О СУДБИНИ И ПРОМИСЛУ
БЕСЕДА ЧЕТВРТА
Говорити вам једно исто мени није досадно, а вама је укрепљење (уп. Флб 3,1). А ако је Павле имао потребу за непрестаном поуком ученицима, Павле који поучава са благодаћу Божијом, заповешћу гони непријатеље и уклања страдања свих, Павле (од свих) поштовани, којега су сви слушали као Анђела са небеса сишлога, или боље као самога Христа, ако је, дакле, он имао потребу непрестано говорити исто, много више је имамо ми недостојни у беседништву. А и вама је уистину укрепљење слушати о истом, и то не само о истом, него и: исто о истом. И немој нико да негодује и мисли да му досађујемо ако бисмо опет да о истом предмету говоримо исто. Јер ако би човек и имао поуздања да ћете, кад једном чујете (поуку), одложити (са себе) ту болест душе, ни тако не би требало да одустане (од беседе), него би још требало да говори о истом, тако да вам здрваље учини трајним и сигурним (а вас) несавладивим, да опет не паднете код истих дела. А будући да подозревамо како још има неких остатака тога зла код слушалаца, неопходна нам је, и по разуму је, непрекидна опомена о томе. Данас је, наиме, неопходно казати на који начин бисмо могли то (зло) да избегнемо. Како бисмо, дакле, могли то да избегнемо? Најпре, молитвама и обраћањем Богу; друго, благочестивим мислима. Јер ако увидиш, с једне стране неке будуће (догађаје), а са друге и неке садашње, и донесеш исправан суд и о једнима и о другима, то зло никада сенеће дотаћи твоје душе. Када, дакле, видиш некога где се богати мимо (своје) вредности, немој га сматрати срећним, немој му се дивити, немој осудити Промисао Божији, немој сматрати да се постојеће ствари дешавају залуд и улудо, пошто се (ето) тај и тај богати мимо (своје) вредности. Присети се Лазара и богаташа (в. Лк 16,19), како је један догурао до врхунца благостања и раскоши, суров будући, тврд и нечовечан, окрутнији од самих паса, (јер) ако су они показивали сажаљење према сиротом (Лазару) и неговали га не оклевајући да се језиком дотакну рана на свему телу (његовом), он му ни мрвица (са трепезе) није дао. Замисли, наиме, како је он догурао до врхунца благостања, а сиромашак онај – а уистину богат, уистину добростојећи – западе у крајње сиромаштво и нађе се у оскудици у погледу најнеопходније хране непрекидно се борећи са болешћу и глађу. И један је имао мање од најпотребнијега, а други није ни у складу уживао. Па ипак, (онај први) није негодовао, није узвикнуо реч неблагочестиву, није Бога осудио, није Промисао наружио, није то што се (са њим) догађа приписао судбини, никоме, па ни себи самоме није казао: „Ја, не учинивши ништа ни налик злу отплаћујем толику казну и трпим одмазду крајњу, мучен глађу, разједан најтежом болешћу, мало по мало трошећи се и погрде (од других) трпећи, а овај се богати и (паре) гомила живећи на туђим несрећама и подсмевајући се мојим невољама, и Бог је тога нечовечнога, немилосрднога, суровога и окамењенога (човека) учинио власником толикога богатства, а мене који Га ни речју нисам наљутио оставио је да се мучим у толиким мукама. И откуд је то достојно праведнога суда? Где је ту Промисао и старање (Божије) о нама?“ Ништа од тога он није казао. Како, дакле, да није неумесно да они који зло страдају у свему благодаре Господару, а ти који стојиш изван тих рвања, хулиш на Бога за оно према чему се други односе са благодарношћу? Онај који страшно страда, ако би казао неку тешку и тврду реч, ако и неће толико колико други (који је не каже), ипак ће имати мање извињење, а онај који је изван страхотâ и убија душу своју због других (ствари), кога опроштаја ће он бити достојан хулећи на Бога за оно за шта онај који зло страда благодари Богу и не престаје да га слави у свему? Када видиш праведника где зло страда присети се овога примера, јер не би ни могао указати ми на некога праведнијега од њега,1) а то је очигледно по трпљењу (његовом), очигледно по бојним наградама, јер он је добио прво место покоја уживајући част заједно са процем (Авраамом); нико нити претрпе већа зла, нити битако презрен. Шта би имао казати кад он није могао јести ни од мрвица палих са стола? Дакле, када видиш врхунац зла – јер шта је суровије од човека који протрчава поред човека у толикој несрећи? – кажи ми које неваљалство није повезано са овим, шта би то било богатије од оне трпезе, и врхунац раскоши у одевања и напретку? А опет, када видиш врхунац праведности, шта би то било богољубивије од душе која толико страда и храбро подноси врхунац мучења? Шта би то било мучније од глади и болести, тако неизлечиве? Које, реци ми, извињење имаш када се саблажњаваш другим стварима? И нису ли, наиме, те ствари престале са овим животом?