БЕСЕДА
ПОСЛЕ ЗЕМЉОТРЕСА[1]
Ако мене болест јесте спречила да заиграм са вама коло духовно, напор ходања, међутим, вас није уморио. Јер ако вас је напор довео овде знојем многим обливене, поука беседе је, међутим, и слабост моју у здравље преметнула, и напор ваш псалмопојањем ублажила. И заиста, због тога нити сам ја см, слабост осећајући, ћутањем језик везао, нити сте ви, уморни (од ходања), одустали од слушања, него одмах како се јави беседа, (моја) слабост се удаљи, како се поука јави, умор (ваш) одлепрша. Јер су слабост и болест ствар тела, а поука је исправљање и лечење душе. А уколико је душа боља од тела, утолико су и дела њена цењенија. Због тога не само када ме слабост спречава, него и када бива небројено других препрека ја не престадох обасипати вас љубављу, па ни данас не лиших себе лепог овог празника. Све до сада бејах прикован за постељу, но Бог не допусти да до краја будем упропаштен глађу. Јер као што је вама глад не слушати (поуку), тако је и мени глад не говорити. Тако и мати, болујући, често ће детету пре понудити дојку но што ће гледати како га глад мучи, па нека се и мени тело напрегне. Ко, наиме, не би радо и крв дао за вас, мужеве који тако пламтите благочестијем и љубављу ка слушању, који сте у (тако) кратком времену показалипокајање? Не знате за дан и ноћ, него сте и од једног и од другог времена дан начинили, не мењајући ваздух, него ноћи свеноћним бдењима осветљавајући, ноћи су вам без сна, тиранија сна се раздреши, јер је чежња за Христом победила недостатак природе. Ослободисте се, као људи, ствари телесних опонашањем сила (небеских), доказујући се у бденију, строгом посту, толикој муци ходања; муци по природи, а спокоју по слободном избору воље. То је плод страхова, то је добит од земљотреса, добит која се никда не троши, добит која и сиромахе чини богатијима, а богаташе још више богати, она не зна за сиромаштво, не зна за богатство. Наишао је земљотрес и отерао неједнакост животну. Где су сада они у свилу одевени? Где је злато? Све то нестаје, покида се лакше од паучине, разобличи пре но цветови пролећни. Но, будући да душу вашу видим спремну, желим вам понудити богатију трпезу. Видим да су вам тела намучена, но душа вам је крепка. Многи су извори зноја, но они перу савест. Јер ако борци и крв проливају (један другоме) због листова ловорових који данас јесу, а сутра вену, много пре ви који сте се упустили у подвиге добрих дел・не треба да се предајете пред напорима бављења врлином, нити да малаксавате. Мени је венац поглед на вас, и само један од вас да слуша, он је противтежа (читавом) граду. Неки су пехаре окитили, други су се сабрали на гозбе сатанске, трећи су спремили богату трпезу, а ви сте толико бденије савршили и сав град ступањем светих ваших ногу очистили, опходом трг премеривши и ваздух светим учинивши. Јер и ваздух постаје освештан од псалмопјенија које сте данас чули, док Бог говори Мојсију: Јер место на коме стојиш је земља света (2Мојс 3,5). Освештасте тло, трг, град нам Црквом учинисте. И као што водена бујуца текући и током многим носећи све пред собом руши, управо тако се и ова бујица духовна, ова река Божији која весели град Божији (Пс 45,5; 64,10), напуни водама и опра блато неблагочестија. Нико разуздан, или боље: ако и има некога разузданога – мења се. Слуша глас (псалмопјенија) и душа (му) се доводи у ред, мелодија улази (у њу) и неблагочестије се уклања, страсти похлепе ударају у бег. А ако и не ударају у бег, као што дивље звери зими леже по пећинама, тако се и душа предата неуздржању закопава, као што се змије, када им се тела укруте од хладноће завлаче доле (под земљу), управо тако се и ове страсти, неслободне и ропске, као у какву дубину завлаче. Засигурно их се стиде и сами они који их носе, јер носе их около, а мртве су. Јер за њих ваша мелодија постаје зима. Глас улази у слух похлепнога (човека), па ако и не збаци ту страст (из њега), умртви је, улази у слух неуздржанога и обеснога, па ако и не убије неуздржаност и обест (његову), натера их да се сакрију. А није мала ствар да се зло слободно не показује.
И јуче сам казао да је велики плод земљотреса. Видесте ли човекољубље Божије, како љуљајући град душу утврђује? Како тресући темеље памет учвршћује? Како град ломним чини а вољу снажном? Замисли човекољубље Његово, на кратко је затресао, а учврстио на дуго, земљотрес је на два дана, а благочестије нека остане на сва времена, на кратко сте се ожалостили, али сте се на дуго укоренили (у благочестију). Јер ја добро знам да је благочестије ваше од земљотреса корен добило, па кад настане спокој, плод остаје. Нема више трња (да га гуши), нити кише да га спере, страх вас је лепо обрадио поставши саборац речима мојим. Ја ћу заћутати, али темељи говоре, ја гласа нећу пустити, али земљотрес пушта глас од трубе продорнији, ово (нам) говорећи: Милосрдан је и милостив Господ, дуготрпељив и многомилостив (Пс 102,8), наиђох не да вас затрпам, него да вас ојачам.
Наставак у штампаном издању.
[1]Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία μετὰ τὸν σεισμόν. Њен латински назив је: Homilia post terrae motum. Грчки текст у PG 50, 713-716. Не зна се када је тачно Беседа одржана нити где. Вероватно да је казана у Антиохији, где су земљотреси били врло чести, нарочито у Златоустово време.