БЕСЕДА ОСМА
Подстицај на врлину, и на речи:
Иђаше Бог поподне по врту (уп. 1Мојс 3,8),
и о избегавању заклетви.
Сазнали сте претходно[1]на који то начин читаво Писмо носи подстицај и утеху, макар то било и причање историје, јер оно: У почетку створи Бог небо и земљу (1Мојс 1,1), било је излагање историје, беседа је, међутим, показала да је та реченица испуњена утехом, на пример, да је Бог створио двоструку трпезу, простревши истовремено и земљу и море, и двоструку расвету, сунце и месец окачивши одозго, и двоструки ток времена, дан и ноћ израдивши, једно за рад, а друго за одмор. Ноћ нам, наиме, не служи ништа мање од дана, него као што код дрвећа казах да нам она без плода нуде једнаку корист као и она са плодовима, не терају нас да сечамо питомо дрвеће за грађу, и дивље и неприпитомљене животиње нам доносе не мању корист од питомих, страхом нас сабирају у градове, и чине нас опрезнијим, и узајамно ближим, и једне уважбавају у снази, друге ослобађају многих болести, јер лекарски помоћници од њих справљају лекове, а потсећају нас и на древна сагрешења. Јер када чујем: Нека буде страх од вас и зебња код свих звери земаљских (1Мојс 9,2), а онда видим да је та част окрњена, присетим се греха који је раздрешио животињестраха од нас, и укинуо нам власт, и постајем бољи и разумнији, познавши губитак који нам је настао од сагрешења. Дакле, као што рекох, и ове казане ствари, а и друге, од ових бројније, које само Бог који их је створио зна, не доносе у наш живот тек било шта, тако исто нам и ноћ доноси корист ништа мању од дана, јер носи опуштање од напора, и лек од болести. Лекари, наиме, често много шта радећи и справљајући многобројне лекове, нису у стању да болесника ослободе немоћи, а сан, наишавши сaм од себе, раздреши сву болест, и ослободи болеснога небројених напора; ноћ која опушта болне душе није лек само од телесних патњи, него и од душевних болести. Често се деси да неко изгуби сина, и код хиљаде хиљада тешитеља не успе да се уздржи од суза и запомагања, а када наиђе ноћ, устукне попустивши пред принудом сна, склопи капке, и добије неку малу утеху од дневних невоља.
Хајде, дакле, да пређемо на онај предмет због којег смо ове ствари и казивали. Јер добро знам да сви то једва чекате, и свако од вас гори да сазна због чега ова књига није дата у почетку, међутим, ја ни сада не видим да је тренутак за то излагање. Како то? Седмица нам се приближи крају, и бојим се да, дохвативши се тог предмета, одмах затим не прекинем поуку. Јер тај предмет потребује од нас много дана за редом, и непрекидно подсећање, зато ћемо га опет одложити. Али немојте се срдити, дуг ћемо вам свакако отплатити са каматом, јер то доноси корист и нама који треба да платимо; а до тада говорићемо о ономе што је јуче пропуштено. Шта је то јуче било пропуштено? Иђаше, вели Писмо, Бог поподне по врту (уп. 1Мојс 3,8). О чему то, реци ми, говориш? Бог је шетао? Није шетао Бог, јер како да шета Онај који је свуда присутан, и који све испуњава? Него је Адаму уметнуо такав осећај, како би се овај средио, како не би био расут, те да бежање и скривање истури као део одбране и пре Његових речи. Као што се они који треба да буду уведени у судницу и понесу одговорност за сагрешења, пред судијама јављају рашчупани, прљави, унесрећени, скрушени, тако да их и самим држањем наведу на човекољубље и милост и саосећање, тако је и са Адамом било. Јер требало му је да буде уведен у то судиште скрушен, због тога га је Бог унапред стиснуо. Он је, међутим, осетио да неко иде, откуда то да је помислио да Бог иде? Такав је обичај грешника, у све подозревају, од сенке стрепе, сваког каменчића се плаше и сматрају да свако иде на њих. Видевши да многи хитају на другу службу, грешници често помисле да су кренули на њих, и кад неки људи разговарају са другима о другим стварима, они свесни сопственог греха, сматрају да ови о њима разговарају.
2. Такав је грех, када нико не пребацује – одаје се, када нико не осуђује – изриче осуду, и грешника чини плашљивим и кукавицом, као што правичност чини супротно. Чуј како је Свето Писмо описало и кукавичлук грешника, и слободу праведника: Бежи безбожник, вели, када га нико не прогони (уп. Приче 28,1). Како бежи када га нико не прогони? Унутра има гонитеља, тужиоца савети, њега свуда около носи; и као што не може побећи од себе, тако ни од тог гонитеља унутар себе, него где год да пође, мучи се и рану неизлечиву носи; праведник, међутим, није такав, него чуј какав је: Праведник је као лав уверен (исто). Такав је био Илија, видео је, наиме, цара како долази к њему и казује му: Зашто изокрећеш Израиљ? Не изокрећем га ја, вели он, него ти и дом оца твојега (упор. 1Цар 18,17-18). Уистину је праведник овај као лав био уверен. Јер као лав неком кученцету, тако се одупро цару; и премда је онај имао порфирни огртач, овај је, међутим, имао руно овчије, хаљину од порфире часнију. Јер је она порфира изродила тешку глад, а ово руно овчије је ослободило од тих страхота, оно је Јордан поделило, Јелисија учинило двоструким Илијом. О, колика је врлина светих! Не само њихове речи, нити тела, него су и саме хаљине читавој творевини увек предмет поштовања. Овчије руно Илијино је поделило Јордан, обућа тројице младића је погазила ватру, дрво Јелисијево је променило воду, и учинило да се гвожђе подигне из воде, штап Мојсијевје разделио Црвено море, пробио стену, хаљине Павлове су одагнале болести, сенка Петрова натерала смрт у бег. Прах светих мученика прогони зле демоне. Због тога праведници све чине са влашћу, као и Илија, јер он није гледао на круну и спољашњи сјај цара, него је гледао на прње којима била огрнута душа, сасушена, упрљана и у стању јаднијем од сваког осуђеника; па видевши га да је он сужањ и роб страсти, презрео је његову власт. Јер он је, чинило се, цара гледао као на некој сцени, а не у стварности. Каква је, наиме, корист од спољашњег благостања, када је унутра толико сиромаштво? А каква је штета од спољашњег сиромаштва, када је унутра положено толико богатство?
Наставак у штампаном издању.
[1] Види претходну Беседу, гл. 4.