О СУДБИНИ И ПРОМИСЛУ
БЕСЕДА ПЕТА
Ниједно учење, љубљени, није истински зло и пуно неизлечиве трулежи као догма о судбини и (датуму) рођења. Јер заједно са тим што у душе заблуделих уноси богохулно, неблагочестиво и погубно учење и убеђује их да о Богу говоре такве ствари које човек ни о демонима не би казао, оно и живот наш ремети и све испуњава збрком многом, изврће и руши и показује сувишним све што је од Бога и природе, (све што је) кроз Пророке и кроз свете мужеве уведено на поуку и исправљање. Те чини исто што и ако би човек болесно тело, коме су потребни лекови, у присуству лекара који лек спремају, убеђивао да се ничим од тога не служи, нити да се ослобађа болести, него да препустивши се безбрижности и лакомислености чека најжалоснију погибију. Не казује ли судбина управо то? Нико нека не препоручује ништа од ствари корисних, нико нека не слуша другога који му то препоручује, залуд закони и судије, залуд прекори и опомене, залуд страх од казне, залуд почасти, дарови и награде онима који добро чине. Никакве вајде нема ако се трудиш, нити ако си безбрижан бива икакве штете. Док је дете нико нека не иде у школу, нити да се покорава законима када постане човек, нити да пази на корисне савете и опомене. Шта ће моћи да (нам) донесе напор? Нека (нас живот) носи, као (море) ненатоварени брод, без морнара и кормилара, пошто весла разума препустимо налету буре. Ти хоћеш, кажи ми, да се (уто) убедимо и да ништа не чинимо од онога што је на спас нашега живота?
За сада нека остане по страни оно што се тиче душе, али да поразговарамо о стварима које се тичу постојећег живота. Да ли ћемо поверовати судбини која нам то говори и нећемо кажњавати слуге када греше, нити ћемо се обазирати на људе искварене неуздржањем, нити ћемо оне који чине неправду водити у судницу, нити ћемо се покоравати законима? Желео бих да се то деси на кратко, да можете на делу сагледати ту погибељну и штетну учитељицу зала Јер ако је на сваки начин нужно да се деси оно што је по судбини – било да се трудимо, било да седимо (беспослени) – ниједан земљорадник нека не преже волове, нека не спрема плуг, нека не оре бразде, нека не баца семе нити чека одговарајуће доба године, нека не подноси мраз, непрестану кишу, муку и невоље распоређене током (читаве) године, нека не бруси срп, нити жање жито, нека не врше, не сади и не узгаја саднице, одбацивши напросто сво старање око земљорадње нека седи кући и све време спава, ако би му на сваки начин било суђено и писано1) да сва та добра сама по себи дођу у (његов) дом; а ако Клота вретено окрене у супротну страну, ма колико се човек трудио, сем напора и знојења, ништа више неће имати. Због чега, дакле, не препоручујете то чинити ако уистину верујете у судбину? Због чега то не препоручујете како бисте на делу познали добра судбине? Хоћеш ли ми показати шта је уистину судбински одређено? Уништи земљорадњу, уклони поморску вештину, одбаци сва животна умења, те нити зидар, нити кујунџија, нити ткач, нити ико други од оних који доприносе нашем животу нека се не прихвата своје вештине, и тада ћеш лепо видети који су плодови судбине, тада ћеш је добро осетити, тада ћеш видети њену неизменивост. И што говорим о умењима која одржавају наш живот? Нека остану умења, ниједно немој уништити, али док сва она остају у свом поретку, нека се сваки поједини не стара о својим пословима, нека се не брине о свом дому, него нека све што се тиче његовога домаћинства препусти судбини и тада ћете познати корист од ње, тада када се, док човек подноси мучење и бичевање, од њега тражи плаћање пореза а он немајући да плати, прибегне њеној заштити, а нико и не обраћа пажњу на њега. Докле да будемо деца памећу?
Када ћемо престати да брбљамо (о томе)? Када ћемо упознати заједничкога Господара? Ако судбина (људе) чини лошим и добрим, због чега саветујеш дете, због чега га опомињеш? Све залуд и улудо. Ако их она чини богатима и сиромашнима, не шаљи га у школу, немој да спремаш паре, немој да радиш нити једну од ствари која му може увећати имање, него све у вези њега препусти судбини. Но, нећеш издржати. Видиш ли како неверујући у њену моћ у стварима мање важним, у важнијим верујеш? Јер ако уистину постоји судбина, пусти дете да се дружи са људима неваљалим, нека се разврати заједно са развраћенима, па ако му је то свакако суђено и писано, и теби је на корист.
Али стварно постоји, кажеш, стварно постоји! Због чега, онда, задајеш посла и себи и другоме? И зашто говорим о деци када се и код слугу нећеш колебати да то чиниш, него и претиш и плашиш и све покрећеш како би ти слуга добар постао, не уздаш се у (датум његовога) рођења? Због чега кажњаваш онога (слугу) који је лош постао? Јер то није његова грешка, него (тренутка) рођења које га на то тера. Због чега хвалиш онога што је добар постао? Јер то није његов успех, него (дело) рођења (његовог), или још боље: нико није ни добар ни лош. Јер онај који ни једно од тога не чини сам од себе, него добијајући принуду са друге стране, тај неће бити ни једно ни друго. Због чега ми хвалимо мужеве? А због чега их кудимо? Због чега против једних устајемо, због чега се (са другима) молимо? Видиш ли до коликог бесмисла нас је довела прича о судбини? Нико није целомудрен, нико неуздржан, нико похлепан, нико праведан; укида се и врлина и неваљалство, узалуд смо и уведени у овај постојећи живот, или још боље: не узалуд, него на зло. Јер како да није необично: под прунудом (датума) рођења бити гуран у зло, а опет, под истом том присилом добити крајњу казну (за учињено зло), а требало би помилован бити, требало би (добити) саосећање, да нас мрзе и кажњавају, а требало би част да нам укажу? Онај којему је учињена неправда и трпи присилу тај се не кажњава, него му почаст треба одати, а нама је учињена неправда и (још) трпимо одмазду. Шта би то било неразумније од овога: за оне ствари које нас док зло трпимо гурају ка злу, за њих и одмазду добијамо? Судбина је створила човекоубицу, и иште душу заузврат што ју је она послушала, које би то учење било штетније од овога? Као када би неко гурнувши у понор и ухвативши онога што пада, наново затражио казну због тога; или као када би неко предавши (човека) варварској господарици да га злоставља и срамоти небројеним злима, затражио казну за предатога због тога ропства и заробљеништва. Да ли би, реци ми, ишта било бесмисленије од тога, или јадније од рода овога (који у то верује)? Ако је то тако, те и противници и непријатељи знају да саосећају са непријатељима њиховим ако они невољно и нехотице раде неку од њима најтежих ствари, а судбина према њој послушнима и онима који јој се повинују – или боље према онима које је принудила – не зна за саосећање, него за оно што их је приморала да учине, за исто то тражи казну за њих, кажи ми онда које смеће, који лавиринт, која бура ће (ваљано) представити ту пометњу? Није ми била довољна само једна навада неправедности што сам, ништа не сагрешивши, бачен у зло, а други бива добар и ужива почаст ништа добро не учинивши, није довољна само та неправда што је једноставно и неразумно (судбина) и мене начинила злим, и њега добрим, него додаје и другу, која не опонаша људско правосуђе, него су људи тако човекољубиви и благи да разликују ствари невољне од вољних, а некаква Еринија која управља стварима људским и зли демон све то сливају (уједно).
Ако, дакле, не постоји Бог који који те ствари посматра, прича (о судбини) разобличава се са друге стране. Јер није могуће да у оволиком поретку не постоји промисао. Осим тога, ако не постоји Бог, како се све ово саставило (у целину)? А ако постоји, како на то не обраћа пажњу? Јер ако је сам (све) створио, гле неблагочестија и изобиља хуле, а ако није створио, а не обраћа пажњу на то што се дешава, опет ништа мања осуда од оне прве. Видиш ли како ђаво са свих страна долази у стиску гонећи људе на такво лудило против Бога? Хоћеш ме убедити да верујеш судбини, и да је сматраш догмом? Не пребацуј жени прељубници, нити се испуњавај гневом и не изводи прељубочинца на суд. Ако видиш пробијен зид, немој навалити на провалника нити тражи казну (за њега), јер он то није учинио својом вољом, како ти велиш. Не води рачуна ни о једном свом послу, јер свакако ће ти доћи оно што је суђено, распи злата колико га имаш, не брини о домаћим пословима, онима на тргу, о робовима, јер од твоје небриге, небрига судбине неће доживети никакву штету. Но ти се нећеш држати ничега од тога, на делу се убедивши да (треба) осудити учења о судбини.
Па због чега га, дакле, (само) у сагрешењима истураш напред, свуда друго је осудивши? Видиш ли да то учење ни од куда друго није донесено, него од саме небриге и лакомислености и неспремности на напоре око врлине. Ако постоји (важност времена) рођења, суд не постоји, ако постоји (време) рођења, вера не постоји, ако постоји (време) рођења, Бог не постоји, ако постоји (време) рођења, не постоји врлина, не постоји зло, ако постоји (време) рођења, залуд и улудо све чинимо и трпимо, (онда) не постоји похвала, не постоји прекор, не постоји срам, не спотоји стид, не постоје закони, не постоје суднице.