БЕСЕДА ЧЕТРНАЕСТА
Када се сав народ ослободио страха и стекао самопоуздање,
неки људи опет узнемирише град измишљајући страшне гласине,
те беху осуђени; беседа, дакле, казује о томе и о наговору на незаклињање,
и због тога је наведена прича о Јонатану и Саулу и Јефтају,
и показано колико кривоклетстава настане из једне заклетве.
Није ђаво случајно узнемирио јуче наш град, али нас ни Бог није случајно поново утешио, тако да је и свакоме од нас право време казати оно пророчко: По мноштву болова мојих у срцу моме, утехе Твоје обрадоваше душу моју (Пс 93,19). И Бог нам није показао старање своје о нама само утехом, него и што је допустио немире. Оно што никада нећу престати да говорим, то ћу и данас рећи: не бива ослобођење од страхотa, него њихово допуштење од благоволенија Божијег. Јер кад види како нагињемо ка лакомислености, и како се удаљавамо од зближавања са Њим, и како не чинимо ништа од ствари духовних, Он нас мало стави на муке, како бисмо, уразумивши се тиме, наново још ревније кренули к Њему. И што се чудиш ако Он то чини код нас лакомислених, када је и Павле говорио да је то узрок искушењa, и његових, и ученика његових? Јер када је писао Посланицу Коринћанима, ону другу, овако некако вели: Нећу да сте у незнању, браћо, о невољи која нам се догоди у Азији, да сувише бесмо натоварени, изнад моћи, тако да смо били у недоумици и за живот, чак и сами у себи имасмо осуду на смрт (уп. 2Кор 1,8-9), а оно што говори јесте: стигоше настако велике опасности, да се заситисмо живота, и надаље се више не надасмо да ће бити неке ваљане промене, него да нас свакако чека смрт, ето то значи оно: Сами у себи имасмо осуду на смрт; а ипак, после тог толиког очаја Бог је разрешио буру, растерао облак, и уграбио нас са самих врата смрти; а затим, показавши да је и допуштење да толико поднесе било ствар старања многога, Павле приповеда о користи која је настала од искушења: а то је било – непрекидно гледати у Бога, а не – о себи високо мислити или се узносити. Због тога, казавши: Сами у себи осуду на смрт имасмо, придодао је и узрок. А који је то узрок? Да се не бисмо уздали у себе, вели, него у Бога који подиже мртве (2Кор 1,9). Јер када смо дремљиви и пали, природа искушења нас обично продрма, разбуди и учини побожнијим. Када, дакле, видиш, мили мој, искушење како се сад гаси, а сад опет буди, немој да падаш нити да очајаваш, него имај добре наде, рачунајући у себи на то да нас Бог предаје непријатељима у руке, не мрзећи нас, нити окренувши се од нас, него хотећи да нас учини ревнијим и себи ближим. Немојмо, дакле, да клонемо, нити да очајавамо у погледу промене на боље, него очекујмо да ће убрзо настати мир, па препустивши Богу окончање свих немира који су нас захватили, сами се опет прихватимо уобичајених ствари и поведимо уобичајену беседу.
Хоћу, наиме, да вам опет говорим о истом предмету, тако да из разума вашег истргнем заједно са кореном неваљалу навику заклињања. Због тога је неопходно наново прибећи истој молби. Јер и ономад сам вас позвао да, узевши одсечену главу Јованову, из које још капље топла крв, сваки тако оде кући, и нека замисли да пред очима гледа њу која испушта глас и говори: „Замрзите убицу мога – заклетву“. Јер оно што није учинила оптужба, то је учинила заклетва, оно што није успео гнев тирански, то је нужним начином припремила верност заклетви. И када је тиранин јавно, да сви чују, био изобличен, мужевно је поднео тај прекор, а кад је себе убацио у нужност држања заклетве, тада је одсекао главу оног блаженог човека. Исто то, дакле, и сада молим, и нећу престати да молим, тако да куда год да се запутимо, ходећи и ту главу да носимо, и да је свима показујемо како вапи и осуђује заклињање. Па макар били и веома лакомислени и лакоумни, видећи очи оне главе како нас страшно гледају и бране заклињати се, уразумивши се тим страхом јачим од сваке узде, лако ћемо моћи задржати и одвратити језик од нагона за заклињањем. Заклетва, наиме, не носи само ту страхоту што и погажена и одржана излаже казни људе њоме везане, што се не може видети ни код једног од осталих грехова, него и друго једно зло, од овога не мање. А које је то? То што ни онима који хоће, ни онима који се труде, често није могуће одржати заклетву. Јер најпре, онај који се напрестано заклиње, вољно и невољно, не знајући и знајући, трудећи се и шалећи се, често понесен гневом, и услед многих других ствари, свакако ће се криво заклети. Томе нико неће противречити, тако је јасно и очигледно да је често заклињање нужним начном – лажно заклињање. А друго, што ако и не би, понесен гневом, нити невољно, нити у незнању то претрпео, услед саме природе ствари, биће свесно и својевољно свакако принуђен да погази заклетву. Често код нас на дому, док ручамо, а неки од слугу нешто скриви, жена се закуне да ће га дати да буде ишибан, а муж се затим закуне на супротно, и те супротности се онда надмећу и не мењају. И ту онда, шта год да они учине, нужним начином дође до гажења заклетве, јер ни ако они хоће, ни ако се труде да одрже заклетву, они то надаље не могу, него шта год да буде, једно од њих ће запасти у кривоклетство, или још боље – обоје! А како, ја ћу вам рећи, јер то и јесте оно парадоксално. Ко се заклео да ће слугу или слушкињу дати на шибање, а затим био спречен да то учини, сaм се криво заклео не учинивши оно на шта се заклео, а опет, и на онога ко га је у томе омео и спречио да изврши заклетву, он преноси оптужбу за кривоклетство. Јер нису само они који се криво куну, него и они који су друге људе натерали на такву изнудицу, одговрни за исте оптужбе. И не само у домовима, него и на трговима ће човек видети да се исто то дешава, а понајвише у свађама, када се људи, тукући се међусобно, закуну на супротно – један да ће пребити оног другог, а други да неће дати да буде пребијен, један да ће узети огртач, а други да га неће дати, један да ће затражити новац натраг, а други да га неће дати, и надмећући се заклињу се и на много шта друго што је узајамно супротно. Човек ће видети да се исто то догађа и у занатским радњама и училиштима. Наиме, често се мајстор закуне пред учеником да га неће пустити да једе и пије пре но што заврши сав дати му посао. То често учини и педагог пред младићем, и госпођа пред слушкињом, а када падне вече, и посао не буде завршен, нужно је или да глађу буду уморени они који посао нису довршили, или да они који су се заклели прекрше заклетву. Јер зли онај демон који нас вазда колеба при добрим делима, ставши ту поред и чувши изнудицу заклетава, одговорне баца у лакомисленост, или испослује и другу једну тешкоћу, тако да када дело не буде извршено, настану и ударци, и увреде, и кривоклетства и небројене друге страхоте. Јер као што деца вукући дугачак истрошен конопац једна с једне, друга с друге стране са силом многом, сва попадају на земљу када конопац пукне на средини, те једна повреде главе, а друга неки други део тела, исто тако бива и са људима који се закуну на супротне ствари – када заклетва пукне услед изнудице самих ствари, и једни и други падају у бездан кривоклетства, једни самим кривоклетством, а други тиме што су другима били узрок кривоклетства.