О МОЛИТВИ
БЕСЕДА ДРУГА
Нема тога који не зна да је молитва глава свакога добра и прихватилиште спасења и вечнога живота, па ипак неопходно је колико се може говорити о тој ствари како би беседа оне који су навикли живети у молитвама и брижно пазити на служење Богу учинила још ревноснијим, а оне који живе лакомисленије и који су душу оставили испражњену од молитве, омогућила да познају губитак (који су имали) у претходном времену, те да у преосталом делу живота себе још и додатно не лише спасења. Дакле, да кажемо одмах оно (што је) највеће у молитви: свако ко се моли – разговара са Богом, а колика је ствар, човек будући са Богом говорити, нема тога који то не зна, ту част нико не може речју представити. Та част, наиме, надмашује и част ангелску, што и они добро знају, сви се код Пророкâ јављају са страхом многим произносећи химне и служења Господу, покривајући лица и ноге (крилима) у богобојажљивости многој, а летом (својим) и тиме што не могу остати у миру – показујући страх; па и нас, мислим, поучавајући (тиме) да у време молитве заборављамо на људску природу, и да захваћени усрђем и страхом не гледамо ни на једну од ствари садашњих, него да мислимо како стојимо међу Анђелима и савршавама исто са њима служење. Све остало нам је много раздвојено – говорим њихово и наше: и природа, и начин живљења, и мудрост, и памет, и све на шта год би човек указао – али чин молитве је заједнички и Анђелима и људима, и код молитве не постоји никаква разлика између тих двеју природа. Молитва те раздваја од бесловесних (животиња), она те спаја са Анђелима, и човек ће се брзо пребацити на њихов устав, и живот, и начин живљења, и част, и благородство, и мудрост, и памет, ако се труди да сав живот проведе у молитвама и служењу Богу. Јер шта би то било више свето од оних што саобраћају са Богом? Шта праведније? Шта смерније? Шта мудрије? Јер ако они који разговарају са мудрим мужевима, услед непрекиднога саобраћаја са њима брзо доспеју до сличности са њиховом разборитошћу, шта би приличило говорити о онима што разговарају и моле се Богу? Коликом их мудрошћу, коликом врлином, и савешћу, и добролепијем, целомудреношћу и благошћу нарави испуне молитва и мољење! Тако да човек не би погрешио доказујући да је молитва исходиште све врлине и праведности, и да у душу испражњену од молитве и мољења не може ући ништа од ствари које се савршавају у благочестију, него као што би непријатељи град без (одбрамбених) зидина лако заузели услед одсуства препреке, управо тако и ђаво душу која није ограђена молитвама лако подчињва себи и без икакве муке је испуњава сваким грехом. Када, наиме, види душу ограђену молитвма, прво – не усуђује се бити близу (ње), страхујући од снаге и силе коју јој молитве дају, јер (молитве) више хране душу него јела (наша) тела, а затим – они који се ревносно моле не трпе осетити ишта недостојно молитве, него стидећи се пред Богом, са којим само што су разговарале, свако лукавство злога[1] брзо одгурну (од себе), расуђујући у себи колико је то зло да човек који само што је беседио са Богом и молио о целомудрености и светости, одмах приђе ђаволу и прихвати (свом) душом срамна задовољства и отвори ђаволу приступ разуму кога Бог само што је погледао, и дозволити демонима да ступе у душе у којима је благодат Духа (Светога) показала човекољубље и бригу многу. А чуј и како. Човеку није могуће поднети божанско саобраћање без дејства Духа (Светога), него треба док је оно ту и заједно са нама се прихвата светих подвига, тако ступити (у молитву), и преклонити колена, и заискати, и помолити се. Пошто је, наиме, беседити са Богом ствар јача од човека, благодат Духа (Светога) ушавши у нас треба да нас покропи, и окуражи и поучи величини та части. Јер када познаш и то да говориш са Богом и то да си дејство Духа прихватио (у себе), намеравајући да разговараш, ђаволу нећеш дати никакав пролаз ка души вођеној Духом (Светим). И као што они који разговарају са царем, науживавши се благих речи (његових) и те части, не сматрају вредним ступити у разговор са просјацима и људима (од свих) одбаченим, тако ни онај који је беседио са Богом и молио се, не сматра вредним предати се општењу са злим и неблагочстивим (демоном). Јер онај који робује задовољствима као да је уистину општио са демонима и повео се за њиховим лудилом, као што онај који је целомудрен и који се увежбава у врлини, са Анђелима дели начин живљења и поводи се за њиховим величијем. И чини ми се да ако би неко казао како су молитве нерви душе, да би истину казао. Јер мислим да се тело нервима држи на окупу, трчи, стоји, живи и (да је њима) учвршћено, ако би неко њих сасекао, сав склад тела се распада; тако се и душе доводе у склад молитвама, и (на њима) су утврђене и без муке трче путем благочестија. А ако себе лишиш молитве, учинићеш исто што и ако рибу извадиш из воде, јер као што је њој живот – вода, тако је и теби (живот) – молитва. Преко ње се, као преко воде, може полетети и небеса надмашити, и Богу ближњи постати.
Довољно је, наиме, и (ово што је) казано да покаже снагу свете молитве, но можда је боље да прешавши на божанске Списе, из Христових изрека учимо богатство које молитве сабирају онима који имају воље да у њима проводе сав живот. А говорио им је, каже (Писмо), и причу о томе како треба свагда да се моле. У некоме граду беше некакав судија који се Бога не бојаше и на човека се не обазираше. А беше и нека удовица у граду ономе, те долажаше к њему говорећи: Одбрани ме од супарника мојега. И не хтеде задуго. А најпосле рече у себи: Ако се Бога и не бојим, и на човека се не обазирем, зато што ме удовица ова смара, одбранићу је, да ме најзад не мучи више долазећи. А Господ рече: Чујте шта говори неправедни судија! А Бог неће одбранити изабранике своје који Му вапе дан и ноћ и неће бити стрпљив са њима? Кажем вам да ће их убрзо одбранити (Лк 18,1-8). Научимо, браћо, у речима Духа скривену мудрост, истражујући је према моћи нашој, не колика је она, него колико нам је достижно. Они што живот проводе на мору спуштајући се у саму дубину морску доносе онима на копну драгоцено камење, а ми истражујући море божанских Списа спустили смо се, колико је могуће, у саму дубину духовне мудрости, како бисмо вам донели ризницу добру која боље краси душе него ли драгим каменовима опточене круне главе царева. Јер лепота њихова се завршава у овоме животу, а онај који душу овенчава речима Духа (Светога) и овде проводи време са свом безбедношћу, а и после кончине живота, са смелошћу приступа Престолу Христовом, пунећи се врлином и чистећи се од сваког неваљалства. Коју вам, дакле, ризницу доносимо из дубине Писама, не дотичући се саме дубине мудрости, него се толико спуштаући у њу, колико је допуштено? Христос, приводећи људе молитви и хотећи да представи корист од ње за душе наше, уводи (у причу) неваљалог неког и наопаког[2] судију који је одбацио од (својих) очију сваки стид и из душе одагнао страх Божији. Премда је било довољно поставити личност праведног и милостивог (човека) и упоредивши праведност његову са човекољубљем Божијим, показати снагу молитве. Јер ако човек ваљан и питом благо прихвата молбу оних које му приводе, колико пре ће Бог, чија величина човекољубља надилази не само наш разум, него и саме Анђеле? Било је, дакле, као што рекох, довољно поставити личност праведнога судије, а овако он уводи судију окрутног, неблагочестивог човекомрсца, према другима суровога, а према онима што траже ваљаног и благог, како би научио да свака молитва, чак и неваљалу природу лако навуче на сажаљење и милост. А због чега је Христос то учинио? Да нико од свих (људи) не буде у незању о снази молитве. Због тога, поставивши удовицу пред најневаљалијим од свих (судијом), и показавши га човекољубивим и поред (све своје нечовечне) природе, беседу је од тог неваљалца пренео на Оца својега, доброга, питомога, благога, човекољубивога, који прелази преко безакоња, допушта сагрешења многа, на којега се свакога дана хули, а Он то подноси, који трпи да гледа част (која се одаје) демонима и увреду Њему и хулу на Сина (Његовога), небројене исказане и неисказане страхоте, и онда Он на којега се хули, то тако благо подноси, а ако нас види како му припадамо са доличним страхом, неће се брзо смиловати? Чујте, вели, шта судија неправедни говори: Ако се Бога и не бојим, и на човека се не обазирем, зато што ме удовица ова смара, одбранићу је. Шта то говориш? Оно што није успео страх, то је успела молитва? И ни претња, ни нада у казну не приведе тога човека правди, а удовица јавивши му се са молбом укроти дивљака. Шта доликује мислити о човекољубивоме Богу ако је удовица, припавши му, укротила оног окрутног (човека)? Колику доброту, колико човекољубље ће показати код нас Бог који је вазда хтео једино милостив да буде, никад да кажњава, који нам је услед човекољубља многога запретио одмаздама, а који нам је спремио и велике почасти, како би страх и нада у почаст, ова (последња) побудила на врлину, а страх спречио неваљалства! Не могу одвратити размишљање од неправде судијине, сагледавајући у благости његовој мимо природе (његове) неисказано човекољубље Божије. Јер ако се он који никада није хтео показати ништа добро, изненада се изменивши, смиловао на молитељку, колико ли ће нам тек са неба донети старање молитве? А човек би могао познати силу и моћ светих молитава пазећи и посматрајући колика добрасвакога дана и сата уживају они што увек припадају к Богу. Јер ко не зна да Бог и светлост сунчеву, и ону звезд・и месеца, и благорастворење ваздухâ и сваковрсну храну, и богатство, и живот, и небројена (друга) добра подједнако дарује свим људима, и праведним и неблагочестивим, (а све) због Његовог човекољубља многога које показује према нама? А ако свакога дана тако милује и одмара оне који се не моле и не траже, колика добра ће с правом уживати они који су сав живот провели у молитвама и мољењима? А хајде да вам кажемо и коликим праведницима је успело молитвама спасити народе, градове и сву икумену.
Наставак потржите у штампаном издању.
[1]Тј. ђавола.
[2]Дословно: левога (грч: σκαιὸν).