посред замки и да ходаш по одбрамбеном зиду града (Сир 10,18). Гле, гле коликих добара је та изрека пуна, ништа мање од претходне! Урежимо је, дакле, сваки од нас у мисли своје, и носимо је свуда и увек у сећању, и убрзо нећемо грешити. Урежимо је, најпре је научивши са свом тачношћу, јер он није казао: Гледај, јер између замки корачаш, него: Знај! А због чега је казао: знај? Замка је, вели он, прикривена, замка наиме и јесто то када се погибија не показује отворено, нити је штета очигледна, него је са свих страна прикривена, због тога он вели: знај, потребано ти је размишљање много и тачно истраживање.

Наставак у штампаном издању