БЕСЕДА ДВАНАЕСТА
Још једном благодарење Богу због опроштаја онима
који су сагрешили према цару, и о природословљу творевине,
и да је Бог, створивши човека, уметнуо у њега природни закон,
и о труду одустајања од заклињања.
Јуче сам казао: Благословен Бог, а и данас ћу опет исто то рећи. Јер ако су страхоте прошле, нека не прође сећање на њих, не да бисмо туговали, него да бисмо благодарили. Јер ако траје сећање на страхоте, искуство страхотa никада нећемо искусити. И шта ће нам искуство, када нас и сећање уразумљује? Као што, дакле, Бог није допустио да нас удаве садашње муке, тако и ми да не допустимо да будемо раслабљени када оне оду. Утешио нас је тада унесрећене, хајде да Му сада, радујући се захвалимо; утешио је нас болне и није нас издао, немојмо, дакле, ни ми себе издати сада када нам добро иде, окренувши се на лакомисленост; Присети се времена туге, вели Писмо, у дан обиља (уп. Сирах 18,25). И ми, дакле, на дан опуштања да се присетимо времена искушења, а и код сагрешења наших да учинимо исто то. Па ако сагрешиш, и Бог ти опрости то сагрешење, праштање прихвати и заблагодари, а сагрешење не понови, не да би себи сатро разум, него да душу научиш да не ликује, нити да опет потпадне под сагрешења. Тако је и Павле учинио, јер казавши: Верна ме прими у службу, додао је: Мене који сам раније био хулник, и гонитељ, и пркосник (уп. 1Тим 1,12-13). Нека се разгласи, вели он, живот слуге, како би се показалочовекољубље Божије. Јер ако сам и добио опроштај грехова, не одбацујем, међутим, сећање на сагрешења. И не само да је то показивало човекољубље Господарево, него је и онога чинило блиставијим. Јер када сазнаш шта је он претходно био, тада ћеш му се више дивити, и када видиш ко је од кога постао[1],тада ћеш га боље прихватити; ако си и био у великим сагрешењима, имаћеш добре наде овде се мењајући, јер поред наведеног, овај пример подстиче и чини да устану и они који су у очајању.
А то ће бити и код нашега града, јер све што се десило доказује врлину вас који сте били у стању да покајањем сузбијете толики гнев (царев), јавља човекољубље Бога, који је ради мале оне промене (ἐξὀλίγηςτῆςἐπιστροφῆς) донео толики облак, а све оне који су у очајању подиже учећи их на нашем примеру да онај који гледа према го.ре, и у Божији подстицај, не може да потоне макар га одасвуд плавили небројени таласи. Јер ко је видео, ко је икада чуо за наша страдања? Свакога дана смо очекивали да град наш буде из темеља разорен, заједно са становницима; међутим, када се ђаво понадао да лађа тоне, тада је Бог донео мирно и ведро време. Немојмо, дакле, заборављати величину страхотa, како бисмо се присећали и величине доброчинстава која нам је Бог учинио, јер ко не познаје природу болести, тај неће знати ни вештину лечења. Исто то да говоримо и деци својој, да преносимо на небројена поколења, да бисмо сви научили како се ђаво потрудио да уклони основ града, и како је Бог успео да град, оборен и пао, поново подигне пред очима свих, и није допустио да га снађе ни случајна штета, него је са великом журбом и страх уништио, и опасност одбио.
Јер оне претходне седмице сви смо очекивали пленидбу наше имовине, и упад војника, и замишљали небројене друге страхоте; али гле, све је то прошло као облак и као сенка која протрчи, кажњени смо само очекивањем страхота, или још боље, нисмо ни кажњени, него поучени, те постадосмо бољи кад Бог смекша срце цару. Говоримо, дакле, стално и свакога дана: Благословен Бог, и пазимо на сабрању са већом ревношћу, и хитајмо ка Цркви, из које нам дође толика корист. Јер ви знате где сте на почетку бежали, где сте притрчавали, одакле вам је дошло спасење. Држимо се, дакле, тога светог сидра, и као што нас оно у време опасности није издало, тако немојмо ни ми њега да оставимо у време опуштања, него останимо ту са свом строгошћу, и свакога дана чинимо сабрања, и молебане, и слушање Божанских речи, и оно време које смо трошили на ствари непотребне, облећући око људи на власти, распитујући се око предстојећих невоља, све то време да трошимо на слушање Божијих закона, а не на неумесну и неразумну забаву, како опет не бисмо себе бацили у изнудицу оног беспосличења.
2. Дакле, у претходна три дана истражили смо један начин богопознања, и довели смо га до краја тумачећи како то: Небеса причају славу Божију (Пс 18,2), и шта је заправо оно што је Павле говорио: Што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види (Рм 1,20), и показали смо како се то Творац прослави стварањем света, а како стварањем неба, земље и мора. А данас, опет мало мудрољубиво побеседивши о истом предмету, пређимо на другу беседу, јер Бог не само да је створио творевину, него ју је припремио да буде родна, и нити ју је сву оставио непокретном, нити јој је читавој заповедио да се креће, него небо стоји непокретно, као што и Пророк вели: Који је поставио небо као избу, и разапео га као шатор над земљом (уп. Ис 40,22), а сунце заједно са осталим звездама трчи свакога дана; и земља је опет чврста, а воде стално иду, и не само воде, него и облаци, и падавине које се непрекидно и узастопно враћају у своје време; и природа падавина је једна, а из њих настају различите ствари, јер у винограду киша постаје вино, а у маслињаку уље, а у другим биљкама се претвара у њихов сок. И утроба земље је једна, а доноси различите плодове, једна је топлота сунчевог зрака, а наразличит начин све плодове чини зрелим, те једне касније, а друге брже доводи до зрелости. Ко се не би томе зачудио и задивио? И још и више, није чудесно само то што је Бог творевину учинио разноликом и различитом, него и што ју је свима распростро као заједничку – и богатима и сиромашнима, и грешницима и праведницима. Што је и Христос Говорио: Сунцем својим обасјава и зле и добре, кишу шаље на праведне и неправедне (Мт 5,45), и напунивши је небројеним живим бићима, и уметнувши у та жива бића природне навике, заповедио нам је једне опонашати, а друге избегавати. На пример: мрав је трудољубив и улаже напоран рад, ако си, дакле, пажљив, од тог живог жића добићеш највећи савет – да се не разнежиш нити избегаваш зној и напоре. Због тога је Писмо на њега упутило лењивца, говорећи: Иди к мраву, о лењивче, и поведи се путевима његовим, и постани мудрији (Приче 6,6). Не желиш се, велиш ти, из Писама учити да је радити добро, и да онај који не ради не треба ни да једе? Не желиш то да чујеш ни од учитељa? Научи се онда од бесловесних бића. А тако чинимо и у домовима, често оне за које се мисли да су важнији и поштовања достојнији, када сагреше, позивамо да гледају на трезвену децу, говорећи им: Гледај на овог мањега од тебе како је марљив и будан. И ти, дакле, од тог живог бића прихвати највећи онај наговор на трудољубље, и задиви се Господару, не само зато што је створио сунце и небо, него и зато што је створио мрава, јер ако и јесте то живо биће малено, али ипак носи са собом многи доказ величине мудрости Божије. Замисли, наиме, како је оно паметно, и зачудио се томе како је Бог могао у тако малено тело да уметне толику непогрешиву жудњу за радом. И од њега се научи трудољубљу, а од пчеле и добротољубљу и трудољубљу и дружељубљу.
Јер она се свакодневно труди и мучи не само за себе, него и за нас, што је понајвише својствено хришћанину, да не ревнује за себе, него и за друге. Дакле, као што пчела облети све ливаде како би другоме спремила трпезу, тако и ти да чиниш, човече, ако си накупио новце – на друге их употреби, ако имаш речи поуке, немој их закопавати, него их понуди онима који имају потребе за њима, ако што друго имаш вишка, буди на корист онима који имају потребу да се окористе напорима твојим. Не видиш ли да је пчела поштованија од других живих бића понајвише због тога, не зато што се труди, него зато што се труди за друге? И паук се, наиме, труди и мучи и по зидовима развлачи фино ткање које надилази сваку женску мудрост, међутим он је животиња без поштовања, будући да то дело његово нама никако не користи. Такви су они који се сатиру и муче за себе. Опонашај безазленост голуба, опонашај љубав према господару магарца и вола, опонашај безбрижност птица, јер може се, може се много тога од бесловесних животиња преузети на исправљање нарави. О овим животињама нам је и Христос говорио: Будите, дакле, вели, мудри као змије, и безазлени као голубови (Мт 10,16).
Наставак у штампаном издању.
[1]Тј. шта је био пре но што је постао апостол.