Међу Светима Оца нашега Јована,
Архиепископа Константинова града, Златоустога
Двадесет једна беседа
О СТАТУАМА[1]
изговорено у Антиохији, док је био презвитер,
у Старој цркви, на Апостолску изреку: Користите
мало вина због стомака свог и честих својих слабости.
БЕСЕДА ПРВА
Да ли сте чули глас апостолски, глас оне трубе небеске, глас оне лире духовне? Јер одјекујући као труба страшна и ратна, он плаши непријатеље и подиже пало поуздање својих, и пунећи их смелошћу многом чини да се ђаволу супротставе са недирнутом пажњом; а као лира, опет, крепећи многим душевним вођством, умирује страсти неумесних помисли и заједно са задовољством доноси нам и велику корист. Чусте ли, дакле, данас како говори о многим и неопходним стварима Тимотеју? И о хиротонијама му је, наиме, писао казавши: Не полажи руке ни на кога брзо, нити учествуј у туђим гресима (1Тим 5,22), и представио је несносну опасност таквога безакоња, показавши да ће од грехова других људи – неко заједно са њима претрпети кажњавање, јер посредством такве хиротоније се неваљалству нуди власт. А затим опет вели: Пиј мало вина, због свога желуца и честих слабости својих (упор. 1Тим 5,23). И о покоравању слугу, и о манији среброљубаца, и о безумљу богатих, и о многим другим стварима нам је данас говорено. А пошто је немогуће све то прећи, шта сте од реченогаизабрали да казујемо за вашу љубав? Јер ја, као на ливади, видим многе и различите цветове овога чтенија, многу ружу, а многе и љубичице, и ништа мање и љиљане, али је посвуда разнолик и обилно расејан плод Духа и благоуханије много; или још боље, не ливада, него је врт рајски читање Божанских списa; јер ти цветови не само да носе благоуханије, него и плод који душу може нахранити. Шта, дакле, од реченога хоћете да изведемо на среду? Хоћете ли оно за шта се сматра да је од свега најпростије и свима најлакше схватљиво, да се тиме сада позабавимо? Ја тако мислим, а добро знам да ћете се и ви сложити. Шта је, дакле, то што је од свега другога најлакше? А шта друго, него оно што свако мисли да је најлакше, и што је најлакше казати? А шта је то? Пиј мало вина, због свога желуца и честих слабости својих. Хајде, дакле, да читаву расправу употребимо на ту изреку.
И не чинимо то из частољубља, нити трудећи се да пружимо доказ силе у беседништву – то што говоримо није наше, већ то удахне благодат Духа – него да разбудимо оне лакомисленије међу слушаоцима, и убедимо их у то колика је ризница Свето Писмо, и да нису безбедни. Јер ако се ова обична и лако разумљива изрека, за коју мноштво сматра да не доноси ништа неопходно, покаже да нам нуди велико богатство поводa за мудрољубље, мудрољубље вишње, онда ће оне изреке које и саме по себи показују властито обиље много пре надахнути небројеним богатствима оне који слушају са пажњом. Немојмо, дакле, протрчавати мимо оних мисли Светога Писма за које се сматра да су једноставне, јер и оне су благодат Духа, а благодат Духа никако није мала и обична, него велика и чудесна и достојна великодушности Дародавца. Немојмо, дакле, слушати површно; и они који топе руду, пошто је убаце у топионичарску пећ, не узимају само велике комаде злата, него са великом пажњом скупљају и златан прах. Будући, дакле, да и ми топимо злато узимајући га из апостолских рудника – не, убацујући га у пећ, но одлажући га у мисли душе наше, не, распаљујући пламен, но распирујући ватру духа – са великом строгошћу сакупљајмо и ситан прах. Ако, наиме, изрека јесте кратка, али има велику силу; и као што бисери немају цену по величини, него по лепоти своје природе, исто тако и читање Светога Писма. Јер пагански одгој, развезујући многу причу, садржи и лудости многе, и отпушта слушаоце празних руку – не понесу ни мало, ни много добра; а благодат Духа не чини тако, него сасвим супротно – посредством мало речи она све који пазе напуни мудрољубљем, и често је довољно, једну изреку узевши – читавог живота имати потпору.
2. Па будући да је то толико богатство, разбудимо се и речено прихватимо трезвеним разумом, јер спремам се да беседу спустим до велике дубине. Многима се, наиме, учинило да је овај Павлов савет и сувишан и излишан, те говоре следеће речи: „Зар Тимотеј није могао сaм од себе знати шта да користи, него је чекао да научи од учитеља?“ А онда, учитељ не само да је заповедио, него је и словима записао, као на бронзаном стубу, написавши му посланицу, и није поцрвенео јавно пишући о тим стварима ученику? (А то је учинио) како би ти научио да тај наговор не само да није излишан, него је био неопходан и најкориснији, и није то Павлова ствар, него благодати Духа (говорим о томе да није само изговорено, него и у слова урезано) и посредством те посланице предано је свима који ће доћи – даље прелазим на сaм доказ.
Јер заједно са казаним, неки недоумевају и о другоме, од овога не мањем, питајући се због чега је Бог допустио да муж који је имао толику слободу (пред Богом), чије су кости и мошти изгониле демоне, допадне толике слабости; јер он није био просто болестан, него увек и непрекидно, и то од болести које су следиле једна за другом, и које му нису допуштале ни мало да предахне. Из чега се то види? Из самих речи Павлових, јер он није рекао: „Због болести“, него: „Због болестиˆ“, и не просто болести, него указујући на непрекидност њихову говорио је: Због честих твојих болести.
Наставак у штампаном издању.
[1]Заједнички наслов свих беседа на грчком гласи: Εἰς τοὺς ἀνδριάντας ὁμιλίαι ΚΑ' ἐν Ἀντιοχείᾳ λεχθεῖσαι, дакле: О статуама, беседа двадесет и једна, казане у Антиохији.Њихов латински називје: Homiliae XXI de statuis ad populum antiochenum habitae. Грчки тест у PG 49, I15-34; II33-48; III47-60; IV59-68; V67-82; VI81-92; VII91-98; VIII97-102; IX103-112; X111-120; XI119-128; XII127-136; XIII135-144; XIV143-154; XV153-162; XVI161-172; XVII171-180; XVIII179-188, XIX187-198; XX197-212; XXI211-222; дакле у 49 тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologiagraeca), колоне како горе стоји за сваку поједину беседу. Није нам познато да постоји критичко издање.