БЕСЕДА
О БЛАЖЕНОМ АВРААМУ[1]
Видесте ли млађану седину и бујну старост? Видесте ли борца племенитога како стаде у бојни строј против природе и утробе (своје)? Видесте ли мужа у дубокој старости од железа жеженога чвршћега? Снага телесна му ослаби, но снага вере му ојача. Јер дела Цркве су таква да слабост тела нимало не шкоди усрђу вере, јер украс је то Цркве: смирена седина и окрилаћена вера, и Црква се томе више радује. У ванцрквеним пословима старац је некористан, ни за шта пристао, него за све има извињење, не могући због слабости (своје) да буде од користи у неопходним (пословима). О чему говорим? Старац не може да иде у рат, ни коња да зајаше, ни копље да хитне, ни штитом да маше, ни врелину сунчеву да подноси, ни дужину хода, страхоте глади да отрпи, ни бреме немирâ него седи на (неком) тихом месту, седину (своју) имајући као одбрану. А исто се може видети и код бродова, старац не може засести код кормила, нити пучину сећи, ни весло покренути, ни једро окачити, нити се борити са супротним ветровима, ни подносити продорну оштрину хладноће, нити може учинити ишта од таквих ствари, него седи на броду имајући као заштитника своје животно доба. То се и код земљоделаца може видети, јер (старац) не може плуг вући, нити бразде просецати, нити укротитељ коња бити, нити поднети снагу јаких волова, ни рат са жегом, бреме врелине, тежину мотике нити ишта друго од ствари које се користе (у обради) земље, него седи у дому, старост (своју) имајући као оправдање. Но у Цркви није тако, него када остаре, они који живот проводе у врлини, управо тада (у Цркви) седе још више корисни, јер се (ту) не тражи добро стање телâ него напон вере. Такав беше Авраам, раслабљен слабошћу телесном, а ојачан напоном вере. Старац беше, али у старости крајњој он се борио са природом (својом), подигавши велике трофеје победе; старац беше, али од гвожђа силнији и од жеженога железа тврђи. Док је у младости био, ништа слично није успео, а када прође време снажне доби, он тада подиже трофеј победе, већ у старости крајњој, но седина му не беше препрека. Зато му се Бог, видевши чврстину његову, јавља и каже: Изађи из земље своје, и из рода свога, и из дома оца својега и иди у земљу коју ћу ти показати (1Мојс 12,1). Послуша Авраам реч (Божију), и премда је био старац и слаб телом ипак није себи казао: „Где да одем у старости дубокој? Да оставим дом оца својега и земљу у којој се родих, ту где је обиље новца и гласовитост предака, богата тековина и велики број пријатеља?“ Туговао је, дабоме, неко време, али се оглушио није; као човек који воли (своје) место није се мирио са тим да га остави, а као човек који Бога воли покори се и послуша, и оно што је чудно, Бог му и не рече у које место (да иде), него му је тим што није одредио име напрегао слободни избор воље. Да му је, наиме, казао: „Има да те одведем и земљу у којој тече мед и млеко“, нашло би се да Авраам није послушао глас Божији, него дао предност једној земљи пред другом. Изађе, дакле, Авраам и не знајући где иде. Виде ли седину како се истиче у великим делима? Таква су, као што претходно рекох, дела наша, слабост старости их не спопада, време их не гаси, јер та седина није телесна, него је у души, зато и јесте нестарећа. Изађе, дакле, Авраам ништа не узевши са собом, него још у шаторима станујући, и није пао у безверје, нити се уплашио, јер је имао залог поуздан – глас (Божији) који га је позвао. А он сâм био је без порода, и бездетан, као и Сара, жена његова; сина, пак, Исаака добио је по обећању, када је природа отказала, тадаје благодат подарила, добио је веродостојну плату за послушање, али не знавши то (унапред), јер да је знао, не би учинио ништа вредно. А да би ти знао да он није због тога био послушан, гледај како се и када му је заповеђено да га убије није оглушио, него руши природу и хвата се богољубља, гази утробу (своју) и не одвраћа се од Онога који га је позвао. Шта му, дакле, Бог (каже)? Аврааме, Аврааме! Овај каза: Ево ме. А (Бог му) рече: Узми сина својега милога, којега си заволео, Исаака, и поведи га да га спалиш као жртву на једну од гора за коју ти кажем (1Мојс 22,1-2). Ни гору му није објавио, него га је тим неодређивањем горе бацио у веће нерасположење. Па ипак, ништа од тога Авраама није помутило, или још боље, помутило га је, јер је страдао од онога што је човеку својствено, није, пак, страдао од онога што је греху својствено; као отац трпео је ударе таласа, али као човек богољубив није потонуо, утроба је горела, но вера је победила. И немој ми казати да Авраам није ништа осетио, помисли како је горео мучен утробом (својом), и гле мудрољубља његовога. Ни Сари (ништа) не говори, јер је био у страху да она некако не спречи тајну која ће се савршити. Јер да је казао, она би (му) с правом затворила уста и говорила: „Где водиш сина својега, којега сам мимо наде добила, којега по обећању примих, којега добих због гостољубља, којега ми Бог подари у дубокој старости? Где га водиш? Куда га узимаш (са собом)? Нико ти се није јавио. Јер како ти се Бог јавио и тражио сина којега ми је дао и мимо наде? Он га је подарио, и он га узима? Ако га је дао да би га узео, боље је да га није ни дао, јер није толика мука не имати, колико добити и изгубити“. Замисли Сару како гори и пламти, и како је природа гони, како јој се материца изврће и утроба кида, јер жене састрадавају са таквим стварима, и колико су те ствари осетљивије и више за саосећање, толико је Сара требало више да се хвата Авраама, да спречи жртвовање и да Тајна не буде извршена. Јер шта све не би учинила Сара да одвоји сина својега (од Авраама)? Јер она не би могла поднети то што би се десило, требало јеубити сина којега је мимо наде (добила), и заклати њега дарованога јој у самој старости, требало је да рука очева изврши чедоморство, то Сара не би поднела, него би заподенула свађа многу са Авраамом, а када се заподене свађа нужно следи некакво лукавство, а када би уследило лукавство тајна би била спречена. Авраам, дакле, није казао жени да не би настала препирка, да не би када настане препирка дошло до свађе, да не би када дође до свађе дошло до отимања око сина, да не би, због отимања око сина, каснило (извршење његовог) обећања, да не би, док извршење обећање касни тој ствари била постављена заседа, да не би када јој буде постављена заседа тајна остала неизвршеном.
Наставак беседе у штампаном издању
[1]Наслов беседе на грчком гласи: Λόγος εἰς τὸν μακάριον Ἀβραάμ, дакле: Беседа о блаженом Аврааму. Њен латински назив је: De beato Abraham. Грчки тест у PG 50, 737-746.