О МОЛИТВИ
БЕСЕДА ПРВА
Због две ствари доликује сматрати блаженим и дивити се онима који Богу служе: што су наду спасења свога имали у молитвама, и што су писмом сачувавши химне и службе – које су Богу приносили са радошћу и страхом – и нама предали то своје благо, те су тако могли сво касније поколење привући ка властитој ревности. И доликује, наиме, да начин (мишљења и живљења) са учитеља прелази на оне што саобраћају са њим, доликује да се слушаоци Пророкâ показују као опонашаоци праведности њихове, е да бисмо сво време живели у молитвама, у служењу Богу и бризи (о Њему); ово треба сматрати животом, ово здрављем и богатством, ово границом добара: молити се Богу са чистом и неисквареном душом. Јер као што је телу светлост сунце, тако је души (светлост) молитва. Ако је, дакле, слепоме то што не види сунце – губитак, колики је губитак хришћанину то што се не моли непрестано и што кроз молитву светлост Христову не уводи у душу? Премда, ко се не би запрепастио и задивио човекољубљу Божијем које показује према нама, толиком чашћу дарујући људе да их је удостојио и молитве и саобраћања свога? Јер ми као да уистину говоримо Богу у време молитве преко које се и са Анђелима спајамо, и (њоме) јасно показујемо да избегавамо заједницу са бесловесним (бићима). Јер молитва је дело Анђела она се уздиже и изнад достојанства њиховога, будући да је разговарати са Богом веће од ангелскога достојанства. А да јевеће, то нас они сами поучавају, с једне стране приносећи молитве са страхом многим, а нама нудећи да познамо и научимо то чинити, доликује приступајући Богу са радошћу и страхом, са страхом бојећи се да се не покажемо недостојни молитве, а радошћу бивајући испуњени код величне части, што је смртни род удостојен толикога и таквога Промисла да непрекидно ужива божанско саобраћање, посредством кога избегавамо да будемо смртни и привремени, јер смртни смо природом, а собраћајем са Богом прелазимо ка бесмртноме животу. Нужно је, наиме, да онај који саобраћа са Богом постаје јачи од смрти и свакога распадања. И као што је сва нужност да онај што ужива сунчев зрак избегава таму, исто тако је и сва нужност да онај што ужива саобраћај са Богом надаље не буде смртан. Наиме, сама величина те части нас одаљише ка бесмртности. Јер ако је немогуће да они који саобраћају са царем и уживају поштовање код њега буду сиромаси, много пре је немогуће да они који приступају Богу и саобраћају (са Њим) имају смртне душе, јер смрт душе је неблагочестије и живот безакон.
И није ли онда живот душе: служење Богу и живот који доликује том служењу; животу, пак, побожном који се одликује служењем Богу приводи молитва, и чудесним начином га одлаже у ризнице наших душа. Наиме, било да је човек заљубљеник у девствовање, било да озбиљно поштује целомудреност у браку, било да савладава гнев и да се саживео са кротошћу, било да се чисти од зависти, било да чини друго што од ствари које доликује чинити, када се води молитвом, она му поравнава тај животни пут, и он ће пут благочестија имати (пред собом) проходан и лак. Јер немогуће је, немогуће је да онима који од Бога траже целомудреност, превадност, кротост, ваљаност, молитва не буде услишена. Иштите, вели (Господ), и даће вам се, тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се (Мт 7,7), јер сваки који иште добија, и који тражи налази, и који куца отвара му се (Лк 11,10). И на другим местима опет: Који је то, вели, од вас којему ако син заиште хлеба, да му даде камен? Или ако му затражи рибу, да му даде змију (Лк 11,11). Ако дакле ви, зли будући, умете добре дарове давати деци својој, колико више ће Отац ваш небески дати Духа Светога онима који ишту од њега? (Лк 11,13).
Тим речима и таквим надама вас је Господ свију позвао на молитву, а нама који жудимо за Богом приличи вазда живети у химнама и молитвама, више се држећи служења Богу, него души нашој, јер тако би нам могло пасти у део да вазда живимо живот људима доличан. Јер који год се не моли Богу и непрестано не жуди за саобраћајем са Богом, мртав је и бездушан, и нема везе са памећу. Јер најбољи знак неразумности је ово: не препознавати величину те части, нити волети молитву, нити сматрати да је не поклањати се Богу смрт душе! Јер као што је ово наше тело када у њему не присуствује душа мртво и заудара, тако и душа, када се не креће у молитви, мртва је, јадна и заудара. Но, да је заиста горе од сваке смрти сматрати да доликује (човеку) лишити се молитве, то нас лепо поучава Данило, велики онај Пророк који је пре прихватио умрети, него само три дана да буде лишен молитве (Дан 6,10). Јер цар Персијанаца њему није наредио да учини што неблагочестиво, него само да се три дана[1]нађе под присмотром. Јер без мига Божијега ништа не би могло ући у душе наше, а миг Божији се дотиче трудова наших, и згодно их олакшава ако нас види да љубимо молитву и да се непрестано молио Богу и да очекујемо да нам сва добра отуда сиђу. Када, дакле, видим некога који не воли молитву, нити према њој има страсну и жестоку жудњу, јасно ми је да такав није стекао ништа племенито у души. А када видим некога незаситога у служењу Богу, који ово: не молити се непрестано убраја у највеће губитке, за таквога узимам да засигурно увежбава сваку врлину и да је храм Божији. Јер ако одевање мужа, ступање ноге и смех зуба објављује све о њему (Сир 19,27), према мудроме Соломону, много више је молитва и служење Богу знак сваке праведности, као одећа каква духовна и божанска која на наше мисли излива благоликост многу и лепоту, уређујући живот сваког поједниног, не пуштаући да ишта лоше и неумесно овладава разумом, убеђујући нас да се стидимо пред Богом и пред чашћу коју смо од Њега (добили), поучавајући нас да пропуштамо сваку опсену злога[2], изгонећи сваку срамну и неумесну помисао, душу свакога доводећи до презира задовољства. Јер ово је гордост која једина приличи онима који Христа поштују: не служити ничем срамном, него душу чувати у слободи и очишћеном животу.
Наставак потражите у штампаном издању.
[1]Код Даничића стоји: тридесет дана.
[2]Тј. ђавола.