БЕСЕДА
НА ПОМЕН СВ. ВАССА[1]
Казана о страховима, и на (изреку): Научите се од мене, јер сам кротак и смирен срцем (Мт 11,29)
Требало би, христољубива (браћо), пошто се на вас обично излива толики источник речи, а сада вам (још) и свештеници и учитељи пре нас простреше богату духовну трпезу, да вам и ми пошаљемо бедне мрвице својих речи, понајпре (зато што смо) савладани дуготрајном телесном болешћу и слабошћу гласа, а још и узастопним бригама, но будући да нас на беседу нагоните ви, савладани ненаситом жудњом за божанским слушањем, хајде да благодаћу Спаситељевом вашој доброти укратко понудимо ствари корисне и са временом овим усаглашене. Јер то је, мислим, и нама који говоримо и вама који слушате прикладно, мишљу прибављајући себи ствари боље и (и једнима и другима) на корист. Јер преподобни и многохваљени Мученик и епископ Вас, који вам данас и прирећује ову светковину, стекао је бојне награде кроз сопствене подвиге, те никако немајући потребе за додатним похвалама од нас, он сâм обично Господару чини прозбе за нас, будући да је на попришту Мучеништва стекао слободу пред Њим и од Њега добио венац нетрулежности који је Христос припремио и вернима. Обилни су, по божанском Апостолу, дарови Господара, који од старине распоређује дарове мучеништва онима који Га честито зазивају, а понајвише сада, када нас за кратко очекује годишње присећање на страхове (које смо преживели), а човекољубиви гнев те страшне претње нас позива на славословље. Јер уистину видесмо гнев како попут муњâ сева човекољубљем, онда када се утегосмо страхом од земљотресâ када познадосмо творевину која се тресе, када се тло жестоко заљуља, а Спаситељ не одустаде од милосрђа свога, када чекасмо горак крај, када за домове (своје) одједном помислисмо да су гробови, када љуљањем захваћени не нађосмо ни места (где) ни начина (како) да побегнемо, када се стигавши до поднева не понадасмо да ћемо видети вече, када је одозго висио мач, а одоздо се са молитвом дизало (на ноге) доброчинство, када су народи једним гласом викали: Помилуј! и Господар се приклони молитвама, јер погледом покрећући, Он руком задржа творевину која подрхтава. И зашто не говорим укратко? Када: Да нам Господ Саваот није помогао, умало се не настани душа наша у аду (уп. Пс 93,17). И кога не запрепашћује величина човекољубља Спаситељевог? Чији разум ондашњи догађаји не покрећу на благодарење, и не само ондашњи, него и они после њих, који нас задесише пре кратког (времена)? Задрмаше се подупирачи земљини, темељи кућâ се покренуше, домови се ломљаху као лађе товарне на таласима мора, (Бог) само показа Око судијско, и заљуљасмо се као да сви у води стојимо. Страх многи, али (докази) човекољубља још бројнији. Јер тресући творевину (Бог) је не уништи, љуљуајући свет (Он га) не разори, не оголи земљу од лепоте створењâ задрма кровове само на опомену нама, и не даде нам ни да окусимо пропаст. Толика је пучина благоутробија Његовог према нама. Па и темеље земље Он затресе као бринући се (за нас), као нежну љубав показујући. Виде нас, наиме, како (Га) одбацујемо и љутимо; виде нас како волимо грабеж, виде како гунђајући спајамо кућу са кућом и њиву са њивом (Ис 5,8), е како бисмо ближњему што одузели, виде како сирочићима милост не указујемо и судом удовица се не бавимо (Ис 1,23), виде учитеље где чине супротно од онога што говоре, виде ученике како црквено благоустројство повређују нередом театарским; виде насгде време проводимо у неваљалству и зависти; виде како са завишћу спајамо превару, виде нас како олујним ветровима притворства потапамо простије људе као какву лађу; виде нас како убијамо по одлуци, виде како чинимо неправду колико можемо, виде како љубав доживљава бродолом, а превара сигурно плови по пучини живота, виде нас где одскачемо од истине и притрчавамо лажи, кратко речено: виде нас како служимо више Мамону него ли Господу и земљу нам, као педагога деци, задрма, и показа благоутробије нежне матере која често, хотећи да своје детенце које непрекидно плаче одучи од те навике, јако затресе његов креветац, не да удари, него да заплаши бебу, управо тако и Господар свега, икумену коју у руци носи затресе не да је сруши, него да оне који се понашају раскалашно окрене ка спасењу.
2. И нека нико не пребацује што упоредисмо Господа са нежном мајком, кад је и Господ см себе у Еванђељима упоредио са кокоши, казавши: Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш Пророке и каменујеш послане теби, колико пута хтедох да саберем чеда твоја као што кокош сакупља пилиће своје, и не хтедосте (Мт 23,37; Лк 13,34). Покрену, дакле, Човекољубац бездушну земљу како би ону душевну задржао од неумесног кретања, запрети смрћу тела како бисмо се сачували од погибије душе. Виде ли, христољупче, колико је благоутробије Створитеља према нама? Виде ли претњу која попут муњâ сева човекољубљем? Виде ли милосђе које предупређује негодовање? Виде ли суд добротом побеђен? И ништа чудно, Он је и сада исти тај кротки и човекољубиви Господар наш, Заступник који брине о нашему спасењу, који у Еванђељима изричито вапи оно што нам управо би прочитано: Ходите, научите се од мене, јер сам кротак и смирен срцем (Мт 11,28-29). О, колико је то снисхођење Творца – а створени се не стиди! Ходите, научите се од мене када је Господар дошао на утеху палим слугама. Такав нам је Христос, показује милосрђе када би грешника требало казнити, када би род оних што су га разгневили требало униш-тити, Он кривцима упућује благе речи: Ходите, научите се од мене јер сам кротак и смирен срцем. Бог је смирен, а човек охол, Судија кротак, а осуђеник надмен, Грнчар се оглашава гласом сиромаха, а глина као цар разговара. Ходите, научите се од мене јер сам кротак и смирен срцем. Оно што је пре било, није убедило, оно после тога и пре кратког времена није смекшало, а ипак, и тада и сада, покренувши творевину, Он је опет учврсти милост показавши: Ходите, научите се од мене, јер сам кротак и смирен срцем. Он нема бич који шиба, него природу која лечи. Ходите, видите човекољубље неизрецио. Ко не воли господара која не бије? Ко се не диви судији који осуђеника сматра достојним. Једноставност ових речи те свакао задивљује: Уметник сам и волим дело своје, стваралац сам и штедим онога којега уобличих. Ако употребим своје почасти, нећу спасити човечанство док пада, и ако њега тешко болеснога не помажем одговарајућим средствима, оно неће ојачати, ако га не примамим, умреће, ако само претим, погинуће. Због тога, њега које лежи, обложих мелемима доброте; састрадавајући са њим веома се савијам како бих га подигао палога. Онај који стоји, ако не спусти руку, гурнутога неће избавити од пада. Ходите, научите се од мене, јер сам кротак и смирен срцем. Не изводим доказ на речима, пружих вам искуство самих ствари, јер сам кротак и смирен срцем, погледај за шта дођох. Гледај обличје моје, замисли достојанство моје и поклони се моме због тебе снисхођењу; помисли одакле дођох, а где (сада) са тобом разговарам, небо имајући за престо, ја теби говорећи на земљи стојим; горе ме прослављају, а ја се (овде), као дуготрпељив, не гневим, јер сам кротак и смирен срцем. Да нисам био кротак, ја Син царски, не бих изабрао за мајку слушкињу; да нисам био кротак, ја творац непојавне и појавне суштине не бих к вама дошао; да нисам био кротак, ја отац еона, не бих пелене прихватио; да нисам био кротак, ја који имам богатство све творевине не бих прихватио оскудицу јасала; да нисам био кротак, не бих ја којега ни Херувими не (могу) видети, време провидио са бесловесним (животињама); да нисам био кротак, не бих ја који, пљунувши, светлост слепима (показах) био пљуван од безаконих устa да нисам био кротак, не бих ја који робове ослобађам заушку ропску отрпео; да нисам био кротак не бих леђа своја подметнуо шибама за заробљенике.
Но, зашто не говорим о оном већем? Да нисам био кротак, не бих ја који ништа не дугујуем, дуг смрти отплатио када је ваљало други да страдају. А отплатих га како бих и оне које у аду држе ослободио досуђене им пресуде, јер ја нисам Цар само живих, него и Господар мртвих. Због тога и прођох и један и други пут Домостроја. Јавих се као човек, на кратко бејах мртав, како бих свима, и онима под земљом, разделио дар нертулежности моје. Ходите, научите се од мене, јер сам кротак и смирен срцем. Простота (моја) је ствар (слободне) воље, а не природе, Суштину имам неприступну, а разум (мој) свему приступа. Ходите, научите се од мене, јер сам кротак и смирен срцем, али не достојанством, ја сам умерене воље, а не снаге; снагом сам и анђелима страшан, а вољом сам и људима смирен. Ходите, научите се од мене јер сам кротак и смирен срцем. Не говорим сходно ономе како постојим, него се обраћам сходно ономе како милост показујем. Ја благост више волим од власти. Ја који ти ово говорим јесам Цар, велика је моћ моја, но не ударам немоћ твоју мојом садашњом моћи. Не говорим: Ходите, научите се од мене јер сам Деспот, Господар творевине који погледа на земљу и чини да се тресе (Пс 103,32), који је небо педљом премерио и у шаци земљу држи (в. Ис 40,12), него: Ходите, научите се од мене јер сам кротак и смирен срцем. Овако сам кротак – ти си сагрешио, а мене ишибаше, овако сам смирен (срцем) – дођох ја Господар да ослободим робове, а они робујући мене Ослободиоца изудараше и одмах разапеше, а ја сам и поред тога Оцу мојему, заузимајући се за њих, говорио: Оче, опрости им, јер не знају шта чине! (Лк 23,34). Ходите, дакле, научите се од мене јер сам кротак и смирен срцем, ходите, потребујући (вас) молим, и не стидим се молити, прихватам слуге својемолити како не бих био приморан кажњавати, ходите, научите се од мене кротости пре но што видите страх од мене, ходите сада, (сада) лечим, за мало ћу затражити рачун, сада штедим, за кратко (време) ћу свој суд изрећи, сада сам човекољубив, а за мало ћу се јавити као Судија праведни. Ходите, научите се, јер сам кротак и смирен срцем. Или ћете одати част кротости, или ћете се од моћи (моје) жацати. Ходите, дођите пред Лице моје у исповедању, јер је умереност код мене ограничена временом.
Наставак у штампаном издању.
[1]Наслов прве беседе на грчком гласи: Εἰς τὴν μνήμην τοῦἁγίου Βάσσου. Ἐλέχθη εἰς τοὺς φόβους, καὶ εἰς τὸ Μάθετε ἀπ’ ἐμοῦ, ὅτι πρᾶός εἰμι, καὶ ταπεινὸς τῇ καρδίᾳ(превод види уз беседу). Њен латински назив је: In commemorationem s.Bassi habitus est sermo de timore, et de verbis illis, discite a Me quia mitis sum, et humilis corde., или скраћено: In Bassum martyrem [Dub.]. Грчки тест у PG 50, 719-726, дакле у 50 тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologiagraeca), колоне 719 до 726.