БЕСЕДА
О ЈУДИНОМ ИЗДАЈСТВУ[1]
Пријатна је сада Дафни и богољубива, не само зато што обилује најбистријим потоцима, не што одгаја најлепше крошње дрвећа, него и што је прихватила садницу необичну – Крст, те је сада уистину извор целомудрености и страшна демону Питијином. Не подастире више тло (своје под) ноге мужева неблагочестивих, него нама благочестивима нуди (свој) гај, ту слику оног жуђеног места, врта, велим, у коме се десила дрска издаја Спаситеља и (у коме) је засађено све што се тиче нашега спасења. Но, немам (вам) ништа казати на данашњи празник, јер овај празник покреће језик мој на осуду Јуде, а човекољубље Спаситељево ми окреће уста к себи. Обузет сам овим двема (стварима): мржњом према издајнику и чежњом за Господарем, но чежња, већа будући и силнија, мржњу побеђује. Зато ћу, оставивши по страни издајника, прославити Добротвора вашега, не онолико колико је достојан (прослављања), него колика је моћ моја. Како је савио небеса и ступио на земљу? Како је сву творевину испуњавајући (собом) к мени дошао, због мене по(добан) мени постајући? Како је прихватио онога ученика за кога је знао да ће постати издајник, те непријатељу као пријатељу, заповедио да га следи? Како то да није марио за издају, него је бринуо о спасењу издајника? А када биувече, вели (Еванђелиста), седе Исус за трпезу са Дванесторицом ученика својих, и док јеђаху рече: Заиста вам кажем, један од вас издаће ме (Мт 26,20-21). Предсказао је издајство како би спречио безакоње, а предсказање је учинио безличним да не разгласи безакоње тога ученика скривено од оних који заједно са њим седе. Ко је видео толико човекољубље господарево? (Јуда Га) издаје, а он издајника љуби. Ко и презиран показује самилост (према томе који га презире)? Издају Га, а он прихвата злога трговца за сатрпезника и штеди њега који му зло смишља? И док јеђаху рече им: Заиста вам кажем, један од вас издаће ме. Као човек је јео, а као Бог је огласио будуће, оно што приличи мојој природи, ту је због мене. И док су сви ученици били погођени реченим и страшно шибали своје савести чинећи од времена вечере време туге, док је сваки (од њих) говорио: Да нисам ја, Господе (Мт 26,22), хотећи да изрицањем тога питања ослободи себе бриге у вези злога подозрења, Спаситељ, лечећи те неумесно погођене душе, одговором својим јавно излаже непознатог: Који умочи заједно са мном руку у зделу, тај ће ме издати; Син Човечији иде као што је записано о Њему. Али тешко ономе човеку који изда Сина Човечијега, боље би му било да се није ни родио тај човек (Мт 26,23-24). Показује самилост према ономе који см према себи није хтео показати самилост, штеди онога који не штеди сопствену душу. Одбијао је да разголити онога који је себе давно разголитио, давши му време за покајање и лечећи остале ученике који су се онерасположили; но издајник од тога не постаде ништа бољи. Требало је, наиме, устати са трпезе одмах после страшних оних речи, требало је узети остале ученике за заступнике, требало је обгрлити колена Спаситељу и смекшати Га овим речима: „Сагреших, човекољупче, сагреших, незаконо поступих, бесцен бисер људима за малу цену продадох; незаконо поступих, непотрошиво богатство за мале паре дајући. Опрости мени, трговцу штетом и погибијом, опрости мени коме је злато разум преластило, опрости мени којега су фарисеји на зло наве-ли“. Ништа од тих речи нити је казао, нити помислио, него је брзим гласом објавио (сву) дрскост душе, вапећи: Да нисам ја, Господе? (Мт 26,25). О, бестиднога ли језика! О тврде ли душе! Као незнајући, пита о ономе што снује и мисли да се може сакрити од Ока недремовнога. У души је носио лукавство, а језиком је изговорио реч незнања, у разуму је издају спремио, а устима је, како је помислио, грех прикрио. Речима се користио на исти начин са другим ученицима, не користећи се истом ћуди, вук будући намером, гласом јагњади је одговорио.
И шта му спаситељ (вели)? Ти каза (Мт 26,25). Трпељивим гласом је разбличио неваљалство те сцене. Могао му је, наиме, казати: „Шта то говориш, скверниче и неваљалче? Шта то говориш, робе новца и ђаволов блиски следбениче? Усуђујеш се незнање глумити? Усуђујеш се прикривати оно што се прикривати не може. Нисам ли, наиме, Божанством (својим) био присутан док си смишљао злодело? Нисам ли те оком Божанства видео како идеш првосвештеницима? Нисам ли, и отсутан слушао док си говорио: Шта ћете ми дати и ја ћу вам га предати? (Мт 26,15). Нисам ли, наиме, видео и за колико си (Ме) продао? И шта? Ти си и после разобличења тако бестидан? Што се трсиш прикрити оно што намераваш урадити? Мени је све огољено“. Могући тако да одговори, Христос није тако говорио, него просто, безазлено и кротко: Ти каза, поучавајући нас да са непријатељима својим тако поступамо. А ипак, после толике (показане) бриге, Јуда је остао да болује, али не због небриге лекареве, него због (небриге) болесникове. Јер онај први је преписао све лекове за спасење, а овај их није хтео примити, него знајући само за среброљубље заволео је више злато него Христа и био је благонаклон и веран онима који су га потплатили.
Наставак у штампаном издању.
[1]Наслов беседе на грчком гласи: Τοῦ αὐτοῦ εἰς τὴν προδοςίαν τοῦ Ἰούδα. Њен латински назив је: In proditionem Judae. Грчки текст у PG 50, 713-716. Није нам познато да постоји критичко издање.