БЕСЕДА ПЕТА
Још један позив народу да мужевно подноси предстојећу претњу,
имајући примере у ономе што се десило Јову и Ниневљанима,
и да се не треба плашити смрти него греха, и шта значи зло умрети,
и о томе да са свом ревношћу треба избегавати заклетве.
Прича о три младића и вавилонској пећи, како се чини, јуче није мало утешила љубав вашу, а тек пример са Јовом и оним ђубриштем, часнијим од сваког царског престола. Јер од гледања престола царског онима који посматрају неће настати никава корист, него једино привремани угођај без икакве вајде, а од гледања ђубришта Јововог човек ће добити сваку корист, и мудрољубље много, и утеху, и у трпљењу смисао. Зато сада многи крећу на дуга прекоморска путовања са крајева земље хитајући у Арабију, како би видели оно ђубриште, и видевши целивали земљу која је прихватила рвања онога победника и од свакога злата драгоценију крв. Јер пурпур није тако блистав како је тада сијало тело оно натпољено не туђом, него сопственом крвљу. А ране оне беху драгоценије од сваког драгог камена. Природа бисерa ништа не користи нашем животу, нити испуњава икакву нужну потребу онима који их имају, а оне ране су утеха у свакој тузи. А како би познао да је ово истина, ако неко изгуби сина законитог и јединца, покажи му хиљаде бисера – неће се утешити, нити ћеш му умањити бол; а подсетивши га на ране Јовове, лако ћеш га моћи утешити, овако говорећи: „Што тугујеш, човече? Ти си изгубиоједно дете, а блажени онај човек, после губитка читавог хора деце, задоби ударац и у само тело, и го седе на ђубриште обливен одасвуд гнојем, док му се тело за кратко време не изможди, он – праведан, исправан, побожан, који се уклања од сваке зле ствари (уп. Јов 1,1), и који Бога има за сведока у врлини“. Ако би му то рекао, угасићеш сву тугу јадникову и уништићеш сав бол, и тако, ране праведникове су корисније од бисера. Оцртајте, дакле, и ви себи тога борца и замислите да гледате оно ђубриште, и њега како седи на сред ђубришта, ту бисту златну драгим камењем украшену, ту – не знам ни сам шта да кажем – јер и не могу да нађем тако драгоцену твар са којом би се могло упоредити оно окрвављено тело, толико је природа оне плоти надилазила сваку и најцењенију твар, а ране биле блиставије од зрака сунчевих, јер њих посматрају телесне очи, а његове ране светле очима разума, оне су сасвим заслепиле ђавола. Због тога је он после тог ударца одскочио и даље се није јављао. А ти, мили мој, и овде познај колики је плод тескобе. Јер док се праведник онај богатио и уживао у опуштености, ђаво је имао за шта да га клевеће, лажно, али је ипак могао да каже: Е да ли те се Јов залуд боји (уп. Јов 1,9). А пошто га оголи и учини сиромахом, даље се није усудио ни да писне; и кад је Јов био богат, ђаво се обавезао да ће се рвати са њим, и хвалио се да ће га саплести, а када га је учинио сиромахом и лишио свега, и бацио у крајњи бол – тада узмакну; и кад му је тело било здраво, ђаво тада подиже руке на њега, а када му изможди плот, тада покуњивши се побеже.
Виде ли колико је сиромаштво трезвеним људима и боље и корисније од богатства, и немоћ и болест од здравља, и искушење од опуштености, и како оно људе у муци чини и блиставијим и јачим? Ко је видео, ко је чуо за тако чудесна рвања? Јер овосветски борци када погоде главу противника, тада победе и буду овенчани; а ђаво, када је ударио тело праведника, засувши га најразличитијим приштевима, и учинивши га најслабијим – тада бипобеђен и повуче се; и пошто му са свих страна прободе ребра, ништа мувише не би, јер му не оте унутра положену ризницу, него нама ту ризницу учини видљивијом, и тим својим бесом омогућио је свима да погледају унутра, и да познају сво њено богатство, и када је покушао да победи, тада се повукао са стидом великим, и више није пустио ни гласа. Штаби, ђаволе? Због чега си се повукао? Зар се није збило све што си хтео? Ниси ли уништио стада оваца, говеда, крда коња и мазги? Ниси ли погубио и гомилу деце, и измрцварио читаво тело? Због чега си се повукао? Јер се, вели он, збило све што сам хтео, а оно што сам понајвише хтео да се деси и због чега сам све то учинио – то се није десило: јер он није похулио, а све сам оно, вели, учинио како би то уследило. А кад се то није десило, од губитка новца, и погибије деце, и ударања тела, ја немам ништа, него је испало управо супротно од онога што сам хтео, напријатеља сам учинио блиставијим и сјајнијим. Јеси ли познао, мили мој, колика је корист од тескобе? Тело је било лепо и здраво, а постало је много часније измрцварено оним ранама; и вуна је лепа и пре бојења, а када постане пурпурна, добија неисказиву лепоту и присталост многу. А да га ђаво није оголио, не бисмо познали благоустројство овенчанога, да му није покрио тело ранама, не би изнутра заблистали зраци, да га није посадио на ђубриште, не бисмо познали богатство његово. Јер није тако блистав седећи на трону цар, како је био славан и блистав он седећи тада на ђубришту.
2. Све те ствари, дакле, узимајући у обзир прихватимо ову муку која нас је захватила. Ја ове приче износим пред вас не да бисте пљескали испричаном, него да се подсетите врлине и трпљења храбрих оних мужева, да из дела њихових научите како од људских страхота ниједна није страшна, него је једино страшно – сагрешење; није сиромаштво страшно, није болест, није увреда, није вређање, није одузимање части, није ни она за коју се мисли да је најгора од страхота – смрт. Јер ове ствари су онима који љубе мудрост само имена, имена несрећних случајева, имена празна; а истинска несрећа је – озловољити Бога и учинити нештошто Му није угодно. Кажи ми, наиме, шта страшно носи смрт? То што те брже шаље у мирну луку и онај неметежни живот? Јер ако те не убије човек, неће ли, кад дође време, сам закон природе раздрешити тело од душе? Јер ако сада не настане, оно чега се сада бојимо, биће нешто касније. А ово говорим, не очекујући нешто страшно, нити жалосно – не било! – него стидећи се због оних који се боје смрти. Кажи ми, очекујући таква добра која нити око виде, нити ухо чу, нити на срце човеку дође (1Кор 2,9) ти узмичеш од уживања и није те брига и оклеваш? И не само да оклеваш, него се и бојиш и дрхтиш? И како није срамно да ти осећаш бол због смрти, а Павле је уздисао због овога живота? И пишући Римљанима, говорио је: И сва твар заједно уздише, и ми сами који прве дарове Духа имамо уздишемо (Рим 8,22-23). А то је говорио, не потцењујући постојеће, него жудећи за будућим. Окусих, вели, благодат, и не подносим одлагање; имам првину духа, и журим се ка целини, попех се до трећега неба, видех славу неизрециву, видех оне блиставе дворане царске, познадох чега се лишавамо живећи овде, и због тога уздишем. Кажи ми, наиме, ако би те неко увео у царску дворану и показао злато које блиста са свих страна и сваку другу угодност, а онда те одатле уведе у колибу сиромаха, и обавеже се да ће те након кратког времена вратити у оне царске дворане, и тамо ти дати боравиште за стално, зар нећеш манитати и љутити се и за то мало дана? Исто тако размишљај о небесима и земљи, и уздиши заједно са Павлом, не због смрти, него због садашњег живота.
Наставак у штампаном издању.